NADNICA ZA STRAH

Slušaj ovaj članak

Finansije u ratu I –  Finansije u ratu II

Ljubav za ljubav…a sir za pare

‘Nevidljive pare“ *  Mizerne cene tragedije Rajshmarka i firer široke rukeMonetarna politika na okupiranim teritorijamaPolitika “tuđim rukama“ *  Frontovske finansijeKraj nemačkih finansijskih malverzacija * Rublja na neokupiranoj teritoriji Kako se završio rat za rublje * Dolar u ratu

Za vreme rata moralo se i živeti, gde god je, i kako god je bilo moguće. Naših 78 dana naučilo nas je strpljenju, ali i neizvesnosti. Niko nije znao kad će se i kako to okončati, a svakog dana je trebalo jesti, kupovati, popraviti nešto, lečiti se, otići na rođendan, obradovati nekog… Nijedna potreba nije nestala za vreme rata, samo se način njihovog ispunjavanja komplikovao i otežao. U ovom tekstu bavićemo se naoko nevažnom temom – kako je funkcionisao finansijski promet na teritorijama država koje su ratovale ili bile zahvaćene ratom. 

RATNI ZAJAM U SAD
RATNI ZAJAM U SAD

U sledećem nastavku biće reči i o drugoj strani medalje – o novcu kao oružju, pokušajima da se falsifikovanjem, “pranjem“ novca i drugim skrivenim transakcijama podrije monetarni i privredni sistem protivnika. Eto još jednog svedočanstva da totalni rat ne nosi uzalud taj atribut.

Najveće ratište na svetu imalo je svoje zakonitosti. Za vreme Velikog otadžbinskog rata sovjetski borci nisu se obogatili kad je reč o novčanim primanjima, naprotiv. Dok su njihovi protivnici imali punu finansijsku podršku i obezbeđenje, sa svotama koje su ljudima u pozadini bile nezamislive, kod Sovjeta je to bilo drugačije. “Sve za front, sve za pobedu“ imalo je svoju cenu, a ona je plaćana ne samo životima, već i krajnjom racionalizacijom do nivoa srednjevekovne trampe. Generalna politika bila je izražena u surovom (danas crnohumornom) sloganu “ne štedite vojnike, žene će još rađati“. Ona se demonstrirala čak i u takvim stvarima kao što su vojničke plate.

Godine 1941. vojnik RKKA dobijao je od šest do jedanaest rubalja, u zavisnosti od radnog staža koji je do tog trenutka imao. Početkom rata ta svota je udvostručena stupanjem na snagu ratnog stanja i posebnih zakona. Istovremeno, inflacija i crna berza činile su svoje. U jeku najžešćih borbi, komad sapuna koštao je 50 rubalja, vekna hleba od 200 do 300 rubalja. Najveću platu je imao komandant Severne flote – admiral Golovko. On je u novembru 1943. godine dobio tačno 5.555 rubalja, a za njih je mogao da kupi 27 vekni hleba i jedan sapun.

Komandanti frontovske kontraobaveštajne slušbe (SMERŠA) imali su dvesta rubalja manje. Vojnici nisu imali čak ni za žilete, pa su na prvoj borbenoj liniji imali i berbere, odnosno frizere (!). U to vreme, nemački regrut koji je prvi put obukao uniformu  počinjao je sa 200 RM. Za taj novac mogao je da se hrani mesec dana i da mu ostane nešto da uplati kao štednju. Interesantno je da su Staljin i Hitler takođe dobijali građanske plate. Staljin je imao 1.200 rubalja ratnu platu, a Hitler 1.500 RM. Njima to, naravno, nije bilo potrebno jer su imali puno državno obezbeđenje.  Posle rata Staljin je dobio povišicu pa je imao 10.000 rubalja te je mogao od jedne plate da kupi automobil, no to je druga priča. Hitler takvu povišicu nije dočekao.

