Nisu samo na Zapadu otimali avione i demonstrirali terorizam. Sovjetska doktrina bratstva i jedinstva patila je od istih nedostataka kao i naša, samo što su ti nedostaci bili srazmerno veći…A doveli su do istog rezultata. Radi mira u kući prikrivani su ispadi, pa i teroristički akti. U najboljem od svih svetova, centru proleterskog internacionalizma, takve stvari su brižljivo skrivane. Međutim, i pre nego što su etnički animoziteti devedesetih prerasli u sukobe, pa i krvave obračune praćene otmicama školske dece, upadima u pozorišta, itd, već ranih sedamdesetih terorizam je počeo da odnosi svoje žrtve. Sve što nije išlo u prilog državi bilo je pažljivo prikrivano. Ono što se nije moglo sakriti bilo je saopštavano dozirano i u etapama odgovarajućim, ezopovskim jezikom. Tako su i novinari i čitaoci naučili veštinu čitanja između redova.
Prva poznata avionska katastrofa u Sovjetskom Savezu dogodila se desetog novembra 1971. godine. U avionu Tu-104 na liniji Moskva – Simferopolj (glavni grad Krima) eksplodirala je bomba odmah posle poletanja s Vnukova, jednog od međunarodnih moskovskih aerodroma. Poginulo je svih 25 putnika. To se nekako i moglo sakriti, ali sledeći slučaj nije. Svima onima koji poslednjih godina prolaze dugu i složenu bezbednosnu proceduru na aerodromima ovo deluje neverovatno. Nekada se moglo sići do piste, ulaziti i razgledati avione, a danas se ne može ni u zgradu aerodroma ući dok se izvrši rendgenska provera na posebnom punktu kako bi se šteta načinjena od strane bombaša-samoubice što više amortizovala.
U blizini mesta Čita (administativni centar Zabajkala i Rejona Čita) dogodila se velika vazdušna katastrofa. Bio je petak, 18. maj 1973. godine. Putnički avion Tu-104A u vlasništvu ”Aeroflota” obavljao je let SU-109 na relaciji Moskva – Čeljabinsk – Novosibirsk – Čita, jednoj od dužih u Sovjetskom Savezu. Podsetimo se ukratko kakav je to bio avion. Reč je o prvom sovjetskom putničkom avionu na mlazni pogon i trećem u svetu posle britanskog De Hevilend komet (De Havilland Comet) i Avro Kanada C 102 džetlajner (Avro Canada C102 Jetliner). Prve dve godine, od 1956. do 1958. bio je i jedini na svetu reaktivni punički avion jer je komet bio povučen iz eksploatacije da bi 1958. godine na komercijalno tržište konačno stigao Boing 707.
Prilikom prilaska na sletanje u avionu je eksplodirala priručna eksplozivna naprava i on je tresnuo na zemlju 97 kilometara od aerodroma u Čiti. Poginuli su svi – 72 putnika i devet članova posade. To je najveća avionska katrastrofa u SSSR izazvana terorističkim aktom.
Tu-104 A (r/b SSSR-42379, fabrički broj 8350403, serijski broj 04-03) izašao je iz HGAPP (Харьковское государственное авиационное производственное предприятие, zavod za proizvodnju aviona u Harkovu) 26. aprila (po drugim podacima 30. aprila) 1958. godine. Prvobitno je imao 70 sedišta da bi kasnije bio proširen na 85. Najpre je registrovan u Moskovskoj teritorijalnoj upravi građanske flote (MTU-GVF). Od 17. maja 1958. godine baza mu je bila u Vnukovu, a od 16. marta 1966. godine u samostalnom odredu na Domodeovu. Od 24. aprila 1972. godine bio je na eksploataciji u Irskuktskom samostalnom odredu Istočno-sibirske uprave Građanske vazduhoplovne flote avio-kompanije ”Aeroflot”. Na dan katastrofe za sobom je imao 8841 ciklus poletanja i sletanja, naletevši 19.329 sati.
Hronologija tragedije
Posle dva međusletanja (Čeljabinsk i Novosibirsk) u Irkutsku je obavljena smena posade. Pored prvog i drugog pilota ( Николай Андреевич Ободянский i Юрий Владимирович Пономарёв) u posadi su bili navigator ( Владислав Сергеевич Барышников), inžinjer leta ( Георгий Георгиевич Кузенков), radista ( Николай Андреевич Ефимцев), dve stjuardese (Татьяна Михайловна Евстигнеева, Ольга Васильевна Корицко) i jedan stjuart (Геннадий Анатольевич Грачёв). Obavezni deo posade bio je i milicionar – mlađi poručnik (Владимир Михайлович Ёжиков). Današnjim putnicima to izgleda neobično, ali takva praksa je do sredine osamdesetih bila i na našim linijama. U SAD su takvi ”vazdušni policajci” standardna pojava (Vazdušna policija: poslednja linija odbrane putničkih aviona).
