Pošto se sve češće spominju nuklearni argumenti, a pri tom se svi pozivaju na međunarodno pravo i posebno na taj famozni Ugovor, pogledajmo kako je on nastao, čemu zaista služi, ko ga se pridržava – i kako. I do koje mere.
Po definiciji Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (Treaty on the Non-Proliferation of Nuclear Weapons, skr. Non-Proliferation Treaty, NPT; u daljem tekstu Ugovor) predstavlja multilateralni međunarodni pravni akt. On je sačinjen u Komitetu za razoružanje OUN s ciljem da bude trajna prepreka proširenju kruga zemalja koje već poseduju nuklearno oružje. Njime je trebalo (treba) da se obezbedi međunarodna kontrola preuzetih obaveza kako bi se ograničila mogućnost oružanog sukoba u kome bi to oružje bilo primenjeno.
Međutim, pored restriktivne, Ugovor ima i svoju stimulativnu stranu koja predviđa stvaranje mogućnosti za mirnodopsko korišćenje atomske energije. Generalna skupština je 12. juna 1968. godine prihvatila tekst Ugovora, a izložila ga je za potpisivanje od prvog jula u Moskvi, Vašingtonu i Londonu.
Posle početnog potpisnog perioda Ugovor je stupio na snagu petog marta 1970. godine. Pre toga su svečano predati na čuvanje ratifikovani primerci 43 države. Istovetni primerci nalaze se u državama – depozitarima (dépositaire) SSSR, SAD i Velikoj Britaniji. Francuska i Kina potpisali su taj ugovor 1992. godine, a 11. maja 1995. godine više od 170 država dogovorile su se da na neodređeno vreme produže važenje bez dopunskih uslova.
Gotovo sve nezavisne države sveta potpisale su ovaj važan dokument koji je očigledno dobro sačinjen. Ko ga nije potpisao? Izrael, Indija, Pakistan i Južni Sudan. Korejska Narodna Demokratska Republika (kolokvijalno – Severna Koreja) najpre je potpisala, a zatim istupila iz Ugovora. Ukupno 191 (de fakto 190) država se još uvek drži Ugovora.
Na kojim osnovnim principima se zasniva?
- Ugovor potvrđuje da se državom s nuklearnim oružjem smatra ona koja ga je proizvela i testirala pre prvog januara 1967. gofine. To su SAD, SSSR, Velika Britanija, Francuska i Kina.
- Svaka od potpisnica obavezuje se da neće prenositi nikome takvo oružje niti nuklearne naprave, niti će dozvoliti kontrolu navedenog nekom drugom direktno ili indirektno.
- Neće pomagati, podsticati ili navoditi bilo koju državu koja nema nuklearno oružje da ga proizvodi ili na neki drugi način stekne, uključujući i druge nuklearne naprave, niti će preuzimati kontrolu nad njima.
- Svaka od potpisnica koja nije ovladala proizvodnjom nuklearnog oružja obavezuje se da ne uzima ni od koga to oružje ili neka druga nuklearna eksplozivna sredstva, niti da prihvata da ih kontroliše direktno ili indirektno.
- Isto tako te države se obavezuju da ne proizvode niti prihvataju transfer znanja i tehnologije radi njihove proizvodnje.
- Ugovor garantuje neotuđivo pravo svih država potpisnica da podstiču istraživanje, proizvodnju i korišćenje nuklearne energije u mirnodopske svhe bez diskriminacije i u skladu s njim.
- Po ovom ugovoru postoji načelna obaveza država potpisnica da razmenjuju opremu, materijale i naučne ili tehničke informacije u ovu svrhu, kao i da olakšaju neneuklearnim državama korišćenje nuklearne tehnologije u mirne svrhe.
Važna dopuna i pojačanje ovog ugovora jeste Rezolucija SB OUN od 19. juna 1968. godine koja se odnosi na istovetne izjave tri nuklearne sile (SSSR, SAD i Velike Britanije) po pitanju garancija bezbednosti država potpisnica ugovora koje nemaju nuklearno oružje. U Rezoluciji se predviđa da u slučaju ugrožavanja ili napada na nenuklearnu državu Savet bezbednosti, a pre svega njegovi stalni članovi koji raspolažu takvim oružjem jesu dužni da trenutno reaguju u saglasnosti sa Poveljom OUN radi sprečavanja agresije. U njoj se takođe potvrđuje pravo država na samostalnu ili kolektivu samoodbranu u skladu sa članom 51 Povelje do trenutka kada SB ne bude primenio neophodne mere za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.
