Evropa bi za deset godina trebalo da bude sposobna da sama vodi velike vojne operacije u svom neposrednom okruženju, bez oslanjanja na Sjedinjene Države. Takvu ambiciju sada otvoreno iznosi generalni sekretar NATO-a Mark Rute, koristeći Iran kao primer onoga što evropske države danas jednostavno nisu sposobne da urade. Problem za njegovu viziju je što upravo sada Amerikanci ponovo šalju nosače aviona, Patriot baterije, avione i hiljade vojnika na Bliski istok.
Rute praktično priznaje ono što je evropska vojna politika godinama pokušavala da prikrije iza budžeta, samita i novih planova naoružavanja. Evropa može da podrži veliku američku operaciju, ali teško da može sama da je vodi od početka do kraja protiv ozbiljnog protivnika. Iran je samo najnoviji primer koliko je velika razlika između političke želje za “strateškom autonomijom” i stvarnih vojnih sposobnosti.
Najzanimljivija formulacija ipak nije ona o Iranu, već o tome da bi Evropa trebalo sama da “brine o svom neposrednom okruženju”. Bliski istok se tako praktično tretira kao prostor u kojem evropske države treba da razviju sposobnost samostalne vojne intervencije. To je znatno ambiciozniji cilj od klasične odbrane teritorije NATO-a.
Rute otvoreno traži ofanzivne sposobnosti
Poruka nije da Evropa treba samo više protivvazdušnih sistema, više brigada ili veće zalihe granata. Govori se o sposobnosti projektovanja sile, udara velikog dometa i vođenja operacija daleko od sopstvenih granica. Takav model zahteva bombardere, tankere, izviđanje, satelite, transportne avione, krstareće rakete, zaštitu baza i logistiku koja može da funkcioniše mesecima.
Rute je kao primer naveo iranski nuklearni program i činjenicu da evropske države nisu bile sposobne da ga samostalno napadnu. Za deset godina, prema njegovoj viziji, takva operacija više ne bi trebalo da zavisi od američkih bombardera, američkih tankera i američke logistike. Time se evropska vojna ambicija pomera sa teritorijalne odbrane prema ekspedicionom ratu visokog intenziteta.
Tu nastaje prvi ozbiljan problem. Evropa danas nema dovoljno strateškog vazdušnog transporta, tankera, aviona za rano upozoravanje i kontrolu, preciznog oružja velikog dometa niti dovoljno razvijenu protivraketnu odbranu za dugotrajan sukob. Još veći problem je što ni postojeće količine municije nisu projektovane za potrošnju kakvu proizvodi rat velikih razmera.
Iran je pokazao koliko je teško i Amerikancima
Čak su se i Sjedinjene Države, sa vojnom infrastrukturom kakvu nijedna evropska država nema, suočile sa ozbiljnim problemima tokom sukoba sa Iranom. Velika potrošnja presretača, napadi na baze i potreba da se istovremeno štite naftna i gasna postrojenja partnera brzo su počeli da troše zalihe. Rat protiv države sa razvijenim raketnim arsenalom pokazao je koliko je zahtevno istovremeno napadati i braniti čitav region.
Evropa bi u sličnom ratu morala da uradi sve ono što sada obavljaju američke snage, ali bez američkog oslonca. To znači zaštitu sopstvenih baza, vazdušnih koridora, tankera, pomorskih grupa i infrastrukture država domaćina. Svaki Patriot ili evropski ekvivalent tada prestaje da bude samo sistem protivvazdušne odbrane i postaje ograničeni resurs čija se municija troši iz sata u sat.
Upravo zato je ideja da evropske države za deset godina samostalno izvedu operaciju protiv Irana mnogo veća od pitanja nabavke novih aviona. Potrebna je čitava vojna infrastruktura koja je u Evropi decenijama smanjivana ili prepuštana SAD. Kupovina nekoliko stotina lovaca ne rešava problem ako nema ko da ih dopuni gorivom, obezbedi ciljeve i zaštiti baze iz kojih poleću.
Libija je još 2011. pokazala isti problem
Evropska slabost u vođenju velikih operacija nije nova. Tokom napada na Libiju 2011. godine evropske države suočile su se sa manjkom municije, tankera, izviđačkih kapaciteta i drugih sredstava već protiv protivnika čije su oružane snage godinama bile zapostavljene. Amerikanci su morali da preuzmu mnogo veći deo tereta nego što je prvobitno planirano.
