BOJA NOVCA

Slušaj ovaj članak

Finansije u ratu IIFinansije u ratu I

“Rat samog sebe hrani“

 Marko Porcije Katon Stariji (234-149. pre nove ere)

Operacija Bernhard *Falsifikovanje dolara *Falsifikovanje rublje * Jezero Toplic * Operacija “Cicero“ 

Mnogi ratovi počinjali su upravo zbog otimačine privrednih dobara, više nego zbog teritorija. Sve do XII najvažniji izvor finansiranja ratova bio je danak koji se sastojao iz  naplate štete, rekvizicije, konfiskacije i direktne pljačke stanovništva. Rat traži mnogo para. Ta istina konačno je izbila na videlo krajem XVI veka. Kada je Lodovik XII pitao svog maršala Žana Jakopa Trivulcija (1448-1518)  “kakva je oprema i municija potrebna za osvajanje Milanskog vojvodstva“, dobio je lapidaran odgovor: “Za vođenje rata potrebne su tri stvari: pare, pare i opet pare“. Neki autorstvo ove izreke pripisuju grofu Rajmondu Montekukoliju (1608-1680) koji je u svojim aforizmima o vojnoj veštini ponovio ovu izreku; međutim, nije spominjao Trivulcija.

Ova izreka pripisuje se i Napoleonu, ali i kralju Pruske Fridrihu Drugom. Ne bi ništa bilo čudno da je više ljudi u različitim, pa čak i sličnim vremenima, došlo do iste misli. U aforistici je to normalna pojava. Američki stratezi su tvrdili da je za industrijski kompleks najvažnije da ima što više rata, rata i opet rata. Obrnuli su smer izreke. Da je to tačno, svedoči Valter Šelenberg čija je služba procenila da će američka ratna industrija do punog zamaha stići tek 1948. godine. Nju je hranio rat. O tome je veoma efektno pisao i Puškin u stihovima: “ Sve je moje-reče zlato. Sve je moje-reče nož. Sve ću kupiti-reče zlato. Sve ću uzeti – reče mač“.

Pojavu ratnih para regulisalo je međunarodno pravo. Konvencija “O zakonima i običajima kopnenog rata“ od 18. oktobra 1907. godine koja je doneta na Drugoj konferenciji u Hagu to je odlično regulisala. Svi su se lepo potpisali, a malo ko se toga držao. Kod novca oduvek su bila presudna tri momenta: on je uvek potreban – i u ratu i u miru, a novac s pokrićem ne traži nikakvo osiguranje; drugo – novac ima destruktivnu ulogu jer teži kosmopolizaciji i neutralisanju nacionalnih valuta i treće – svaka nova etapa  u razvoju ekonomije traži drugačiji novac. Novac pri tom ima pet svojstava: meru vrednosti, mogućnost razmene, akumulacije, plaćanja i prometa. Od tih principa pošli su nacisti kada su započeli maštovitu i avanturističku akciju masovnog falsifikovanja neprijateljske valute, radi podrivanja njegove ekonomije i izazivanje nestabilnosti pa i panike kod stanovništva. Operacija je nazvana “Plan Andreas“ a uobličio ju je genijalni nemački ekonomista koji je savladao veliku nemačku finansijsku krizu – Hjalmar Šaht.

Operacija Bernhard

Interesantno je da je prvi, i to prilično dugotrajni rat falsifikovanim novcem vođen između Nemačke i SSSR. Godine 1947. prilikom denominacije rublje i uklanjanja ratnih novčanica i obveznica, Sovjeti su obelodanili sledeće činjenice: nacisti su distribuirali opljačkani sovjetski novac širom okupiranog područja, ali su i falsifikovali novčanice! To nije bilo teško izvesti, s obzirom na to da je sovjetska štamparska industrija bila zasnovana, uglavnom na litografiji u boji, te da ofset nije bio u potpunosti dostupan.

To je bio pokušaj klasične sabotaže sovjetske ekonomije, što nije ratni zločin; Nemci su samo kopirali, kako smo već naveli, Napoleona koji je radio  to isto –  u kratkom periodu zadržavanja na ruskoj zemlji, dozvoljavao je upotrebu carske monete, ali je i štampao falsifikovane novčanice. No, i to nije za Nemce bilo prvo iskustvo. U Nemačkoj su pokušali polovinom dvadesetih godina prošlog veka da organizuju štampu lažnih sovjetskih novčanica, ali se akcija završila potpunom propašću.