“Nevidljive pare“

Ruski vojnici nisu samo malo dobijali, nego praktično nisu ni videli “žive“ pare. Većina njih je davala punomoćje porodicama kako bi one mogle da kako-tako prežive u pozadini. Čak ni tako usmerene pare nisu stizale do adresata. Po pravilu, svu vojnička primanja država je zadržavala i pretvarala u ratni novačni zajam. Svake godine taj zajam oročavan je na deset meseci. Na kraju godine onima koji nisu poginuli, zarobljeni ili ostali u bolnici, država je vraćala “pozajmljenu“ sumu, bez obzira na to što su te pare u međuvremenu praktično bile obezvređene. Da bi podstaklo ratne napore, rukovodstvo je odredilo i tablice premija. Piloti-lovci za svaki oboreni avion trebalo je da dobiju 1.000 rubalja. Za 35 dnevnih ili 20 noćnih misija, jednokratno je obećano 3.000 rubalja i zvanje heroja Sovjetskog Saveza. Obaveštajcima kopnene vojske sledila je novčana premija od 1.000 rubalja za deset dnevnih prepada i pet noćnih. Artiljerci su imali premiju za svaki uništeni tenk: komandiru i nišandžiji po 500 rubalja, ostalima iz posade po 200 rubalja.

PLAKAT ZA OBLIGACIJU SSSR
PLAKAT ZA OBLIGACIJU SSSR

Ti koji su sastavljali ovakve tablice, očgledno su shvatali realni rat kao gađanje na strelištu. Borbene uspehe vojnika vrlo je teško bilo zabeležiti ili potvrditi, a zatim te podatke dostaviti nadležnoj službi jednog ogromnog, sporog aparata. To se posebno odnosilo na artiljeriju kod koje je dejstvovalo desetine cevi, pa se nije moglo tačno utvrditi ko je uništio tenk. Čak je i avijaciji, koja je imala foto-mitraljeze to bilo otežano jer nije bilo uvek filmova, ni hemikalija. Kad bi se taj popis uredno obavio, premije opet nisu stizale do boraca. Prećutno su borci pristajali da “dobrovoljno“ svoje premije daju u Fond odbrane. U taj Fond slilo se 8,4 miliona rubalja, a pri tom je štampano još jedananest miliona rubalja u obliku obveznica. To sve je iznosilo jednu petinu sredstava koja su potrošena na ratne napore. Ni kod ordenja nisu se računovođe “pretrgle“. Za orden Lenjina ili Heroja, na platu bi se dodalo 50 rubalja, a za orden Crvene Zastave – 25 rubalja. U štraftbataljonima, odnosno u kažnjeničkim jedinicama, nije bilo nikakvih para. Sovjeti su plate davali i partizanskim odredima i oni su bili srazmerno mnogo bolje plaćeni nego redovna armija. Komandir i komesar odreda imali su mesečno ne manje od 750 rubalja, zamenik 600, a komandiri četa i samostalnih grupa ne manje od 500 rubalja. Razlog je jednostavan – otežani uslovi borbe i plasiranje rublje kao zvanične valute u neprijateljsku pozadinu. Partizani nisu mogli uvek da otimaju ili da plene, nešto se i moralo kupiti. Pošto je korišćenje rublje bilo povezano s izuzetno velikim rizikom, partizani su najčešće svoje plate prosleđivali rodbini ili Fondu, praktično ih i ne videvši. Novac im nije bio saveznik jer je sve kupovano prema spisku, pa se lako moglo ustanoviti ko je u prodavnici pokušao da kupi nešto na šta nije imao pravo – a imao je novac. Taj novac bi vrlo brzo iskusne nemačke obaveštajce doveo do partizana.