U saopštenjima koje su iznele sve tri sile nakon usvajanja Rezolucije navodi se da svaka država koja izvrši agresiju nuklearnim oružjem ili preti takvom agresijom mora biti uverena da će njene akcije biti efikasno onemogućene merama preduzetim u skladu s Poveljom UN. Ove tri sile iskazale su jasnu nameru da pruže pomoć svakoj nenuklearnoj potpisnici Ugovora koja bi bila izložena nuklearnom napadu. Kontrolu sprovođenja ovog ugovora sprovodi Međunarodna agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency – IAEA) s kojom svaka nenuklearna država treba da zaključi poseban ugovor.
Izuzeci od Ugovora
Pet država potpisnica koje poseduju nuklearno oružje obavezale su se da ga neće koristiti protiv država koje ga nemaju – osim kao odgovor na nuklearni napad ili konvencionalni napad izveden u savezu s državom koja to oružje poseduje. Međutim, ove ove finese nisu bile inkorporirane u sam tekst Ugovora, a konkretan oblik takavih obaveza moguće je menjati tokom vremena.
SAD su, na primer, naznačile da bi mogle upotrebiti nuklearno oružje kao odgovor na napad nenukearnim oružjem za masovno uništenje (biološko ili hemijsko), pošto SAD ne bi mogle da odgovore odmazdom takvim oblicima oružja. Britanski ministar odbrane implicitno je pomenuo mogućnost upotrebe kao odgovor na napad neke ”odmetničke države” (“Rogue state” ponekad i “outlaw state”). Termin je preuzet iz anglosaksonske pravne leksike i praktično se odnosi na države u kojima vlada bezakonje koje se ne može kontrolisati spolja.
U članu VI i preambuli Ugovora ističe se da će nuklearne države težiti da smanje i unište svoje rezerve nuklearnog naoružanja. Međutim, za sve ove decenije od potpisivanja malo šta je urađeno u tom pravcu. U članu X kaže se da države potpisnice imaju pravo da napuste Ugovor ukoliko smatraju da su ugrožene nekim vanrednim događajem, odnosno pretnjom agresije od strane nesrazmerno jače sile.
Pored navedenih država koje nisu potpisale Ugovor ili su istupile iz njega, postoji još jedna kategorija: to su države koje su potpisale Ugovor, ali se osnovano sumnja da ga se ne prdržavaju. To su Iran i Rusija. Ona je 25. maja 2023. godine potpisala ugovor s Belorusijom (koja je takođe 1995. godine potpisala Ugovor o neširenju nuklearnog oružja) o razmeštanju ruskog nuklearnog arsenala na njenoj teritoriji.
Nisu Rusi i Belorusi jedini na koje se ”osnovano sumnja” da se ne pridržavaju Ugovora. Sedmog oktobra 2021. godine Ministarstvo inostranih poslova Ruske Federacije saopštilo je da ima dokumenta koja potvrđuju modernizaciju nuklearnog oružja SAD koje se nalazi na evropskoj teritoriji.
Ugovor i realnost
Smatra se da SAD imaju 2854 jedinice nuklearnog oružja, a Rusija 2727. Ova brojke su relativne jer nije u pitanju samo njihova količina već, pre svega, način na koji bi se one u eventualnom sukobu iskoristile. To će reći, opasnost je nesrazmerna. Dok je nosače nuklearnog oružja koji se lansiraju sa letelica (krilate rakete) relativno lako presresti, to sa ICMB nije slučaj, pa je tu nesrazmera evidentna. Pri tom se ne zna koliko zaista bojevih glava u svojim bazama širom Evrope (pa i sveta), van svoje teritorije drže SAD i koliko ih uopšte ima, znajući da postoje i b/g na čuvanju, servisu, itd.
Kina, nezaobilazni faktor
Svi su na oprezu, pa i Kinezi. Oni koji su ”u nuklearnom čamcu” pokušavaju, osim ugovorne obaveze, da na druge načine spreče one oko njega da se ukrcaju. Kineska vlada se protivi partnerstvu u oblasti bezbednosti koje aktivno razvijaju Australija, Velika Britanija i SAD (AUKUS: AU+UK+US). On je potpisan 2021. godine i Kinezi su preko zvaničnog predstavnika Ministarstva inostranih poslova Džao Licjana već u septembru iste godine reagovali.
NATO i nuklearno oružje
Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je istupajući u Berlinu na konferenicji koju su organizovali Nemačko atlantsko društvo (Deutsche Atlantische Gesellschaft, osnovano još 20. marta 1956. godine) i Federalna akademija politike bezbednosti (Bundesakademie für Sicherheitspolitik, BAKS, osnovana 28. januara 1992. godine), potvrdio da se na teritoriji Nemačke čuva nuklearno oružje SAD. Pri tom je uočena značajna semantička finesa: on je doslovno rekao da ”Nemačka čuva nuklearno oružje SAD”. Posle toga je dodao i da je moguće da se ono nalazi na čuvanju i u drugim evropskim državama – istočno od Nemačke. Isto tako, o mogućnosti čuvanja nuklearnog oružja na svojoj teritoriji oglasile su se i vlasti Estonije (!)
Kako kontrolisati sprovođenje, odnosno pridržavanje Ugovora?
Ovde nije samo reč o izvršnom elementu korišćenja oružja – njegovom testiranju ili upotrebi jer se sve to vidi. Daleko je zamršenije to što je Ugovor ostavio nedorečenu oblast procesa obogaćivanja uranijuma. Taj postupak je univerzalan, odnosno može se koristiti radi dobijanja radioaktivnog materijala za upotrebu u atomskim elektranama, ali i u medicinske svrhe, a što je najvažnije – i za dobijanje nuklearnog oružja. Operacija obogaćivanja može se sprovoditi tajno ili država (kao Severna Koreja) može jednostavno istupiti iz Ugovora.
Drugim rečima, ako nema političke volje, niko neće moći da spreči lepim rečima, rezolucijama, notama i potpisima pravljenje najopasnijeg oružja na Zemlji. Videli smo kako se po tom pitanju ponaša Izrael. Sa njihove tačke gledišta – idealno. Nisu potpisali Ugovor, a uništavaju svaki pokušaj da se oko njih napravi neki pomak u stvaranju reaktora, makar oni bili i u mirnodopske svrhe.
Nezavisno od toga pravljenje atomske bombe je značajno komplikovaniji proces od stvaranja obogaćenog uranijuma za mirno korišćenje. Da bi se koristila u atomskoj elektrani uranova ruda treba da bude obogaćena sa 4-5 procenata sadržajem izotopa urana 235 U, za atomski reaktor na atomskoj podmornici od 20 do 60 procenata, a za bombu – i svih 90 procenata.
Prema svedočenju nekadašnjih rukovodilaca IAEA danas bar 40 država može napraviti nuklearnu bombu ako to hoće. Svaka oblast ljudske aktivnosti ima svoju mafiju i svoje crno tržište pa je tako i sa nuklearnom tehnogijom i materijalima. Tako danas imamo značajan, za javnost nepoznat broj država koje pokušavaju da dođu do nuklearnog oružja. Naravno, to je nemoguće sakriti na sadašnjem nivou dostupnosti informacija.
Još jedan faktor je veoma značajan, a to je javno iskazana želja mnogih terorista da se domognu, iz svojih razloga (ucene, otvoreno nasilje, itd) takvog oružja. Ukupna situacija u svetu daleko je danas od one koja je bila kada je Ugovor sačinjen. Svakih pet godina organizuje se konferencija na kojoj se razmatra njegova primena i dejstvo.
Kako zaista stoje stvari? Ako se setimo da je OUN produžetak Lige naroda, samo u mnogo većem obimu i sa birokratizovanom mrežom raznih agencija (pri čemu su članice SB osnažene mogućnošću veta), jasno je koliko je on efikasan. Na snazi ga drži samo ravnoteža straha, a za nju smo utvrdili kako funkcioniše.