Bezbednosne strukture SSSR, utemeljene na velikim iskustvima Ohrane i ČEKE, s lakoćom su zaustavile tu operaciju. U zemlji gde je bila dirigovana privreda (sa svim atributima koje nosi), gde su kombinovane novčanice, bonovi i drugi vrednostni oblici, lako je bilo kontrolisati protok novca. Za ubacivanje velikih količina lažnog novca (reč je o kamionima paketa) Nemci nisu imali logistiku u samom SSSR. Nemci, međutim nisu odustajali, bez obzira što nisu uspeli u masovnoj akciji podmetanja novca. Počeli su da izdaju lažne novčanice država koje nisu zauzeli, najčešće funtu sterlinga. Poznato je da su time plaćali svoje agente. To su mogli da rade s funtom jer je ona bila priznata u celom svetu, dok rublja nije bila međunarodno konvertibilna. Gde je to onda falsifikovani novac mogao da kruži?  Praktičan razlog je naterao Nemce da odustanu od rata falsifikovanim novcem na teritoriji SSSR.

Pokrenuči su sada svetski poznatu, a dugo vrhunsku tajnu operaciju, “Bernhard“.To je bila izvanredno organizovana, savršeno tajna akcija koju su Nemci sistematski sprovodili na industrijskom nivou jer su imali sve resurse za to; bili su (i ostali) vodeća štamparska industrija na svetu, a stručanjaka, sakupljenih iz cele Evrope i smeštenih u logore nije nedostajalo. Prvobitni cilj bilo je da se izazove kolaps britanskog finansijskog sistema putem bacanja falsifikovanih funti iz aviona. Sačinjena je grupa falsifikatora koju je prevodio Alfred Naujoks (Alfred Helmut Naujocks, alias Hans Müller, Alfred Bonsen, and Rudolf Möbert) operativac SS. Ta družina uspela je za samo 18 meseci da osvoji vrhunske štamparske tajne i tehnike koje svaka država čuva za sebe, nezavisno od opštih štamparskih znanja i zanata: utvrditi sastav i strukturu papira, njegovu diletaciju i elektrostatičku vrednost, izgravirati ploče s gijoš linijama koje su najveća veština i tajna u štamparstvu jer se u njihovom preplitanju nalaze i zamke za falsifikatore; uspeli su čak i da proniknu u šifrovani sistem numeracije funte, koji je trebalo da se sakrije u postojećoj numeraciji originalnih britanskih novčanica, kako se ne bi, ni slučajno, našle dve novčanice s istim brojem, a britanskog i nemačkog porekla. Međutim, do masovne proizvodnje tada nije došlo. Zato 1942. godine SS šturmbanfirer Bernhard Kriger preuzima operaciju. Uz korišćenje pomenute grupe logoraša on u logoru Zahsenhauzen uspeva da odštampa, prema različitim procenama, od 132 do 300 miliona funti. Reč je o fantastičnoj svoti. Kvalitet falsifikata bio je savršen. Nemačke tajne službe su, pre nego što su pustile u promet ove novčanice, slale svoje agente u najprestižnije banke s namerom da provere kvalitet falsifikata. Nisu se zadovoljili iskusnim i opreznim švajcarskim bankama koje su prihvatale ove novčanice, već su to uradili i u britanskim filijalama i – prošli. Sredstva su korišćena pametno i oprezno – izvođene su tajne operacije van Nemačke, plaćano je nemačkim obaveštajcima i saradnicima u inostranstvu, kupovalo se oružje i druge potrepštine u Španiji i Portugaliji (idealnom “protočnom bojleru“ za razmenu roba i novca). 