● Avion na letu SU-109 poleteo je iz Moskve 17. maja u 18.12 po moskovskom vremenu s aerodroma Vnukovo.
● Posle ponoći, 18. maja u 03.02 sata avion je, posle dva međusletanja, poleteo iz Irkutska i u 03.15 sati prešao u koridor na 9.000 metara. Tog momenta u njemu je bilo devet ččlanova posade i 72 putnika (četvoro dece).
● U 03.22 let je preuzela zonska kontrola leta u Čiti. Posada je u 03.32 izvestila da je izašla na proračunatu tačku snižavanja visine radi sletanja. Dispečer im je dozvolio da siđu na 3.900 metara.
● Iznenada, u 03.36 radio u avionu je emitovao signal SOS. Posada je stupila u kontakt s dispečerom i on im je saopštio da se nalaze na 135 kilometara po odobrenom pravcu. Međutim, kao odgovor na to prvi pilot je izvestio da su iz putničkog dela javili da treba promeniti kurs (!). Dispečer je potvrdio da je primio tu informaciju.
● Iz aviona u 03.36.30 javljaju o prekidanju spuštanja i zauzimanju visine od 6500 metara.
● Dispečer je u 03.36.45 tražio od posade da potvrdi visinu, na šta su mu iz aviona javili da su oni na 6600 metara i da je ne menjaju.
● U 03.38 iz aviona je ponovo primljen signal za opasnost u obliku šifrovane poruke, ali se u devetoj sekundi emitovanja predaja signala prekinula. Dispečer je javio posadi položaj u odnosu na aerodrom (100 kilometara udaljenosti, azimut 270°) i zamolio posadu da mu javi visinu na kojoj se nalaze. Na tu poruku odgovora nije bilo, ali na radaru se gotovo smesta pojavio umesto traga aviona mali oblak pa je i on iščezao.
● Jasno je bilo da se dogodila nesreća jer se avion više nije pojavio. Počela je pretraživačko-spasilačka akcija. Posada helikoptera Mi-8 u 10.55 po lokalnom vremenu uočila je krhotine aviona 97 kilometara zapadno od čitinskog aerodroma Kadala. Oni su bili razbacani duž trase od 10 kilometara (!). Preživelih nije bilo.
Istraga
Pet ljudi je posvedočilo da se u vazduhu čula eksplozija posle čega su do 09.45 po lokalnom vremenu padali delovi aviona i tela ljudi. Eksploziju je potvrdila i radarska slika na monitoru dispečera koja je pokazala ”oblačić” koji je karakterističan za poligonsko uništavanje vazdušnih ciljeva. Avion se raspao na nekoliko većih delova: srednji deo krila, nosni deo (do petnaeste pregrade), repni deo (do šesnaeste) i donji deo trupa s motorima i motorskim gondolama. Srednji deo trupa razelteo se na mnogo malih komada. Takvo razaranje moglo je dovesti do naglog pada pritiska u avionu, raspadom konstrukcije usled dekompresije i bezizlazne situacije koja je smesta odvela u katastrofalan završetak.
Posle svestranih hemijsko-balističkih analiza forenzičari su nepobitno utvrdili da je u avionu eksplodirala ručno napravljena eksplozivna naprava. Nju je u avion uneo 32. godišnji putnik Čingis Junuz-ogli Rzajev, Azerbejdžanac, stanovnik Kirovabada (danas Гянджа́, grad u Azerbejdžanu). On se ukrcao u Irkutsku. Nekoliko minuta pre sletanja Rzajev je stjuardesi pokazao eksplozivnu napravu i zatražio da avion promeni kurs i odleti za Kinu. Pri pokušaju da savlada teroristu koji je potrčao ka kabini pilota milicionar – pratilac Ježikov pucao mu je u leđa. Metak je prošao kroz mesto osmog međurebarja i probio srce. Rzajev je uspeo da aktivira napravu koja je imala ekvivalent snage 5,5 do 6 kilograma trotila. Eksplozija je dovela do uništenja konstrukcije aviona.
Motiv ovog samoubilačkog čina nije javno razjašnjen, što je ostavilo mogućnosti službenim organima da predstave svoju verziju, ali i kasnijim teoretičarima zavere sa kreiraju svoje viđenje. Tako se brzo pojavila teorija da se u avionu nalazio kontraobaveštajac koji je bio na crnoj listi azerbejdžanskih separatista, ali to nikada nije utvrđeno.
