UKRAJINA KAO RASKRSNICA NARODA

Slušaj ovaj članak

Koreni sumorne današnjice velikog slovenskog naroda

Snaga Rusije može biti potkopana samo ako se od nje odvoji Ukrajina.
Oni koji žele to da urade, ne samo da ih moraju odvojiti, već Ukrajinu moraju suprotstaviti Rusiji, zakrviti dva dela jednog naroda i gledati kako brat ubija brata. Da bi to ostvarili potrebno je pronaći i odgojiti izdajnike među nacionalom elitom i uz pomoć njih izmeniti samosvest jednog dela velikog naroda do takvog nivoa da mrze sve rusko, da mrze svoj rod, a da to ni ne znaju. Ostalo će učiniti vreme
.“

Oto fon Bizmark (1815-1898) – nemački kancelar.

Čitavi narodi stalno su se, u većem ili manjem obimu (neosetno ili naglo) pomerali u potrazi za boljim životom; pri tom su morali da teritorije najčešće osvajaju, a potom i brane.  Najveća takva pojava u istoriji poznata je kao Velika seoba naroda, pokret koji je u raznim etapama trajao oko pet vekova. Počelo je prodorom Huna kroz “Vrata naroda“, prostor između Urala i Kaspijskog mora, pravcem s najmanje prirodnih prepreka. Završilo se, načelno, dolaskom Slovena i Ugara u Panonsku niziju u devetom veku. Obim i snaga tog talasa bila je takva da je u četvrtom veku uzdrmala, a zatim i oborila neprikosnoveno Rimsko carstvo. Na putu tih seoba našli su se Sloveni čija je prapostojbina bila na području današnje Rusije, Ukrajine i Poljske, u slivu reka Dnjepar, Dnjestar i Visle i do Karpata. Kroz centar te velike oblasti  prošli su Ostrogoti i Vizigoti, a zatim i Huni i Avari koji su nas potisnuli ka istoku, zapadu i jugu. Krenuli smo u nekoliko pravaca. Zapadna migracija ustalila se na prostorima reke Labe, Dnjepra i Volge na istoku, Karpata i Dunava na jugu i Baltičkog mora na severu. Južna skupina je stigla do Karavanki i Jadranskog mora. Postojale su još dve grupe – panonski i dački Sloveni koji su se podlegli mađarizaciji i rumunizaciji. 

POSTOJBINA SLOVENA
POSTOJBINA SLOVENA

Tim sukobima i migracijama pridružio se, kao veoma važan, i religijski faktor. Onim što je opisano ovde u nekoliko rečenica, od početka je opredeljena sudbina današnje Ukrajine. Vrata naroda jesu bila važna za lagodan prolaz mnogih hordi, ali je slovenski prostor bio prava, istinska raskrsnica naroda. Tom činjenicom obeležen je ukupan sled događaja na sveslovenskom prostoru.

Geostrateški posmatrano, Ukrajina i sve što se oko nje dešavalo i dešava jeste ona crvena linija preko koje Rusija kroz istoriju nije dozvoljavala, niti će dozvoliti prelaz i to je jasno pokazala. Setimo se da je i reka Bug, od Raskola 1054, godine bila i ostala granica katoličanstva i pravoslavlja. Ne treba zaboraviti da je na tom talasu stvorena i doktrina “Prodor na istok“ (Drang nach Osten). Pogledajmo kako se razvijala Ukrajina i zbog čega je ona sada, nesumnjivo, geostrateška tačka od najveće važnosti na celoj Zemljinoj kugli. 

Predistorija, pokrštavanje, verski identitet

Tradicionalno istorijsko i srednjevekovno ime Ukrajina (kraj, temelj, prostranstvo, krajina) jeste Divlje polje. Taj prostor Osmanlije su zvale Jedisan, a Rusi Novorusija. Ime, po svoj prilici, dolazi iz indoevropskog (s korenima sanskrta) i znači odvajati, rezati (skrei). Svakako je reč o rubnim krajevima, ono što se kod nas nazivalo i (još uvek) naziva krajinama. Prvi put se to ime pojavljuje u Kijevskom letopisu 1187. godine. Od desetog veka na toj teritoriji postoji Kijevska Rusija, kojom su do sedamnaestog veka gospodarili Mongoli, Litvanci i Poljaci. Posle uspešne pobune kozaka Bogdana Hmeljnickog ona ulazi 1654. godine u sastav Ruske carevine. Definitivno, od šesnaestog veka ovaj prostor je poznat kao Ukrajina, a stanovnici kao Ukrajinci. To ime su periodično ruske i poljske vlasti čak i u devetnaestom veku zabranjivale, kao predznak mogućeg otcepljenja i zahteva za autonomijom. 