SOLOMON SMOLJANOV (SOROVIC U FI LMU) GENIJALNI FALSIFIKATOR
SOLOMON SMOLJANOV (SOROVIC U FILMU) GENIJALNI FALSIFIKATOR

Akcija je počela još 18. septembra 1939. godine kada je Artur Nebe, šef Centralnog odeljenja za krivične istrage nacističke Nemačke ( Reichskriminalpolizeiamt) razrađujući Šahtovu ideju,izneo predlog da se poznati falsifikatori iskoriste za falsifikovanje neprijateljskog novca, pre svega u to vreme  dominantne  britanske funte. Hajnrihu se taj predlog dopao. Gebels ga je sujetno opisao kao grotesknu ideju, ali nije mogao da ne prizna da ima potencijala. Interesantno je da je protiv ideje bio Valter Funk, ministar za ekonomiju koji je upozorio da se time krši međunarodno javno pravo. To sada zvuči kao šala, ali bilo je i takvih glasova. Naravno, sve to je presekao i odobrio Hitler. Razgovori su vođeni u najvišem vrhu nacističke vlasti i logično je da je sve bilo vrhunska državna tajna…ali! Već u novembru Majkl Pejleret (Michael Palairet), britanski ambasador u Grčkoj od jednog ruskog emigranta saznaje sve detalje o planu koji je razmatran samo dva meseca ranije! Ambasador je informaciju prosledio Londonu, a odande je otišlo upozorenje SAD i Banci Engleske. Iako je Banka engleski samouvereno smatrala da je to neizvodljivo usled savršenstva izrade funte, već 1940. ona je pustila plavu novčanicu od jedne funte koja je imala kao zaštitu metalnu nit. Takođe je zabranila unos u zemlju novčanica od jedne funte tokom rata, a prestala je da štampa banknote od pet funti, obaveštavajući javnost o mogućoj pojavi falsifikovanog novca.

Falsifikovanje dolara

Pred grupu ovih izuzetno talentovanih grafičara nacisti su postavili još jedan zadatak: falsifikovati dolar! Međutim, štampa dolara veoma se razlikuje od štampe funti zbog toga što je trebalo ponovo krenuti istim putem – naći tajnu recepturu (najdragoceniji deo štampe hartija od vrednosti) papira! Papiri za dolare suštinski su se razlikovali od papira za funte. Tada nije bilo poznato da Amerikanci taj papir drže na lageru dvadeset godina da odstoji, pa kad kojoj lagerovanoj partiji dospe rok ona se šalje u štampariju. Razlog se nalazi u diletaciji papira. Kod stabilnog papira, koji je odstojao i više ne širi niti skuplja u procesu štampe, preciznost je daleko veća. Utoliko je podvig falsifikatora bio značajniji. Bilo je potrebno naći potpuno novu metodologiju u izradi papira kako bi se dobio uspešan falsifikat. U avgustu 1944. godine u grupu koja je radila u Zaksenhazenu stigao je pravi falsifikator, s pozamašnim kriminalnim dosijeom, koji je imao veliko iskustvo u falsifikovanju dolara. To je bio  Solomon Smoljanov, poreklom iz Poltave koji je za vreme Oktobarske revolucije emigrirao u Evropu. Imao je nešto malo umetničkog obrazovanja još iz vremena carske Rusije.

DOLAR IZ 1934. NAJČEŠĆE FALSIFIKOVAN
DOLAR IZ 1934. NAJČEŠĆE FALSIFIKOVAN

Našavši se u Berlinu on se sreo sa svojim prijateljem, profesorom slikanja Ivanom Mjasojedovom, koji je živeo tako što je falsifikovao dolare – ručno! Solomon se priključio tom poslu, no nisu se previše obogatili stoga što je postupak bio spor, a plasiranje novčanica rizično. Zašto? Svi kriminolozi su saglasni u tome da su to bili fenomenalni falsifikati, praktično neprepoznatljivi i za američke štampare! Dogodilo se ono što zna svaki falsifikator: ne pada se na falsifikatu, već na njegovoj distribuciji. Lopovi kažu – “uzalud krađa za koju niko ne zna“. Tako se neko, zadivljen, pohvalio njihovim radom i na vrata im je došla policija Vajmarske republike i pohapsila ih. Pošto su odrobijali dve godine izašli su na slobodu, a Solomon je nastavio da falsifikuje dolare. Međutim, dolaskom nacista, on ponovo biva uhapšen. U logoru se osećao kao dete u prodavnici slatkiša. Sve što je morao da radi ručno, u logoru je već postojalo. Mašine, prese, cinkografija, reprofotografija, pantografi za graviranje…Uspeo je da napravi recepturu za papir, izradi klišea, reši razna sitna tehnička pitanja; od strane nacista dobili su zadatak da štampaju milion dolara dnevno. Međutim, RKKA je već bila nekoliko kilometara od logora i “proizvodnja“ je morala da bude prekinuta. Do početka marta bilo je odštampano oko šest hiljada banknota od 100 dolara (600.000 dolara). Sudbina tih novčanica do danas je nepoznata. Pretpostavlja se da ih je Solomon sakrio i u opštem metežu poneo sa sobom.

