Hipersonično oružje godinama se predstavlja kao sledeća velika revolucija u ratovanju. Njegova osnovna ideja je jednostavna: let ekstremnom brzinom, kraće vreme reakcije protivnika i sposobnost probijanja kroz slojeve protivraketne i protivvazdušne odbrane.
Ipak, jedna od najčešćih zabluda jeste da je svaka raketa koja leti brže od 5 maha automatski hipersonično oružje u savremenom vojnom smislu. Mnoge balističke rakete dostižu hipersonične brzine u pojedinim fazama leta. Razlika je u tome što moderno hipersonično oružje zadržava sposobnost manevrisanja pri ekstremnim brzinama.
Upravo to menja problem za odbranu. Klasična balistička putanja može se predvideti. Manevarsko hipersonično klizno telo ili skremdžet krstareća raketa pokušava da skrati vreme reakcije, promeni putanju i oteža presretanje.
SAD su u ovu trku ušle sa ogromnim novcem, ali i sa nizom kašnjenja, neuspešnih testova, promena prioriteta i otkazanih programa. Dok Moskva uveliko operativno koristi neke od svojih sistema, a Kina raspoređuje sopstvenu porodicu hipersoničnog oružja, Pentagon pokušava da izvede nekoliko paralelnih programa koji nastoje da popune ovu prazninu.
Dark Eagle, najbliži američki put ka operativnom sistemu
Najzreliji američki program danas je Dark Eagle ili zvanično Long-Range Hypersonic Weapon, odnosno LRHW. Reč je o kopnenom hipersoničnom oružju dugog dometa koje razvija američka vojska.
Dark Eagle koristi koncept boost-glide. Raketa prvo izbacuje hipersonično klizno telo na potrebnu visinu i brzinu, a zatim se ono odvaja i nastavlja let ka cilju manevrišući brzinom većom od 5 maha. Predviđeni domet prelazi 1.700 milja, odnosno više od 2.700 kilometara, što američkim komandantima daje mogućnost udara po dubokim, dobro branjenim ciljevima.
Pentagon ovaj sistem vidi kao sredstvo za uništavanje komandnih centara, radarskih čvorova, PVO sistema, lansirnih položaja i drugih ciljeva visoke vrednosti u zonama gde bi klasična avijacija morala da preuzima mnogo veći rizik.
Program je godinama trpeo zastoje u testiranju i odlaganja, ali je u poslednje vreme dobio novi zamah kroz uspešnije probne letove i proizvodne ugovore. Uprkos tome što još nije potpuno rutinski operativan, Dark Eagle se smatra najbližim američkim hipersoničnim oružjem spremnim za stvarno raspoređivanje.
Conventional Prompt Strike, mornarički brat Dark Eagle-a
Mornarica razvija sopstvenu verziju slične tehnologije kroz program Conventional Prompt Strike, poznat kao CPS. Kao i Dark Eagle, CPS koristi zajedničko hipersonično klizno telo, C-HGB, koje su razvijali američka vojska i mornarica.
Razlika je u platformi. Vojska želi kopneni sistem, dok mornarica želi hipersonično oružje za brodove i podmornice. Planirano je raspoređivanje na razaračima klase Zumwalt, posebno USS Zumwalt, a kasnije i na podmornicama klase Virginia.
Za američku mornaricu CPS ima poseban značaj u Indo-Pacifiku. U eventualnom sukobu sa Kinom, američki brodovi i podmornice morali bi da dejstvuju protiv ciljeva na velikim udaljenostima, u prostoru pokrivenom kineskim radarima, raketama, avionima i satelitima. Hipersonični udar iz mora trebalo bi da skrati vreme leta i probije se kroz složenu odbranu.
Integracija na brodove i podmornice ostaje težak tehnički zadatak. Raketa je velika, zahteva posebnu vertikalnu lansirnu arhitekturu i složenu logistiku. Ipak, CPS je jedan od nosećih programa u američkom hipersoničnom portfelju.
HACM, hipersonična krstareća raketa iz vazduha
Za razliku od Dark Eagle-a i CPS-a, koji koriste klizno telo, HACM, odnosno Hypersonic Attack Cruise Missile, oslanja se na skremdžet motor. To znači da raketa održava hipersoničnu brzinu u atmosferi pomoću vazdušno-disajnog pogona, umesto da samo klizi nakon ubrzanja raketnim busterom.
Ratno vazduhoplovstvo SAD vidi HACM kao ključni budući sistem za udar iz vazduha. Zbog manje veličine u odnosu na velike boost-glide sisteme, HACM bi mogao da se integriše na više platformi, od bombardera do pojedinih borbenih aviona.