Libija je tada bila daleko slabiji protivnik od današnjeg Irana. Nije imala masovnu proizvodnju balističkih raketa, razvijene bespilotne sisteme, veliku mrežu podzemnih objekata niti sposobnost da istovremeno napada desetine baza i energetskih postrojenja širom regiona. Ukoliko Evropa nije mogla lako da vodi rat protiv takvog protivnika, skok prema samostalnoj operaciji protiv Irana predstavlja ogromnu tehnološku i industrijsku ambiciju.
Od tada je prošlo petnaest godina, ali mnoge slabosti nisu nestale. Evropske armije jesu povećale budžete, ali su veliki deo tog novca potrošile na zamenu stare opreme i popunjavanje praznina nastalih posle višedecenijskog smanjivanja vojski. Kapacitet za dugotrajan ofanzivni rat ostaje mnogo zahtevnija kategorija.
Patriot ponovo ide da čuva saudijsku naftu i katarski gas
Dok Rute govori o budućoj evropskoj samostalnosti, sadašnju situaciju na Bliskom istoku ponovo rešavaju Amerikanci. Dve dodatne baterije MIM-104 Patriot poslate su u Saudijsku Arabiju i Katar radi zaštite ključne energetske infrastrukture. Jedna treba da štiti saudijska naftna postrojenja, dok je druga usmerena na zaštitu katarskih kapaciteta za prirodni gas.
Raspoređivanje nije simboličan potez. Saudijska Arabija je ponovo izložena napadima koalicije Ansarulah, dok se istovremeno povećava opasnost od nove eskalacije sa Iranom. Energetska infrastruktura Persijskog zaliva ponovo postaje deo vojne jednačine u kojoj jedan uspešan raketni udar može imati posledice daleko izvan samog regiona.
Saudijski Aramko već je bio meta više napada, dok su Huti početkom oktobra ponovo tvrdili da su gađali objekte kompanije u Rijadu. Slično se odnosi na Janbu na Crvenom moru, koji dobija dodatni značaj kada je plovidba kroz Ormuz otežana ili ugrožena. Saudijska naftna infrastruktura više nije samo ekonomski cilj, već deo rezervnog izvoznog sistema čija vrednost raste sa svakom krizom u Persijskom zalivu.
Janbu postaje važniji svaki put kada Ormuz postane problem
Naftovod Istok-Zapad povezuje saudijska proizvodna područja na istoku zemlje sa lukom Janbu na Crvenom moru. Trasa duga oko 1.200 kilometara omogućava da deo izvoza zaobiđe Ormuz i izađe direktno prema Crvenom moru. Svaka pretnja toj infrastrukturi zato istovremeno pogađa saudijsku energetsku bezbednost i širu sposobnost tržišta da zaobiđe Persijski zaliv.
Ansarulah upravo zbog toga ne mora da potopi tanker u Ormuzu da bi napravio ozbiljan problem. Dovoljno je da ugrozi terminale, pumpne stanice ili druge tačke na alternativnom izvoznom pravcu. Saudijska Arabija tada mora da raspoređuje sve više PVO sistema na ogromnom prostoru.
Patriot je napravljen upravo za ovakve zadatke, ali svaki presretač koji ode na jedan dron ili raketu više ne postoji za sledeći napad. Tokom intenzivnog sukoba taj matematički problem postaje mnogo važniji od marketinških deklaracija o maksimalnom dometu sistema. Protivnik koji može da proizvodi jeftinije projektile i dronove dobija mogućnost da troši mnogo skuplju odbranu.
Više od 800 presretača za pet dana
Američka potrošnja presretača tokom ranijih sukoba već je pokazala koliko brzo raketna odbrana može da dođe pod pritisak. Prema navodima iz zapadnih izvora, tokom samo pet dana borbi sa iranskim snagama potrošeno je više od 800 presretača iz sistema Patriot. Još tokom 2025. godine upozoravano je da su američke zalihe pojedinih presretača pale na veoma nizak nivo u odnosu na planirane potrebe Pentagona.
Takva potrošnja otvara pitanje koje Ruteova evropska vizija dodatno komplikuje. Evropa bi za samostalnu operaciju morala da poseduje ne samo lansere i radare, već hiljade sopstvenih presretača i industriju sposobnu da ih proizvodi tokom rata. U suprotnom bi samostalnost trajala samo dok se ne isprazne prva skladišta.