Falsifikiovanje rublje

Bez obzira na to što je distribucija rublje bila nepraktična, a njeni falsifikati praktično beskorisni na Istočnom frontu, ambiciozni nacisti su hteli i nju da iskoriste kao kakvo-takvo oružje. Ista grupa bavila se i tim zadatkom. Oni jesu bili daleko ispred Sovjeta u štamparskoj tehnici i veštini, pa ipak zaustavio ih je najpre jedan bizaran detalj: slika Lenjina na “červoncima“ nikako nije mogla biti dobro izrađena! Na napravljenim probnim primercima on je ličio na Mongola s tankom azijskom bradom (sada je zovemo brada Ho Ši Min), pa je stanovništvo bilo vrlo oprezno u preuzimanju tih novčanica. Drugi razlog je već spomenut – nemoguće je bilo preplaviti lažnim rubljama okupiranu teritoriju jer stanovništvo u gradovima uopšte nije koristilo  novac, već se bavilo naturalnom razmenom. Obavljeni posao naplaćivali su proizvodima ili protivuslugama. Prebacivanje na slobodnu teritoriju SSSR bi bio avanturistički, samoubilački čin i stoga su nacisti od toga odustali. 

POKUŠAJ FALSIFIKOVANJA RUBLJE
POKUŠAJ FALSIFIKOVANJA RUBLJE

Taj lepi nacistički san morao je jednom da bude prekinut. Početkom marta 1945. godine usled neumitnog napredovanja saveznika štampa falsifikovanih novčanica u Zaksenhauzenu je prekinuta. Oprema i zalihe štampanica su spakovane i prebačene u Mauthauzen-Guzen u Austriji. Sve je to urađeno veoma brzo, pa je već 12. marta konvoj bio u logoru. Međutim, Kriger se ne zadržava ni tu  već odvodi konvoj u Redl Zip – lanac tunela i planinskih skloništa gde je trebalo da nastavi proizvodnju. Od toga nije bilo ništa. Logorašima je bilo naređeno da sav novac spale. Ono što nije spaljeno, utovareno je zajedno s štamparskim mašinama i  bačeno u duboka planinska jezera Toplic i Grundsle. Početkom maja operacija Bernhard zvančno je zatvorena, a preživeli logoraši prebačeni su u obližnji konclogor Ebenze. Bili su podeljeni u tri grupe, a voženi su naizmenično. Naređeno je da se logoraši pobiju, ali samo zajedno u Ebenzeu. Kamion je dopremio dve grupe gde su nesrećnici bili odvojeni od ostalih logoraša. U trećoj turi kamion se pokvario, pa su logoraši stigli na odredište tek trećeg dana. Kako je naređenje bilo precizno, prve dve grupe su čekale svoje drugove. Međutim, u opštem rasulu, uz tutnjavu savezničkih topova,  petog maja stražari su pustili ove zatvorenike u glavni deo logora i pobegli. Njihovo delo bilo je merljivo: od spomenute brojke između 132.610.945 do oko 300 miliona funti, sigurno se zna da je Centralnoj kancelariji RSHA (Reichssicherheitshauptamt, Главна безбедносна канцеларија Рајха )  poslato 10.368.445 funti. Od ukupne svote, upotrebljeno je 125 miliona funti! Sve ove brojke bile su proizvod pretpostavki pošto knjigovodstvo, naravno, nije palo u ruke saveznicima.