Program razvijaju RTX i Northrop Grumman, a namenjen je za gađanje jako branjenih i vremenski osetljivih ciljeva. Prednost ovakve rakete jeste to što može leteti drugačijom putanjom od balističkih sistema, ostati u atmosferi i manevrisati pri vrlo velikoj brzini.
HACM je trenutno jedan od najvažnijih američkih projekata zato što je Ratno vazduhoplovstvo, posle problema sa ARRW-om, sve više prebacilo pažnju na hipersoničnu krstareću raketu kao praktičniji put ka oružju koje se može nositi na avionima.
ARRW, program koji je trebalo da bude prvi, pa postao upozorenje
AGM-183 ARRW, odnosno Air-launched Rapid Response Weapon, trebalo je da bude prvo operativno američko hipersonično oružje lansirano iz vazduha. Nosilac je trebalo da bude B-52, sa mogućnošću brzog udara po udaljenim ciljevima.
Umesto toga, ARRW je postao najvidljiviji primer problema američkog hipersoničnog razvoja. Program je imao niz neuspelih ili problematičnih testova, odlaganja i tehničkih izazova. Zbog toga je Ratno vazduhoplovstvo postepeno preusmerilo fokus na HACM.
To ne znači da je ARRW potpuno bezvredan. Tehnologije razvijene kroz taj program, podaci iz testova, iskustvo sa integracijom na bombardere i problemi u realnom letu pomogli su kasnijim programima. ARRW je u američkom sistemu ostao kao skupa lekcija o tome koliko je teško spojiti brzinu, termičku zaštitu, navođenje, pouzdanost i operativnu upotrebljivost u jedno oružje.
C-HGB, zajedničko telo iza više programa
Common Hypersonic Glide Body, C-HGB, nije samostalno oružje, već zajednička tehnološka osnova za više američkih sistema. Koriste ga Dark Eagle i CPS, što pokazuje da Pentagon pokušava da smanji dupliranje razvoja između vojske i mornarice.
C-HGB je klizno telo koje se odvaja od raketnog bustera i zatim manevriše ka cilju hipersoničnom brzinom. Ključni izazovi su termička zaštita, precizno navođenje, otpornost na opterećenje i proizvodnja u broju koji ima vojni smisao.
Upravo zato su veliki ugovori za proizvodnju i zaštitne materijale toliko važni. Hipersonična raketa ne sme samo da poleti i pogodi cilj na testu. Mora se proizvoditi, skladištiti, održavati i upotrebiti u realnim uslovima, što je mnogo teži zadatak od jedne demonstracije.
HALO, mornarički projekat koji je promenio pravac
HALO, odnosno Hypersonic Air Launched Offensive Anti-Surface Warfare, bio je zamišljen kao hipersonično oružje mornarice za borbu protiv površinskih ciljeva, pre svega brodova. Trebalo je da bude deo šireg programa Offensive Anti-Surface Warfare Increment 2, nakon LRASM-a.
Međutim, prvobitni HALO koncept suočio se sa problemima troškova i rizika. Američka mornarica je tokom 2025. odustala od prvobitnog programa u obliku u kojem je bio zamišljen, a zatim su se pojavile najave da bi se potreba za takvim oružjem mogla vratiti kroz drugačiji, manje rizičan raketni pogon.
To pokazuje širi problem američke hipersonične trke. Nije dovoljno nacrtati oružje koje leti brzo. Mora biti dovoljno jeftino, integrisano na nosače aviona, upotrebljivo sa F/A-18E/F, dostupno u većem broju i pouzdano protiv pokretnih brodskih ciljeva.
Mako, kompaktni Lockheedov koncept
Lockheed Martin je razvio koncept Mako kao manju hipersoničnu raketu koja bi mogla da se integriše na više aviona, uključujući F-35, F-22, F-15, F-16 i F/A-18, u zavisnosti od konfiguracije i zahteva. Mako se predstavlja kao oružje koje bi moglo da pruži hipersoničnu brzinu u kompaktnijem formatu od velikih programa poput ARRW-a.
Njegova privlačnost je upravo u veličini. Ako hipersonično oružje može da nose borbeni avioni, a ne samo strateški bombarderi, Pentagon dobija mnogo širu mrežu platformi za udar. To je naročito važno u Pacifiku, gde broj lansirnih platformi i njihova raspoređenost mogu odlučiti koliko brzo SAD mogu odgovoriti na krizu.
Mako za sada nije u istoj kategoriji zrelosti kao Dark Eagle, CPS ili HACM, ali je važan kao pokazatelj pravca u kojem ide industrija: manje, modularnije i brojnije hipersonično oružje, umesto samo velikih, skupih i retkih sistema.
Blackbeard, jeftinija hipersonična raketa za mornaričke avione
Jedan od novijih programa koji se mora pomenuti je Blackbeard, hipersonična raketa startapa Castelion. Američka mornarica dodelila je ugovor za integraciju ove rakete na F/A-18E/F, što je posebno važno jer bi nosači aviona tako dobili hipersonično oružje bez čekanja na velike brodske ili podmorničke sisteme.
Blackbeard se predstavlja kao relativno jeftinija hipersonična municija, sa cenom koja je u američkim izveštajima znatno niža od tradicionalnih hipersoničnih projekata. Ideja je da se koristi komercijalniji i brži proizvodni model, sa većim brojem raketa i kraćim razvojnim ciklusom.
Ako program uspe, mogao bi da popuni prostor koji je ostao posle problema HALO-a i da američkoj mornaričkoj avijaciji da hipersonični udarni alat protiv ciljeva u zapadnom Pacifiku.
HAWC, MOHAWC, TBG i OpFires kao tehnološka osnova
DARPA i američko Ratno vazduhoplovstvo godinama su radili na programima koji nisu nužno završili kao operativno oružje, ali su dali tehnološku osnovu za naredne projekte.
HAWC, Hypersonic Air-breathing Weapon Concept, bio je program skremdžet hipersonične krstareće rakete lansirane iz vazduha. Uspešni letovi 2022. i 2023. dali su podatke za buduće vazdušno-disajne hipersonične sisteme, uključujući pravac kojim ide HACM.
MOHAWC, odnosno More Opportunities with HAWC, trebalo je da produži tehnološki rad posle HAWC-a i dodatno sazri vazdušno-disajne tehnologije.
TBG, Tactical Boost Glide, radio je na kliznim telima velikih brzina, dok je OpFires razvijan kao kopneni taktički hipersonični sistem kraćeg dometa. OpFires je završio demonstracionu fazu, ali tehnologije iz tog programa ostaju važne za buduće raketne i klizne koncepte.
Mayhem i hipersonični vazdušni sistemi nove generacije
Mayhem je ambiciozni program američkog Ratnog vazduhoplovstva usmeren ka razvoju većeg hipersoničnog vazdušno-disajnog sistema. Za razliku od manjih raketa, Mayhem je zamišljen kao platforma koja bi mogla da nosi različite terete, uključujući udarne ili izviđačke pakete.
Ovaj program je manje neposredno operativan od HACM-a, ali pokazuje da SAD ne gledaju na hipersoničnu tehnologiju samo kao na jednokratnu raketu. Cilj je razvoj čitave porodice sistema koji mogu da lete veoma brzo kroz atmosferu, nose senzore ili oružje i deluju u zonama gde klasične platforme postaju ranjive.
U praksi, Mayhem bi mogao da bude most između današnjih hipersoničnih raketa i budućih hipersoničnih letelica za izviđanje, udare i prodor kroz najjače protivvazdušne zone.
Američka trka
Američki hipersonični programi pokazuju istovremeno ogromnu ambiciju i ozbiljne probleme. Dark Eagle i CPS daju kopneni i mornarički put ka boost-glide oružju. HACM predstavlja najvažniji vazdušno-disajni projekat američkog Ratnog vazduhoplovstva. ARRW ostaje upozorenje koliko razvoj može poći pogrešno. HALO je pokazao da mornarica mora da balansira želje i cenu. Mako i Blackbeard guraju priču ka manjim, praktičnijim raketama za avione. HAWC, MOHAWC, TBG, OpFires i Mayhem čine tehnološki sloj iz kojeg Pentagon pokušava da izvuče sledeću generaciju oružja.
Ipak, nakon godina kašnjenja i zastoja, Sjedinjene Države postepeno grade kapacitete koje će im pomoći u sustizanju hipersoničnog jaza sa Kinom i Rusijom. Zato je mnogo verovatnije da će se hipersonični jaz vremenom smanjivati nego širiti. Američki vojno-industrijski sistem ima novac, laboratorije, brojne sektore i sposobnost da iz neuspešnih programa izvuče sledeću generaciju rešenja. Hhipersonični jaz će se vremenom smanjivati, a američki cilj neće biti samo sustizanje, već izgradnja šireg i industrijski održivog arsenala.