Mizerne cene tragedije 

Kako su vojničke plate bile mizerne, takve su bile i nadoknade porodicama poginulih. Ako je porodica imala četvoro članova (udovica i troje dece), u gradovima su dobijali penziju od 200 rubalja. Porodica od dvoje dobijala je dvostruko manje, a za seoska domaćinstva još dvaput manje, dakle 50 rubalja. To pod uslovom da je borac časno poginuo u ratu i da je pronađen. Porodice onih koji su “propali bez vesti“, odnosno nestali bez traga, morale su da sačekaju dugotrajan i mučan postupak potvrde smrti ili proglašenja za umrlog. Borci su dobijali i “invalidu“, odnosno invaldsku nadoknadu u zavisnosti koliko su izgubili radne sposobnosti. Invalid prve grupe dobijao je tri četvrtine plate. Za običnog vojnika to je značilo 4,5 rubalja, a onima iz druge grupe, lakšim invalidima, sledila je polovina plate. Porodice poginulog starešinskog kadra imale su relativno velike sume. Prema ukazu Sovnarkoma (Saveta narodnih komesara, odnosno vlade), udovicama generala sledila je jednokratna nadoknada od 50.000-100.000 rubalja, a porodicama potpukovnika i majora od 10.000-20.000 rubalja. 

Podsetimo se i najviših premija za ratne operacije: Uredba br. 0299 od 19. VIII 1941. godine omogućila je da se donese Naređenje br. 294 od osmog oktobra  1943. godine koje propisuje posebne nagrade za pilote jurišnika, odnosno frontovske avijacije i bombardera: za potapanje minonosca ili podmornice sledovalo je pilotu 10.000 rubalja, navigatoru isto toliko, a svakom od članova posade po 2.500 rubalja.

Rajshmarka i firer široke ruke

Dok je Staljin bio prava “stipsa“ (izvinite na izrazu) jer mu drugo nije ni preostalo, Hitler je bio neočekivano darežljiv prema svojim ratnicima, posebno prema višim oficirma. Pri tom je na snazi bilo i nekoliko nepisanih pravila: plate feldmaršala i admirala nisu bile oporezovane, ako  su od plate i prihoda od imovine imali manje od 4.000 RM. Za generale ta granica bila je 3.000 RM. Za praznike i jubileje, firer je delio odlikovanja i druga priznanja. Kada je admiral flote Reder 1941. godine napunio 65 godina, od Hitlera je dobio 250.000 RM za novu vilu. Takvu sumu dobio je istim povodom pola godine kasnije feldmaršal Leb. Guderijan i Klajst dobili su kao poklon ogromna imanja, ono što su Rimljani zvali latifundijama. Nije Hitler zaboravio ni obične vojnike. Prilikom napredovanja u viši čin, dobijala bi se mesečna premija od 220 RM. Pored toga dobijala se jednokratna novčana pomoć za šivenje uniforme po volji – 750 RM, što je bila velika suma.

SET NOVČIĆA TREĆEG RAJHA
SET NOVČIĆA TREĆEG RAJHA

Radi poređenja: godine 1943. kilogram hleba koštao je 35 pfeniga, šećera 75 pfeniga, a svinjetine dve marke.  

Pored ratne  plate (wehrsold) profesionalna vojska dobijala je i mirnodopsku platu ( freidensbesoldung). Ona je isplaćivana čak i za vreme provedeno u zarobljeništvu. Sastojala se od glavnog dela (osnovice), kvartalnog bonusa i dodatka za svako dete. Vojnik je platu primao kao ček u lokalnoj komandanturi na ratištu ili u pozadini, a gotovina je prebacivana u neku od banaka (razlozi su bili praktične prirode – da može ovlašćeno lice iz porodice da je preuzme i da bi se izbegli rizici transporta velikih količina novca, ali i zbog zabrane da se originalna rahjsmarka koristi na okupiranom teritorijama). Sve do 1945. godine redovna plata je isplaćivana dva meseca unapred, a u poslednjem periodu rata mesec dana unapred. Starešine iz rezervnog sastava, počevši od kaplara, mogli su da preuzmu  platu neposredno u komandi, pod uslovom da su jedini hranioci. Nije zaboravljena ni ratna prostorija: svi vojnici, bez obzira na čin, prilikom učešća u neprijateljstvima (frontzulage) dobijali su pola marke dnevno. Ni to nije sve. Svaki nemački vojnik imao je besplatno tri obroka dnevno, stan i uniformu. Prilikom povratka s fronta, vojnik je mogao svoje kupone da zameni u banci za gotov novac. Razlozi su bili strateški – gotov novac nije mogao da padne u ruke neprijatelju i postane predmet ekonomskog rata, o čemu ćemo tek pisati, a time je i suzbijana crna berza.  

Plate su dobijali i legionari, odnosno najamnici. Običan vojnik imao je 30 RM. Dobrovoljci Vermahta, tzv. “Hivi“ (Hilfswilliger, oni koji žele da pomognu, Ost-Hilfswilligen-istočni dobrovoljci) takođe su dobijali plate, u zavisnosti od nacionalne pripadnosti. Rusi su dobijali najmanje – 24 RM, Poljaci 45-55 RM, a najodaniji, Pribaltici 72 RM. Pri tom je svima sledio frotnovski dodatak od 30 RM.

Radi poređenja: srednja plata nemačkog radnika iznosila je 190 RM. Kutija cigareta Eckstein (12 komada)  koštala je 3,33 RM. Celodnevni paket-obrok košao je 1,35-1,50 RM. Za ulazak u bordel karta je bila dve marke. 

Na okupiranim teritorijama onaj ko se snašao da radi za okupacionu vlast živeo je skromnije, ali nisu spali na bonove za snabdevanje, kako je to bilo u SSSR. Gradonačelnik Bresta imao je platu 2.700 rubalja (270 RM), njegov zamenik je imao 2.100 rubalja, načelnici od 1.125 do 1.425 rubalja. Niži činovnici imali su manje – inspektori do 1.125 rubalja, prevodioci do 900, a čistačice, kuriri  i obezbeđenje do 420 rubalja.

Monetarna politika na okupiranim teritorijama

Zakon o uspostavljanju kreditnih banki Rajha bio je donet trećeg maja 1940. godine i 15. maja dopunjen vladinim rasporedom. Ove banke radile su uporedo s Nemačkom centralnom bankom i regulisale su klirinški promet, koordinaciju s Bankom inostranih dugova i  Računovodstvenom bankom zlata. Takve  kreditne banke bile su posredničko mesto za “pranje novca“ i preuzimanje tuđih bogatstava, kao i regulisanje finansijskog prometa na okupiranim teritorijama. Stoga su već 1942. godine imale čak 52 filijale u Poljskoj, Belgiji, Holandiji, Jugoslaviji, Luksemburu, Francuskoj, Grčkoj i drugim okupiranim zemljama. Poslovanjem ovih banaka (kasa, kako ih Nemci zovu) rukovodio je Administrativni savet u kome su se nalazili predstavnici ministarstava privrede, finansija, OKV i drugi). Direktor Rajhsbanke bio je po službenoj dužnosti rukovodilac ovog saveta. 

METALNI NOVAC ZA OKUPIRANE TERITORIJE
METALNI NOVAC ZA OKUPIRANE TERITORIJE

Nemci na okupiranim teritorijama SSSR nisu zabranjivali promet sovjetskih rubalja. Štaviše, kao i Napoleon, oni su puštali u promet novac koji je opljačkan (zatečen) u bankama, ustanovama, preduzećima i prodavnicama. To su bile ogromne svote – milioni “črvenih“ (червонци -crvendaći). Međutim, za posednute teritorije takođe su štampali posebne rajshmarke, a na teritoriji Ukrajine i Belorusije (delovi pod jurisdikcijom rajshkomesarijata “Ukrajina“) još  i karbonovce, posebnu, tradicionalnu vrstu ukrajinskog novca. To je bilo deo plana za suštinsko rastakanje SSSR. Na karbonovcima, koji su štampani u Rovnu (sedištu gaulajtera) nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazivale na državnost Ukrajine. Zbog opticaja tri vrste novčanica formirani su spontani kursevi. Što je nacistima bolje išlo na frontu, kurs bi rastao i obrnuto. Devizno tržište (nastalo bez obzira na sve zabrane i pretnje) bilo je isključivo ilegalno i zbog njega se moglo lako otići u logor. Inače, treba reći i to da je Ukrajinska pobunjenička armija sve do pedesetih godina ilegalno štampala (u vrlo primitivnom obliku i dizajnu) svoje obveznice, što je predmet posebne priče.

Politika “tuđim rukama“

Na okupiranim teritorijama, radi zatvorenog kruga platnog prometa i trgovine za potrebe Vermata u toku 1940-1942. godine korišćeni su Behelfszahlungs-mittel fur die Deutsche Wehrmacht – potvrde o supsidijarnom plaćanju nemačkih oružanih snaga. Godine 1944. te potvrde zamenjene su sa Verrechnungsschein fur die Deutsche Wehrmacht – kompenzacionim banknotama Vermahta.

NEDIĆEVE PARE
NEDIĆEVE PARE

U većini zemalja koje su nacisti osvojili, iako je bio u opticaju raniji novac, oni su ga posebno obeležavali. Pri tom su štampali i posebne rajsmarke koje su vredele samo na tim teritorijama. Otkupljujući njih, stanovništvo je i nesvesno učestvovalo u pomoći nemačkoj ratnoj mašineriji jer su na taj način plaćali ceo iznos ratnog poreza. Nemci su “sakupljali žar tuđim rukama“, odnosno nisu morali da razbojnički otimaju novac, već je sva ta transakcija imala privid dobrovoljne razmene. Bilo je to do tada neviđeno konvertovanje, odnosno “pranje“ novca. Kako su Nemci dalje plasirali otkupljene rublje koje su sovjetski saveznici čitaćemo u tekstu “Velika pljačka Trećeg rajha“ koji će uslediti.

Frontovske finansije

Gotovo do samog kraja rata Treći rajh je odlično bio zaštićen od finansijske nestabilnosti;  mnogi pamte da je i SSSR imao isto pravilo – rublje se nisu iznosile iz zemlje. Potrošite to što imate na aerodromu ili na granici ako putujete vozom.  Da bi se suzbile špekulacije zbog razlike u kursu po određenim zemljama (na Istočnom frontu bilo je moguće jevtino menjati marke, a na Zapadnom potom prodavati) uvedene su i “karte za poravnavanje za nemački Vermaht“. Kako je to funkcionisalo? Dolaskom na dežurnu stanicu prilikom odlaska van granice zemlje, vojnici su prave marke zamenjivali za okupacione marke ili domaći novac. Inače, na velikom broju banknota RM nije bilo “svastike“. Ona je uštampavana samo na velikim nominacijama. U savezničkim državama (Rumuniji, Mađarskoj, Italiji) izdavane su novčanice lokalnih sistema, a neke od njih su štampane u Nemačkoj. Kompanija “Gizeke i Devijant“ bavila se emisijom novčanica Bugarske i fašističke Hrvatske. Na kraju rata taj balon je morao da pukne, a svi nemački saveznici doživeli su hiperinflaciju. 

Kraj nemačkih finansijskih malverzacija

Nemci su se prema formalnim saveznicima odnosili kao prema dominionima. Najvažnije im je bilo da postignu ratni cilj i nisu prezali da na ratištu oduzimaju “saveznicima“ hranu, oružje, municiju, kada bi to njima zatrebalo. Posebno je to došlo do izražaja u bici za Staljingrad, gde su se našli Rumuni, Mađari, Italijani, Hrvati, Finci…Svi su oni redovno snabdevani i od svojih država, a onda bi Nemci uzeli (oteli) ono što im odgovara. Tako je bilo i s novcem. Hiperinflacija je posebno pogodilo Grčku, rasparčanu Jugoslaviju (gde su između okupacionih zona vršljali crnoberzijanci) i Čehoslovačku. Nemci su u neograničenim količinama štampali novac bez pokrića koji je smesta izazvao hiperinflaciju i crnu berzu.  