Šta se dogodilo s glavnim akterima ove filmske epopeje? Kriger se krio u svojoj kući (!) do novembra 1946. godine kada se predao britanskim okupacionim vlastima. Pošto štampa neprijateljske valute nije bila ratni zločin, nije se suočio s optužbama. Bio je zatočen do početka 1947. godine, a onda je predat Francuzima. Oni su pokušali da ga vrbuju da radi za njihovu službu lažne pasoše, no on je to odbio i pušten je već 1948. godine. Prošao je proces denacifikacije jer su ga spasile izjave logoraša koje je on poštedeo. Kasnje je radio za industriju papira Hanemile.  Godine 1965. istočnonemački pisac Julijus Mader objavio je knjigu “Razbojničko blago“ ( Banditenschatz) kojom je direktno optužio vladu u Bonu da skriva Krigera. Fridrih Švend, ss oficir koji se obogatio na operaciji Bernhard, pao je u ruke američkih snaga u junu 1945. godine. Amerikanci su  pokušali da ga vrbuju radi formiranja obaveštajne mreže u Nemačkoj, tzv. Gelen organizacije.

Nakon što je uhvaćen u pokušaju da prevari mrežu, on je pobegao u Peru. Delovao je povremeno kao doušnik peruanske obaveštajne službe, no to mu nije pomoglo. Uhvaćen je u svojoj staroj strasti – zbog šverca valute i trgovine državnim tajnama. Posle dvogodišnje kazne deportovan je u Zapadnu Nemačku gde mu je suđeno za ubistvo iz nehata u toku rata. Dobio je uslovnu kaznu. Solomon Smoljanov (Sorovič u izvanrednom filmu “Falsifikator“ koji upečatljivo rekonstruiše ovu operaciju) 1948. godine priveden je u Rimu kada je uhvaćen u rasturanju falsifikovanih novčanica. Poslednje godine života Solomon je proveo u malom brazilskom gradu Porto Alegre gde je imao prodavnicu dečjih igračaka (!).

Jezero Toplic

Nacisti su, u skladu sa svojim snom o hiljadugodišnjem Rajhu, sve radili da traje. Mostovi, tuneli, vijadukti i drugi objekti rađeni kao reparaciona obaveza po zemljama koje su okupirali, traju i služe do danas. Još uvek se po Nemačkoj i Austriji otkrivaju tajni podzemni objekti, koji su pravljeni kao da će sad ponovo vlasnici ući u njih. Tako je bilo i sa ovom akcijom. Oni su smatrali da je situacija samo privremena, pa umesto da spale sve tragove za sobom, unište mašine i ploče, oni su ih “sklonili“ na dno planinskog (ledničkog) jezera Toplic. Ono se nalazi u gustoj planinskoj šumi, visoko u austrijskim Alpima, oko 100 kilometara od Mocartovog Salcburga. Oko njega su litice i šume, kao i planinski venac zvani Mrtve planine (Totes Gebirge). Jezero je specifično što u njemu ispod 20 metara dubine nema više kiseonika, pa ni života, pošto je voda posle te granice slana (!) Dubina od oko 400 metara bila je i tada i sada velika prepreka i za najiskusnije  i najopremljenije gnjurce. Tokom 1943. i 1944. ovo jezero služilo je kao nacistička pomorska stanica za testiranje. Eksperimentisali su s različitim eksplozivima, detonirajući punjenja do 4.000 kilograma na različitim dubinama, u želji da ustanove snagu udarnog talasa prilikom eventualnog bombardovanja brana ili uništavanja podmornica. Isprobavali su i torpeda ispaljujući ih u samu planinu, praveći ogromne rupe u stenama. 

JEZERO TOPLIC
JEZERO TOPLIC

Razni istraživači, opsednuti teorijama zavere, ali i izveštajima ronilaca, tvrdili su da je u jezero bačeno posle operacije Bernhard oko sto miliona funti lažnih novčanica! Naravno, mašta je činila svoje, pa su glasine govorile o tome da se još svašta može dole naći. Postoji sloj potopljenih trupaca na polovini dubine jezera (!) kao da je neko napravio duplo dno, odnosno prepreku za istraživače. Godine 1959. istažitelji su uz korišćenje batiskafa u jezeru pronašli oko 700 miliona funti, što je sedam puta više od pretpostavljene količine i od svih dotadašnjih procena. Gerhard Zauner, jedan od ronilaca iz te ekspedicije, izvestio je da je video potopljeni avion. Inače, u to područje moguće je stići samo pešice, preko privatnog poseda na kome se nalazi jedan restoran (“Ribarska koliba“). Kako su Nemci uspeli da dotle donesu toliku masu materijala ostaje pitanje, ali nema sumnje da su u tome uspeli. 

