Kada se govori o nemačkim pištoljima iz Drugog svetskog rata, nekoliko imena praktično monopolizuje priču. Luger P.08 postao je ikona epohe, Walther P38 simbol novog službenog pištolja, dok su PP i PPK dobili gotovo kultni status među kolekcionarima. Jedan Mauser ostao je mnogo dublje u njihovoj senci.
HSc nije imao prepoznatljivu siluetu Lugera niti filmsku karijeru Valtera PPK. Nije bio glavni vojni pištolj Vermahta, niti je proizveden u količinama koje bi ga učinile neizbežnim ratnim suvenirom. Konstrukcijski je, međutim, sadržao nekoliko rešenja koja i danas deluju iznenađujuće moderno.
Mauzer ga je napravio u vreme kada se kompanija pre svega povezivala sa puškama i slavnim C96. Novi mali pištolj nije pokušavao da bude smanjena verzija vojnog oružja, već elegantan, tanak i vrlo promišljen model kalibra 7,65 mm. Njegova prava zanimljivost zato nije u tome ko ga je nosio, već šta je sve mali mehanizam umeo da uradi bez dodatnih poluga i komplikacija.
Mauzer nije živeo samo od puške 98
Ime Mauzer najčešće se vezuje za sistem 98 i čitavu porodicu repetirki koje su ostavile ogroman trag u istoriji pešadijskog naoružanja. Kompanija je, međutim, imala i ozbiljno iskustvo sa samopunećim pištoljima, počev od C96, jednog od prvih zaista uspešnih modela te vrste. Veliki C96 bio je toliko neobičan da je stajao negde između klasičnog pištolja i onoga što bi se danas nazvalo ličnim odbrambenim oružjem.
Tridesetih godina Mauzer je želeo nešto potpuno drugačije. Mladi konstruktor Aleks Zajdel radio je između 1934. i 1938. na kompaktnom pištolju kalibra 7,65×17 mm Browning, odnosno .32 ACP. Cilj nije bio napraviti još jedan vojni pištolj pune veličine, već sofisticirano lično oružje za policiju, oficire i civilno tržište.
Naziv HSc potiče od nemačkog Hahn-Selbstspanner i oznake konstrukcione varijante C. U grubom prevodu radilo se o pištolju sa unutrašnjim sistemom koji omogućava samostalno zatezanje udaračkog mehanizma dvostrukim dejstvom. Upravo je ta kombinacija kompaktnosti i modernog okidanja predstavljala njegovu najveću prednost.
Problem se zvao Valter
Mauzer nije ulazio na prazno tržište. Valter PP i kraći PPK već su bili veoma dobro pozicionirani kod policije, državnih službi i nacističkog aparata, što je konkurentu ostavljalo veoma malo prostora za velike državne porudžbine. HSc je zato u početku mnogo više bio tehnički izazivač nego politički favorit.
Masovnija proizvodnja nije odmah odobrena. Tek ratna potreba za sve većom količinom kratkog oružja otvorila je prostor da Mauzerov pištolj uđe u širu upotrebu. Do kraja rata proizvedeno je više od 250.000 primeraka različitih serija.
HSc je završavao kod vojske, policije i drugih državnih struktura, ali nikada nije stekao prepoznatljivost svojih konkurenata. Upravo je ta relativna anonimnost danas deo njegove privlačnosti. Iza skromne ratne biografije krije se konstrukcija koja je u nekoliko detalja bila elegantnija od mnogo slavnijih rivala.
Mali pištolj bez suvišnih delova spolja
HSc je dugačak približno 15 centimetara i napravljen tako da se što manje zakačinje za odeću. Linije zatvarača su glatke, spoljne komande svedene, a udarački čekić gotovo je sakriven u zadnjem delu konstrukcije. Iz njega viri samo mali deo dovoljan za ručno zatezanje.
Takav raspored rešavao je nekoliko problema istovremeno. Pištolj se lakše izvlačio iz džepa ili futrole, čekić nije agresivno udarao u šaku, a čitav profil ostajao je veoma tanak. Za lično oružje namenjeno nošenju to je bilo mnogo važnije od spektakularnog izgleda.
Mehanizam radi jednostavnim trzajem zatvarača, što je prirodno za relativno slab metak 7,65 mm Browning. Povratna opruga postavljena je oko cevi, čime se štedi prostor i omogućava kompaktna konstrukcija. Upravo ta jednostavnost pomogla je da HSc ostane pouzdan bez komplikovanog sistema zaključavanja.
Prvi hitac dvostrukim, sledeći jednostrukim dejstvom
Za razliku od starijih pištolja koji su često zahtevali ručno zatezanje čekića ili nošenje sa već zategnutim mehanizmom, HSc je koristio dvostruko dejstvo. Pritiskom na okidač mogao se istovremeno zategnuti i otpustiti čekić za prvi hitac. Posle toga zatvarač automatski zateže čekić za naredna opaljenja, pa je hod okidača lakši.
Takva filozofija danas deluje sasvim poznato, ali krajem tridesetih godina predstavljala je vrlo moderno rešenje za kompaktni pištolj. Korisnik je mogao da nosi metak u cevi sa spuštenim čekićem i da prvi hitac izvede bez dodatnog ručnog zatezanja. Time je HSc pokušavao da spoji bezbednost nošenja sa brzinom prve reakcije.
Osigurač je dodatno blokirao udarnu iglu pomerajući je izvan putanje čekića. Konstrukcija je omogućavala bezbedno spuštanje mehanizma bez neposrednog kontakta čekića sa udarnom iglom. Za tadašnji džepni pištolj to je bio veoma ozbiljan nivo mehaničke zaštite.
Najpametniji deo krije se oko okvira
HSc je posebno zanimljiv zbog načina na koji okvir, zatvarač i okidački mehanizam međusobno sarađuju. Vađenje okvira onemogućava paljenje, čime pištolj dobija dodatnu mehaničku zaštitu. Posle poslednjeg metka zatvarač ostaje otvoren, iako na spoljašnjosti nema klasične velike poluge za njegovo zadržavanje.
Najneobičniji deo dolazi prilikom ubacivanja punog okvira. Kada se novi okvir pravilno postavi, mehanizam automatski oslobađa zatvarač i on kreće napred, uvodeći prvi metak u cev. Korisnik ne mora posebno da povlači zatvarač niti da pritiska spoljašnju polugu.
Jedan relativno jednostavan sklop tako obavlja nekoliko funkcija koje su kod drugih pištolja raspoređene na više komandi. Rezultat je čist spoljašnji profil sa vrlo malo elemenata koji mogu da zapnu za odeću. HSc upravo na takvim detaljima pokazuje zašto je konstrukcijski zanimljiviji nego što njegova reputacija sugeriše.
Osam metaka u tankom rukohvatu
Jednoredni okvir prima osam metaka kalibra 7,65 mm Browning. Dugme za njegovo oslobađanje nije postavljeno iza branika okidača kao na mnogim savremenim pištoljima, već na dnu rukohvata. Takav evropski sistem bio je veoma rasprostranjen u prvoj polovini XX veka.
Rešenje je sporije pri brzoj promeni okvira, ali je gotovo nemoguće slučajno pritisnuti ga tokom nošenja. Kod pištolja namenjenog policajcu, oficiru ili civilnom korisniku sigurnost okvira imala je veći prioritet od takmičarske brzine punjenja. HSc ionako nije projektovan kao glavno borbeno oružje pešadinca.
Kalibar 7,65 mm takođe odgovara toj ulozi. Nije imao energiju vojnog 9×19 mm, ali je omogućavao kompaktnije oružje, manji trzaj i lakšu kontrolu. U vremenu kada je mali pištolj često bio sekundarno oružje oficira, takav kompromis bio je sasvim logičan.
Rat je HSc izvukao iz Valterove senke
Nemačka ratna industrija vremenom je izgubila luksuz da favorizuje samo jedan ili dva modela. Kako su potrebe za oružjem rasle, proizvodnja HSc postala je sve važnija. Mauzer je tako dobio priliku koju mu predratno tržište i državne nabavke nisu nudili.
Tokom rata konstrukcija je postepeno pojednostavljivana. Završna obrada kasnijih primeraka postajala je grublja, dok je kvalitet proizvodnje trpeo pod pritiskom bombardovanja, nedostatka sirovina i ubrzane proizvodnje. To je obrazac koji se vidi na gotovo čitavom nemačkom naoružanju poslednjih godina rata.
Veliki udar dogodio se 22. februara 1945, kada je fabrika Mauzer u Oberndorfu bombardovana. Proizvodnja je ozbiljno poremećena upravo u trenutku kada je nacistička industrija već bila pred kolapsom. Priča o HSc ipak se nije završila kapitulacijom.
Francuzi su ga ponovo pustili u proizvodnju
Posle ulaska francuskih snaga u Oberndorf, proizvodni pogoni našli su se pod njihovom kontrolom. Postojeće zalihe delova, alat i nedovršeno oružje iskorišćeni su za nastavak proizvodnje HSc. Pištolj koji je nastao za nemačko tržište tako je nekoliko meseci kasnije počeo da izlazi iz iste fabrike za novu vojsku.
Francuski primerci danas predstavljaju posebnu kolekcionarsku kategoriju. Deo njih završio je u francuskim kolonijalnim sukobima, uključujući rat u Indokini, gde je kompaktno lično oružje bilo korisno oficirima i drugim pripadnicima vojske. HSc je tako nastavio borbenu istoriju daleko od zemlje u kojoj je nastao.
Kasnije je model ponovo proizvodila sama Mauzerova kompanija u posleratnom periodu, uključujući verzije u kalibru 9 mm kratki. Konstrukcija je očigledno imala dovoljno kvaliteta da preživi potpuno rušenje političkog i industrijskog sistema koji ju je stvorio. Još zanimljiviji nastavak došao je preko samog Zajdela.
Od Mauzera HSc do HK4
Godine 1949. trojica bivših Mauzerovih stručnjaka osnovala su novu kompaniju u Oberndorfu. Edmund Hekler, Teodor Koh i Aleks Zajdel postavili su temelje onoga što će postati Heckler & Koch. Konstruktor HSc tako je direktno učestvovao u stvaranju jednog od najpoznatijih proizvođača oružja druge polovine XX veka.
Njegove ideje nisu ostale zaključane u ratnom Mauzeru. Tokom šezdesetih pojavio se HK4, kompaktni pištolj koji je očigledno nastavio filozofiju HSc, ali u modernijem i još modularnijem obliku. Aluminijumski okvir smanjio je masu, dok je korisnik mogao da menja cev, oprugu i okvir kako bi koristio različite kalibre.
HK4 je mogao da se prilagodi za .22 LR, 6,35 mm Browning, 7,65 mm Browning i 9 mm kratki. Takva koncepcija bila je veoma neobična za kompaktno oružje tog perioda. Jedan osnovni pištolj mogao je da bude rekreativni .22, mali džepni model ili ozbiljnije lično oružje promenom nekoliko delova.
Zašto je onda Walther PPK postao legenda
HSc nije izgubio istorijsku trku zato što je bio loš pištolj. Valter je imao jaču predratnu poziciju kod državnih službi, veću prepoznatljivost i mnogo dublje ukorenjen status u nemačkom sistemu nabavki. Posle rata dogodilo se još nešto što nijedan konstruktor nije mogao da projektuje – pop kultura.
PPK je postao jedan od najpoznatijih pištolja na svetu zahvaljujući Džejmsu Bondu. Milioni ljudi koji nikada nisu držali pištolj znali su kako izgleda Valter, dok je HSc ostao predmet interesovanja kolekcionara i ozbiljnijih poznavalaca oružja. Tehnički kvalitet jednostavno nije mogao da se takmiči sa decenijama filmova, knjiga i marketinga.
HSc zato danas izgleda gotovo kao pištolj iz alternativne istorije. Tanak profil, dvostruko dejstvo, skriveniji čekić, automatsko zatvaranje zatvarača pri ubacivanju punog okvira i nekoliko funkcija objedinjenih u jednom mehanizmu deluju veoma promišljeno čak i po današnjim merilima. Problem nije bio što Mauzer nije znao da napravi dobar pištolj, već što je njegov najbolji mali pištolj stigao na tržište na kojem su drugi već imali slavu.