Rublja na neokupiranoj teritoriji

U SSSR, bez obzira na kolosalne napore privrede i ljudi i ogroman platni promet, ništa slično nije se dogodilo. Tokom celog rata nikakvih novih moneta ili nominacija nije bilo. Štaviše, dizajn banknota nije pretrpeo nikakve izmene i one su ostale onakve kakve su bile do rata. To je pojačavalo utisak političke stabilnosti u zemlji. Stabilnost rublje može se lako objasniti: slobodno tržište je postojalo samo na “buvljaku“, a cene su rasle razumno za ratno vreme. Količina novca u opticaju je bila učetvorostručna usled finansijskog naprezanja vezanog za ratne plate i druge prinadležnosti koje su već bile propisane za slučaj rata. Istina, tokom rata obveznice državnog zajma i državne lutrije štampane su u ogromnim količinama. Ljudi su davali poslednje što su imali za RKKA, ali bilo je i prinudnog otkupa. Kada su trupe prešle granicu i počele da osvajaju neprijateljske teritorije, vlada SSSR preuzele su ekonomiju osvojenih ili oslobođenih zemalja i počele da štampaju “prelazni novac“.  Tako je bilo u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Čehoslovačkoj. Štaviše, u Čehoslovačkkoj napisi su bili na češkom, slovačkom i ruskom jeziku. U Austriji, gde su pored sovjetskih trupa bili i Amerikanci, Britanci i Francuzi, štampani su šilinzi u ime Savezničke vojne komande. 

Tehničku stranu priprema za puštanje austrijske valute (dizajn, numeraciju, pripreme za štampu i samu štampu) preuzela je na sebe američka strana. U svim zonama bile su jedinsvene nominacije bez naziva države koja ih pušta, već samo s napisom  Alliierte Militarbehorde – Savezničke ratne vlasti. Serije koje su počinjale brojem jedan bile su američke, nula je bila za Veliku Britaniju, dve nule za Francusku, a kod Sovjeta je stajao znak minus. Prelaz na državnu monetarnu jedinicu obavljen je u Austriji 1945. godine, u Zapadnoj Nemačkoj 20. juna 1948. a u Istočnoj Nemačkoj četiri dana kasnije.

Kako se završio rat za rublje?

Tokom rata nakupile su se ogromne svote novca kod ratnih profitera koji su na razne načine stigli da se obogate, bez obzira na SMERŠ, NKVD i široku mrežu potkazivača. Šta su uradili Sovjeti da se toga reše? Isto ono što su Nemci uradili sa svojom hiperinflacijom između dva rata! Preko noći, kao vrhunska državna tajna, 1947. godine sprovedena je monetarna reforma koja je bila zasnovana na konfiskaciji. Uoči te reforme vlasti su ukinule bonove, čime je novac u potpunosti ušao u promet.

KUPONI NOVČANE LUTRIJE 1941-1945 SSSR
KUPONI NOVČANE LUTRIJE 1941-1945 SSSR

Tada su na tržište puštene nove novčanice Državne banke SSSR u apoenima od 100, 50, 25 i 10 rubalja. Stari novac je menjan samo u banci u odnosu 10:1, a novac u depozitima različito – do 3.000 rubalja po stopi 1:1, od tri do deset hiljada 3:1 i preko deset hiljada 2:1. Istovremeno je izvršena i konverzija državnih zajmova, ne samo ratnih  već i predratnih. Te obveznice zamenjene su obveznicama umanjenog dvoprocentnog zajma u 1948. godini. Naravno, tajkuni i ratni profiteri mogli su da oblažu sobe bezvrednim novčanicama kao tapetima ili da ih koriste kao potpalu, jer nisu smeli da dođu na šalter banke  i probaju da dokažu poreklo svog novca. Kao rezultat te izvanredno organizovane operacije, sprovedene na teritoriji koja je šestina Zemljine kugle, ponuda novca je opala, a kurs rublje je porastao. Tako su porasle i nadoknade po raznim osnovama, ali i plate, dnevnice i sva druga davanja.