JEDNA OD POSLEDNJIH EKSPEDICIJA NA JEZERU
JEDNA OD POSLEDNJIH EKSPEDICIJA NA JEZERU

Kako se uopšte saznalo za to “sklonište“? Legenda kaže da je neki lokalni ribar, pecajući na jezeru, u blizini svog čamca primetio papir s nerazumljivim napisima, kako pluta na površini vode. Odneo je taj papir koji mu je ličio na novac u lokalnu banku u Bad Auseu gde su mu uredno zamenili tu novčanicu odbrojavši veliku svotu novca u šilinzima! Kada su lokalne vlasti primetile da ribar često posećuje banku radi razmene valute, organizovali su akciju u saradnji s dva američka obaveštajna oficira i sačekali ga. Ribar je brzo odao svoju tajnu. Časopis “Štern“ je smesta razvio tu priču pretpostavljajući da je SD (Sicherheitsdienst-obaveštajna služba NSDAP i SS) ovo jezero koristila kao skladište za dragocenosti. Časopis je ogranizovao podvodno istraživanje na lokaciji koju je pokazao ribar. Potom se otkrilo da su postojali i svedoci koji su videli bacanje tih kutija u jezero. Grupa ronilaca uspela je da izvadi 15 sanduka u kojima se nalazio novac, matrice i ploče za štampu i spisak zatvorenika iz Krigerove laboratorije. Time je ova akcija završena.

RONILAC S PRONAĐENIM FUNTAMA
RONILAC S PRONAĐENIM FUNTAMA

Kakav je saldo ove fantastične operacije? Nominalni podaci pokazuju da ona jeste uticala na finansijski položaj Velike Britanije: broj novčanica se trostruko povećao u periodu od 1933. do 1945. iako je stopa industrijske proizvodnje ostala na istom nivou, a britanska vlada, strahujući od infalcije, nije htela da vrši nove emisije novčanica. Desilo se ono što svi znamo iz devedesetih godina: smesta je došlo do naglog rasta cena robe i depresije funte. Nisu samo Britanci osetili efekat savršenih falsifikata nemačkih “majstora“. Neočekivano, italijansko tržište je brzo potkopano jer su na crnom tržištu britanske funte bile veoma tražene. Nemci su ih prodavali u velikim količinama, a zaradom od lira kupovali su nakit koji su vraćali u Nemačku. Pored toga, nacističke obaveštajne službe masovno su koristile ovu funtu za plaćanje agenata u stranim zemljama širom sveta. 

Operacija Cicero

AGENT SD ELIAS BAZNA
AGENT SD ELIAS BAZNA

Medijski najtraktivnija i najbizarnija priča vezana je za Cicera. Elijas Bazna, sobar britanskog ambasadora u Turskoj, po nacionalnosti Albanac, po državljanstvu Turčin, imao je nadimak Ciceron. Dobio ga je zbog svoje rečitosti. On je Nemcima prodavao fotokopije tajnih dokumenata koje su svi ambasadori Velike Britanije diplomatskim putem redovno dobijali. Za te fotokopije on je od Nemaca dobio preko 300.000 funti. Izvesno vreme, opušteno i bezbrižno ih je trošio, dok Britanci i Amerikanci nisu ustanovili put tog novca i raskrinkali operaciju.

Kada je u jednom hotelu hteo da plati račun, njemu je stigao kusur u obliku lisica. Kada je odslužio svoju kaznu, umesto da ćuti i skloni se od očiju javnosti on je, saznavši da se Savezna Republika Nemačka 1961. godine proglasila pravnim naslednikom Trećeg rajha, rešio da krene u akciju: podneo je tužbu nemačkom sudu tražeći naknadu, ne shvatajući u svojoj gluposti da je Nemačka izgubila rat, a da je on, kao špijun, bio saučesnik. Bez obzira na to, on je još deset godina, sve do svoje smrti, obijao pragove raznih sudova tražeći “pravdu“.  

Komentar o “BOJA NOVCA

Ostavite Vaš Komentar: