Američko ratno vazduhoplovstvo tokom Hladnog rata nije tražilo samo novi lovac, tražilo je avion koji može da preživi duboko iza neprijateljskih linija, probije sovjetsku protivvazdušnu odbranu, uništi ciljeve i vrati se kući čak i kada sve krene po zlu.
U toj potrazi nastao je jedan od zanimljivijih vazduhoplovnih duela moderne ere, sukob između dva potpuno različita koncepta: F-15E Strike Eagle-a i gotovo zaboravljenog F-16XL.
Na kraju je pobedio F-15E. Međutim, priča o tome kako je F-16XL izgubio možda je zanimljivija od same pobede Strajk Igla.
Amerikanci tražili naslednika F-111
Krajem 1970-ih i početkom 1980-ih postalo je jasno da vreme General Dynamics F-111 Aardvark-a polako prolazi. Taj avion je decenijama bio specijalista za duboke udare pri malim visinama, sa radarom za praćenje terena i mogućnošću da nosi ogromne količine bombi.
Problem je bio što je F-111 postajao preskup za održavanje, komplikovan za eksploataciju i sve ranjiviji u modernom ratovanju.
Sovjetski Savez je u međuvremenu ubrzano uvodio nove, opasne lovce poput MiG-29 i Su-27, paralalno dok su im sistemi protivvazdušne odbrane postajali smrtonosniji nego ikada ranije.
Američko ratno vazduhoplovstvo zato 1981. pokreće program ETF, Enhanced Tactical Fighter. Cilj je bio jednostavan na papiru, ali brutalan u praksi: napraviti avion koji može samostalno da uđe duboko u neprijateljski vazdušni prostor, izvrši udar i preživi bez ogromne pratnje elektronskog ratovanja i dodatnih lovaca. Bio je potreban pravi vazdušni predator.
F-15E, evolucija proverenog
McDonnell Douglas je ponudio F-15E Strike Eagle, nastalog iz već poznatog McDonnell Douglas F-15 Eagle.
Originalni F-15 već je imao reputaciju skoro nepobedivog lovca za vazdušnu nadmoć. Više od 100 potvrđenih obaranja bez ijednog gubitka u vazdušnoj borbi pretvorilo ga je u legendu američke avijacije.
Strike Eagle je tu platformu pretvorio u nešto mnogo opasnije, lovca koji može da vodi vazdušnu borbu, ali i da nosi ogroman borbeni teret duboko iza neprijateljskih linija.
Dvomotorna konstrukcija bila je jedna od ključnih prednosti. Ako jedan motor bude pogođen raketom zemlja-vazduh ili protivavionskom vatrom, avion i dalje ima šansu da se vrati kući.
Tokom Hladnog rata, kada se ozbiljno računalo sa mogućnošću rata protiv Sovjetskog Saveza u Evropi, to nije bio luksuz nego pitanje opstanka posade.
F-16XL, možda najluđi F-16 ikada napravljen
Nasuprot njemu stajao je avion koji je izgledao kao da dolazi iz alternativne istorije avijacije.
General Dynamics F-16XL nije bio običan F-16. Bio je ekstremna evolucija tog koncepta.
General Dynamics je još tokom 1970-ih pokrenuo projekat SCAMP kako bi istražio mogućnosti nadzvučnog krstarenja i radikalno novih aerodinamičkih rešenja. Rezultat je bio avion sa ogromnim „savijenim delta“ krilima koja su potpuno promenila karakter F-16.
Krilo F-16XL bilo je skoro dvostruko veće od standardnog F-16. Trup je produžen, unutrašnji kapacitet goriva dramatično povećan, a avion je mogao da nosi neverovatnu količinu oružja.
I dok je klasični F-16 bio kompaktan i izuzetno okretan lovac, XL verzija pretvorena je u mašinu za duboke udare velikog dometa.
Avion koji je obećavao
F-16XL je tokom testiranja impresionirao američke pilote i analitičare.
Mogao je da leti brzinom od 2 Maha, imao je plafon leta preko 15 kilometara i domet koji je u nekim konfiguracijama prelazio 4.800 kilometara.
Nosio je čak 27 podvesnih tačaka za naoružanje, gotovo duplo više goriva od standardnog F-16 i mogao je da obavlja misije bez dodatnih rezervoara koje bi običan F-16 teško izveo.
U pojedinim misijama vazduh-zemlja mogao je da nosi dvostruko više tereta znatno dalje od standardnog F-16A.
Mnogi piloti tvrdili su da je avion zadržao iznenađujuće dobre manevarske sposobnosti uprkos ogromnim krilima.
Istovremeno, njegova aerodinamika omogućavala je odlične performanse pri velikim brzinama i malim visinama, upravo ono što je bilo potrebno za proboj kroz sovjetsku PVO.
Na papiru, F-16XL izgledao je kao budućnost.
Zašto je onda izgubio?
Tu dolazimo do suštine cele priče.
F-16XL jeste bio impresivan. Možda čak i ispred svog vremena. Međutim, Američko ratno vazduhoplovstvo nije biralo avion samo po performansama.
Biralo je avion za potencijalni veliki rat protiv Sovjetskog Saveza.
U tom scenariju dvomotorni F-15E imao je ogromnu psihološku i operativnu prednost. Ako avion bude pogođen duboko iznad neprijateljske teritorije, drugi motor može spasiti i misiju i posadu.
Jednomotorni F-16XL nije imao taj bezbednosni „jastuk“.
Pored toga, F-15E bio je daleko sigurniji izbor za proizvodnju. Delio je logistiku, delove i infrastrukturu sa postojećim F-15 flotama. Rizik razvoja bio je mnogo manji.
Sa druge strane, F-16XL bi zahtevao novu proizvodnu liniju, posebnu logistiku i dodatne troškove.
Američko ratno vazduhoplovstvo na kraju je odigralo konzervativno. Umesto revolucionarnog koncepta izabralo je evoluciju proverenog sistema.
Ispostaviće se da je ta odluka promenila istoriju američke avijacije.
Strike Eagle postao simbol američke vazdušne moći
F-15E Strike Eagle kasnije je učestvovao u gotovo svim velikim američkim operacijama, od Zalivskog rata, Bliskog istoka pa i do najnovijeg napada na Iran.
Postao je jedan od najvažnijih američkih udarnih aviona, sposoban da nosi ogromne količine preciznog naoružanja i deluje danju, noću i po svim vremenskim uslovima.
Njegova kombinacija brzine, nosivosti, dometa i preživljavanja pretvorila ga je u jednog od najopasnijih lovaca-bombardera modernog doba.
Šta se dogodilo sa F-16XL?
Nakon poraza na ETF konkursu, dva prototipa nisu završila na otpadu.
Preuzela ih je NASA, gde su korišćeni za istraživanje laminarnih strujanja i budućih nadzvučnih civilnih aviona.
Njihova neobična delta krila bila su idealna za eksperimente sa aerodinamikom velikih brzina.
Program je trajao decenijama, a avioni su konačno povučeni 2009. godine i sačuvani u bazi Edvards u Kaliforniji.
I danas mnogi ljubitelji avijacije smatraju da je F-16XL bio jedan od najboljih aviona koji nikada nisu ušli u serijsku proizvodnju.
Možda nije pobedio na konkursu, ali je ostao simbol jednog vremena kada su konstruktori još smeli da rizikuju i crtaju lovce koji izgledaju kao mašine iz naučne fantastike.