Dolar u ratu

SAD su, kao i u Prvom svetskom ratu, bili najveći dobitnici. Već 1939. godine, neposredno pre početka rata u Evropi, država je obavila kupovine raznih vrednosti (od plemenitih metala do energenata i hrane) kako bi uticala na prihod kratkoročnih državnih obveznica. Cilj je bilo promovisanje stabilnosti na tržištima kratkoročnog finansiranja i sprečavanja poremećaja na i panike koje svaki rat donosi. Kada su ušle u rat, država se obavezala da će sačuvati stabilnost obveznica.

RATNI DOLAR USA
RATNI DOLAR USA

U aprilu 1942. godine Savezni komitet za otvoreno tržište ( Federal Open Market Committee ) objavio je da će održati godišnju stopu državnih obveznica na tri osmine od jednog procenta kupovinom ili prodajom bilo koje količine državnih obveznica ponuđenih ili traženih po toj stopi. Za državne hartije od vrednosti sa dužim rokom dospeća, vlada je takođe uspostavila maksimalni iznos (i minimalnu cenu) tako što je bila spremna da kupi bilo koju količinu tih hartija kako bi sprečila da one probiju maksimalni iznos. Takva posvećenost u održavanju niskog kursa (i visokih cena) nužno je rezultirala kupovinom značajnog obima vrednosnih papira. Novčana baza je porasla za 149% od avgusta 1939. do avgusta 1948. godine.

Drugi razlog uvećavanja novčane baze bio je neposredna posledica ubrzanog priliva zlata kojim su saveznici plaćali ratni materijal. Naravno, i inflacija je morala na taj način značajno da poraste. To se dogodilo uprkos kontroli cena i plata, kao i potrošačkih kredita, pa i spremnosti banaka da ulože značajan deo svog bogastva u ratne napore. Većina ekonomista je verovala da će to dovesti do recesije čim se rat završi, ali to se nije dogodilo stoga što je država snažno potpomogla program državnih obveznica produžujući rokove.

DOLAR IZ RATNOG ZAJMA
DOLAR IZ RATNOG ZAJMA

Šta se događalo na ratištima gde su bile angažovane američke trupe? I Amerikanci su, kao i svi drugi, za područja koja su oslobodili ili osvojili izdavali niz srebrnih sertifikata. Ameikanci su znali da narod na tim teritorijama mora da trguje, pa su žurili da im što pre prepuste samostalno uređivanje finansijskog saobraćaja. Kao interesantan primer može se navesti novac za Havaje koi su u to vreme bili teritorija SAD , pa su tek kasnije postali samostalna članica unije. Na njima je bilo obrnuto uštampano “Havaii“. Istovremeno, puštene su novčanice od 1, 5 i 10 dolara sa smeđim pečatima. Tokom Drugog svetskog rata, u kojem su Sjedinjene Države bile uključene u borbene operacije od 1941. do 1945. godine, američka vlada je izdala niz srebrnih sertifikata sa posebnim oznakama koje označavaju upotrebu u određenim regionima sveta. One se nazivaju „napomene za hitne slučajeve“ i izdate su u žurbi kako bi se pomoglo u snabdevanju novcem i hartijama od vrednosti stanovnicima i američkim trupama na određenim mestima od interesa za SAD tokom Drugog svetskog rata. 

U međuvremenu, novčanice od 1, 5 i 10 dolara sa žutim pečatima izdate su za upotrebu od strane oružanih snaga koje su bile stacionirane u Evropi i u Severnoj Africi. Naravno, i ova armada imala je svoje ratne dnevnice, dodatke svih vrsta, premije i nadoknade, samo što su one stizale direktno do vojnika na liniji, bez ikakvih ograničenja, osim u slučajevima gde su oni zahtevali da ostanu u nekoj od banaka kako bi novac ostao porodicama na raspolaganju. Može se reći da su Amerikanci, zahvaljujući neugroženosti svojih privrednih kapaciteta i velikom iskustvu s recesijom iz tridesetih godina dobili dvostruki rat – i na bojnom polju i na finansijskom planu. 

2 komentara “NADNICA ZA STRAH

Ostavite Vaš Komentar: