Američka mornarica planira da do 2027. godine započne testiranje hipersoničnog oružja Blackbeard na borbenim avionima F/A-18 Super Hornet. Program se predstavlja kao prelomni trenutak, ne samo zbog same brzine projektila, već zbog pokušaja da se hipersonično oružje konačno učini jeftinim i masovno proizvodljivim, što je do sada bio jedan od najvećih problema u ovoj oblasti.
Kalifornijski Castelion obezbedio je modifikaciju ugovora vrednu 104.998.566 dolara od Odeljenja za avione Centra za pomorsko vazdušno ratovanje u Lejkherstu. Kompanija sa sedištem u Torensu nastavlja razvoj svog hipersoničnog sistema Blackbeard po sporazumu o čvrsto fiksnoj ceni. Za razliku od tradicionalnih modela „cena plus“, gde rizik pada na vladu, ovde rizik preuzima izvođač. Time se šalje poruka da mornarica želi strožu kontrolu troškova i efikasniji razvoj.
Nagrada je najavljena 24. aprila i deo je faze III programa istraživanja inovacija malih preduzeća, povezanog sa temom „Proizvodnja jeftinog, visokoproizvodljivog oružja za udare dugog dometa“. Cilj nije samo tehnološki napredak, već stvaranje sistema koji se može graditi u velikim količinama po razumnoj ceni.
Radovi će se odvijati u Torensu i planirani su do januara 2028. godine. Finansiranje obuhvata 33,98 miliona dolara iz budžeta za istraživanje, razvoj, testiranje i evaluaciju mornarice za fiskalnu 2025. godinu, dok 71,02 miliona dolara dolazi iz sredstava za fiskalnu 2026. godinu. Dodela je završena bez klasične konkurencije, što ukazuje na nastojanje da se razvoj naprednog oružja otvori firmama u nastajanju, a ne isključivo velikim odbrambenim korporacijama.
Castelion ima zadatak da definiše konačne zahteve za rane operativne sposobnosti sistema Blackbeard, uključujući precizne kriterijume performansi koji će odrediti kada se sistem smatra operativnim. Kompanija će isporučiti integracione konfiguracije koje omogućavaju montiranje i lansiranje sa predviđenih platformi, pre svega sa F/A-18 Super Hornet. Ovi inženjerski paketi su neophodni za prelazak sa prototipa na rasporediv sistem.
Ključna faza uključuje testiranje bojeve municije u zoni odgovornosti Indo-pacifičke komande Sjedinjenih Država. Time se sistem stavlja u realne uslove koji odgovaraju projektovanom operativnom okruženju, uz validaciju dometa, klimatskih faktora i profila leta.
Podsetimo, hipersonične rakete putuju brzinama većim od 5 Maha, odnosno iznad 6.800 kilometara na sat. Sistem koji dostiže 8 Maha razvija brzinu približno 9.870 kilometara na sat. Pri takvim brzinama vreme za otkrivanje, praćenje i reagovanje protivvazdušnih sistema je ograničeno. Dodatno, sposobnost promene kursa tokom leta otežava presretanje. Upravo ta kombinacija brzine i manevarskih sposobnosti čini hipersonično oružje pogodnim za dejstvo po komandnim centrima, sistemima protivvazdušne odbrane, brodovima i bazama za snabdevanje.
Naglasak na „niskoj ceni i visokoj proizvodljivosti“ pokazuje da je Pentagon svestan da je dosadašnji model razvoja hipersoničnih sistema rezultirao skupim, ograničeno dostupnim projektilima. Jeftinija i serijski proizvodiva raketa omogućava širu upotrebu i kontinuirano raspoređivanje tokom sukoba.
Realnost na terenu: duboki hipersonični jaz
Dok američka mornarica optimistično najavljuje Blackbeard kao iskorak, američki mediji istovremeno podsećaju da Vašington već godinama pokušava da sustigne Rusiju i Kinu u hipersoničnoj trci. Fox News u svom izveštaju naglašava da uprkos naporima, SAD i dalje ne uspevaju da zatvore jaz.
Kašnjenja, promene programa i nedostatak kapaciteta za testiranje izazivaju zabrinutost da Pentagon pokušava da nadoknadi zaostatak u razvoju oružja koje može transformisati moderni rat. Ključni programi doživljavali su odlaganja, rasporedi razvoja i testiranja nisu poštovani, a pojedini projekti su prvo obustavljani pa ponovo pokretani dok se pristup revidira.
Nedostatak infrastrukture za testiranje dodatno usporava procenu i usavršavanje novih sistema, čime se smanjuje tempo istraživanja i razvoja u više oblasti.
U međuvremenu, Rusija je ne samo razvila već i koristi hipersonično oružje u okviru specijalne vojne operacije u Ukrajini. Rakete Kindžal i Cirkon su predstavljene kao operativne platforme, uz tvrdnje da su demonstrirale performanse koje sistemi poput američkog Patriot teško presreću. Kina je takođe demonstrirala sopstvene hipersonične kapacitete, dodatno pojačavajući konkurenciju.
U tom kontekstu, program Blackbeard predstavlja pokušaj da se istovremeno reši tehnološki i industrijski problem. Sa jedne strane stoji ambicija da se hipersonični projektil integriše na Super Hornet i testira u Indo-Pacifiku do 2027. godine. Sa druge strane ostaje činjenica da SAD već godinama pokušavaju da sustignu konkurente, uz kašnjenja i reorganizacije.
Da li će Blackbeard zaista označiti preokret u američkom pristupu hipersonici ili će postati još jedan projekat koji se prilagođava budžetu i rokovima, zavisiće od toga da li će najavljeni testovi i proizvodni model zaista ispuniti obećanja.
Kako god,
ali je fakt da danas jedino Rusi dokazano imaju operativno hipersonicno oruzje uspesno upotrebljeno u SVO.
Slusali smo bajke i o iranskim hipersonicnim raketama od kojih nije bilo znacajnijih vojnih uspeha, a slusali smo bajke i o kineskim koje niko u borbenoj upotrebi nije video i ni osetio.