Problem je dodatno pojačan činjenicom da ni Patriot nije neprobojan. Iranske rakete su u više navrata prolazile kroz odbranu i pogađale infrastrukturne ciljeve, uključujući lokacije koje su bile pokrivene savremenim zapadnim sistemima. Svaki takav pogodak pokazuje da više baterija ne znači automatski i potpuno zatvoren vazdušni prostor.
Evropa tek treba da napravi ono što SAD već troše
Ruteova poruka zbog toga ima i industrijsku dimenziju. Evropi nisu potrebne samo nove jedinice, već fabrike koje mogu godinama da izbacuju rakete, rezervne delove, motore, senzore i elektronske komponente. Rat u Ukrajini već je pokazao da evropske države teško mogu da održavaju visoku potrošnju čak i kod artiljerijske municije.
Ofanzivna operacija protiv države poput Irana bila bi mnogo zahtevnija. Potrošnja krstarećih raketa, vođenih bombi i presretača bila bi ogromna, dok bi protivnički udari istovremeno pokušavali da unište aerodrome, skladišta i logističke centre. Evropa bi morala da nauči da proizvodi i troši oružje u količinama koje već decenijama nije planirala.
Tu se vidi koliko je velika razlika između političke izjave i stvarne vojne moći. Nije dovoljno reći da Amerikanci za deset godina više neće morati da “brinu” o evropskom susedstvu. Potrebno je napraviti čitavu vojno-industrijsku arhitekturu koja taj posao može da izdrži duže od nekoliko dana.
Sjedinjene Države paralelno gomilaju udarnu moć
Već smo izvestili kako Pentagon upravo sada šalje USS Theodore Roosevelt prema Bliskom istoku, gde bi se mogao pridružiti nosačima USS George H.W. Bush i USS George Washington. Istovremeno se pomera i amfibijska grupa, dok broj američkih mornara i marinaca u regionu može preći 20.000. Paralelno sa njima dolaze dodatni avioni, Patriot baterije i druga sredstva potrebna za odbranu velikog broja baza.
U istom tekstu pratili smo i dodelu odlikovanja pilotima F-22 koji su učestvovali u prethodnim napadima na Iran. Raptor je u tim operacijama korišćen za vazdušnu prevlast i neutralisanje protivničke PVO, dok su B-2 i druge platforme nosile glavni udarni teret. Takav paket pokazuje koliko različitih sredstava mora da radi zajedno da bi jedna savremena vazdušna kampanja uopšte bila moguća.
Upravo je to ono što Rute sada traži od Evrope. Ne još nekoliko eskadrila Rafala, Tajfuna ili F-35, već čitav sistem koji može da pronađe cilj, dopuni avione gorivom, probije PVO, zaštiti baze, obori protivničke rakete i nastavi operaciju i kada se prve zalihe potroše. Američko raspoređivanje na Bliskom istoku danas je najbolja ilustracija koliko je taj zahtev veći nego što izgleda u jednoj političkoj izjavi.
“Blisko susedstvo” postaje veoma širok pojam
Najzanimljiviji deo Ruteove izjave možda je politički, a ne tehnički. Kada se Iran i Bliski istok definišu kao neposredno okruženje o kojem bi Evropa trebalo sama vojno da brine, granica evropske odbrane pomera se daleko od teritorije samog kontinenta. Takva logika praktično podrazumeva sposobnost intervencije hiljadama kilometara od evropskih granica.
To više nije samo NATO napravljen da brani članice od napada. To je vizija evropske vojne sile sposobne da izvodi preventivne ili kaznene operacije u susednim regionima bez američkog učešća. Evropski političari time ulaze u mnogo ambiciozniju raspravu od povećanja vojnog budžeta na nekoliko procenata BDP-a.
Najveća ironija je što trenutna situacija pokazuje upravo suprotno. Dok se govori o Evropi koja će za deset godina sama napadati i kontrolisati svoje “neposredno okruženje”, sadašnji Bliski istok ponovo pune američki nosači aviona, američki lovci, američke Patriot baterije i američki vojnici. Razlika između te dve slike možda je najbolja mera koliko je dugačak put od evropske političke ambicije do stvarne sposobnosti da se ona sprovede.
