Evropski lovac budućnosti, zamišljen kao francusko-nemački odgovor na američku i kinesku dominaciju u borbenoj avijaciji, zvanično je mrtav. Program FCAS, vredan oko 100 milijardi evra, trebalo je da donese avion šeste generacije, ali je završio upravo tamo gde su mnogi očekivali: u sukobu industrijskih interesa, političkog prestiža i pitanja ko će zaista komandovati tehnologijom.
Sada se prašina sleže u Berlinu, a Amerikanci imaju razloga da budu zadovoljni. Jedna od najpristupačnijih opcija za Nemačku jeste da kupi još F-35. Kada evropski superprojekat propadne, američki avion ne mora previše da se reklamira. Dovoljno je da postoji, da je već u proizvodnji i da ga evropske države sve češće kupuju dok sopstveni projekti zapinju na prvoj velikoj političko-industrijskoj krivini.
Francuska u toj priči šalje jasnu poruku: Dassault Aviation tvrdi da Francuska može sama da razvije budući borbeni avion, pozivajući se na sopstvenu tradiciju od Miraža do Rafala. U Parizu se sada gotovo otvoreno postavlja pitanje koje zvuči kao izazov Berlinu: mogu li Nemci reći isto?
FCAS pao zbog pitanja ko je gazda
Program Future Combat Air System, poznat kao FCAS, trebalo je da bude evropski tehnološki skok u novu generaciju ratnog vazduhoplovstva. U praksi, projekat nikada nije uspeo da reši osnovno pitanje: ko vodi avion, ko kontroliše intelektualnu svojinu i ko dobija stvarnu tehnološku korist.
Dassault Aviation je zahtevao dominantnu ulogu u razvoju borbenog aviona, pozivajući se na iskustvo sa Rafalom i istoriju francuskog samostalnog projektovanja lovaca. Airbus, koji je predstavljao nemačku stranu, tražio je ravnopravnije partnerstvo, masovniji transfer tehnologije i drugačiju podelu nadležnosti.
Spor nije bio samo pitanje ega. Radilo se o kontroli buduće evropske vojne avijacije. Dassault nije želeo da vodi projekat u kojem će biti razvlačen kroz beskrajne kompromise, a Nemačka nije želela da finansira program u kojem će Francuska držati ključne tehnologije i glavnu reč.
Dodatni problem bila je i sama uloga budućeg aviona. Francuska je insistirala da novi lovac mora biti sposoban za operacije sa nosača aviona, jer Pariz planira budući nosač francuske mornarice i želi vazduhoplovnu platformu kompatibilnu sa tim zahtevom. Za Berlin, koji nema nosač aviona i ne gradi sopstvenu pomorsku avijaciju tog tipa, taj zahtev nije imao istu težinu.
Tako je FCAS postao program u kojem su Francuska i Nemačka formalno gradile zajednički avion, ali su zapravo želele različite stvari.
Pistorijus izneo tri opcije za Nemačku
Nakon što je vest o napuštanju FCAS-a u ponedeljak pala kao bomba u Berlinu, nemački ministar odbrane Boris Pistorijus već u utorak je predstavio tri moguće opcije za budućnost nemačke borbene avijacije. Američki Defense News prenosi kako je nemački ministar otvoreno govorio o pravcima koji sada stoje pred Berlinom.
Prva opcija je najjednostavnija i najrealnija: kupovina dodatnih američkih aviona F-35 Lightning II. Nemačka je već naručila 35 aviona F-35, prvo motori se postavljaju u ove lovce, a još prošlog oktobra Der Spiegel je pisao da Berlin razmatra dopunu te narudžbine sa još 15 letelica. Posle zvaničnog kraha FCAS-a, Pistorijus je potvrdio da je kupovina dodatnih F-35 jedna od opcija.
Za SAD, to je gotovo idealan rasplet. Evropski program se raspada, nemačka potreba za modernim avionom ostaje, a F-35 već ima operativnu, političku i NATO infrastrukturu. Berlin ne mora da čeka deceniju i po na avion koji možda nikada neće poleteti. Može da kupi ono što je već u liniji proizvodnje.
Druga opcija je da se Nemačka priključi nekom postojećem programu razvoja budućeg borbenog aviona. Sjedinjene Države imaju sopstveni projekat F-47, ali je teško zamisliti da bi Berlin tu dobio ulogu kakvu želi. Američki program ne bi bio evropsko partnerstvo, već američki projekat u koji bi Nemačka mogla ući samo pod uslovima Vašingtona.
Zbog toga se kao verovatniji pravac pominje Tempest, odnosno Global Combat Air Programme, u kojem učestvuju Velika Britanija, Japan i Italija. Taj projekat već postoji, ima Berlinu blisku strukturu i mogao bi Berlinu da ponudi ulaz u program nove generacije bez francuskog čvora oko Dassaulta i nosačke avijacije.
Treća opcija je najambicioznija: Nemačka bi mogla sama da pokrene razvoj aviona šeste generacije.
Nemački lovac pod vođstvom Airbusa: ambicija ili nužda?
Pistorijus nije isključio mogućnost da Nemačka sama gradi budući avion. Priznao je da bi Berlinu bila potrebna pomoć, ali je naglasio da bi se projekat mogao razvijati „pod nemačkim vođstvom, zajedno sa Airbusom i drugim partnerima“.
To je najambicioznija, ali i najteža opcija. Nemačka ima snažnu industrijsku bazu, Airbus, novac i političku težinu u Evropi. Međutim, razvoj borbenog aviona šeste generacije nije isto što i proizvodnja komponenti u multinacionalnom programu. Potrebno je voditi dizajn, integrisati motore, senzore, softver, naoružanje, elektronsko ratovanje, bespilotne pratioce, mrežnu borbu i sve ono što moderni avion pretvara u čvor budućeg vazdušnog rata.
Francuzi su upravo tu u prednosti u odnosu na Berlin. Dassault može da kaže: pravili smo Miraž, pravili smo Rafal, imamo kontinuitet. Nemačka takav samostalni lanac nema. Njena avio-industrija je jaka, ali je decenijama radila kroz zajedničke evropske strukture, posebno kroz Eurofighter i Airbus.
Zato nemačka ideja o sopstvenom avionu šeste generacije zvuči kao politička poruka jednako koliko i kao industrijski plan. Berlin ne želi da posle raspada FCAS-a izgleda kao zemlja koja ima samo jednu opciju: da ode kod Amerikanaca i naruči još F-35.
Kraj FCAS-a se očekivao
Pistorijus je priznao da nemačka odbrambena industrija već mesecima razgovara sa Airbusom i analizira izvodljive opcije, upravo zato što se kraj FCAS-a očekivao. To znači da se u Berlinu nije radilo o iznenadnom šoku, već o scenariju za koji su se već pripremali.
Francusko-nemački program nije propao preko noći. On se lomio dugo: oko upravljanja, intelektualne svojine, podele posla, tehnološkog liderstva i osnovne namene budućeg aviona. Kada program od 100 milijardi evra ne može da odgovori na pitanje ko vodi projekat, onda problem nije tehnički, već politički i industrijski.
Sada Francuska može da pokuša samostalni put sa Dassaultom, oslanjajući se na Rafal kao dokaz da nacionalni program može dati bolji rezultat od evropskog kompromisa. Nemačka, međutim, mora da bira između američkog gotovog rešenja, priključenja tuđem programu ili teškog pokušaja da sama izgradi nešto što nikada nije razvila bez velikog međunarodnog okvira.
Najlakši put vodi ka dodatnim F-35. Najpolitičniji ka Tempestu. Najambiciozniji ka nemačkom avionu pod vođstvom Airbusa.
Za Vašington je i sama činjenica da Berlin uopšte razmatra još F-35 već pobeda. Evropa je godinama govorila o strateškoj autonomiji, a onda je njen najveći lovački projekat završio u francusko-nemačkom razvodu. Amerikanci sada ne moraju ništa da dokazuju. Dovoljno je da sačekaju nemačku odluku.