U razvoju Ukrajine i cele Rusije veliku ulogu ima pokrštavanje koje je sprovedeno za vreme kneza Vladimira Prvog Velikog, 988. godine. Njegovi izaslanici su proučili judaizam Hazara, islam, katoličanstvo i pravoslavlje, pa je knez je utvrdio da je pravoslavlje najbliže Vizantiji i time napravio ogroman istorijski iskorak da se Rusija jednog dana, po nestanku Vizantije, proglasi Trećim Rimom. Sam knez krstio se najpre u Hersonu, a onda je i u Kijevu krstio svoje sinove i najuticajnije boljare (viđene ljude, moćnike). Taj verski identitet je, istovremeno, pored borbe za teritorije, srž svih ukrajinskih podela i nesreća. Izvestan broj Ukrajinaca bio je prinuđen da prihvati Uniju s papom u Rimu pa je tako stvorena Grkokatolička ili Unijatska Crkva koja ima pravoslavne obrede, ali priznaje papu, te među Ukrajincima pravih rimokatolika nema. Međutim, u toj unijatskoj grupi postoje dve manje grupe – Rusini i Ruteni koji žive u karpatskim oblastima, a ima ih i kod nas u Vojvodini. Ovi drugi žive u čitavoj Galciji s centrom u Lavovu, inače vekovnom žarištu ukrajninskog nacionalizma. Ukupno grkokatolika među Ukrajincima ima svega oko četiri miliona, ili osam procenata. 

UKRAJINA KROZ VEKOVE
UKRAJINA KROZ VEKOVE

Pravoslavni odnosi su daleko zamršeniji. Tu se nalaze tri grupe: vernici Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskovske patrijaršije. To je najstarija crkva i poseduje najviše objekata širom Ukrajine. Ona je jedina priznata pravoslavna crkva. Ima oko devet miliona vernika, samo među Ukrajincima, a bogoslužbeni jezik je ruski i staroslovenski. Druga grupa je nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije, nastala 1995. godine nakon raspada SSSR i proglašenja nezavisnosti. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u zapadnom i centralnom delu zemlje, a bogoslužbeni jezik je ukrajinski. Nju je stvorio Filaret Denisenko i taj momenat predstavlja jedan od “okidača“ za najnovije sukobe i raskole. Nakon smrti Pimena Prvog (1990) kandidati za novog verskog vođu bili su mitropoliti Aleksij, Vladimir i Filaret (Denisenko). Kada je izabran Aleksij tada Denisenko, nezadovoljan ishodom, u ime Ukrajinskog episkopata traži autonomiju Pravoslavne crkve u Ukrajini; Ukrajinski egzarhat pretvorio je Episkopat u Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, dodelivši joj nezavisnost i široku autonomiju. Na funkciji mitropolita kijevskog bio je od 1960. do 1992. godine kada je lišen čina (anatemisan), a zatim i proklet od strane RPC. Treću grupu predstavlja Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, nastala kao odgovor na Oktobarku revoluciju. Ona ima oko četiri miliona vernika, a tu je još devet miliona etničkih Rusa koji su svi vernici Moskovske patrijaršije. Manji deo stanovništva su jevrejske, rimokatoličke (Poljaci) i protestantske (Slovaci i Mađari) religije, a ima i manji broj muslimana.

Vekovima je Ukrajina (na čijoj teritoriji je nastala Rusija pod imenom Kijevska Rus) bila okosnica pravoslavlja i ruskog identiteta. Tek mnogo kasnije sedište se seli u Vladimir, pa u Moskvu, Sankt Petersburg pa ponovo u Moskvu.

Nacionalni identitet

Ista takva zamršenost postoji i u ovoj oblasti. Ukrajinska nacija stvarala se neraskidivo s ruskom, a ruski nacion je lingvistički i suštinski Ukrajinu doživljavao kao deo na obodu Imerije. Do Oktobarske revolucije ruski narod delio se na tri grupacije: Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse. Tek SSSR usvaja termin Ukrajinac, a ta nacija dobija ravnopravni status. Počinje i kodifikacija ukrajinskog jezika.

Jezik

Ukrajinski jezik je oduvek bio dijalekatska grupa u odnosu na bazični jezik – ruski. To je slovenski jezik iz grupe istočnoslovenskih jezika. U prošlosti se nazivao maloruski i rutenski. To je posle ruskog i poljskog najveći slovenski jezik. Govori se u Rusiji, Poljskoj, Belorusiji, Rumuniji, Moldaviji, Pridnestrovlju, Banatu, Kanadi i SAD. Razvijen je iz proto-istočnoslovenskog jezika koji se govorio u Kijevskoj Rusiji od desetog do trinaestog veka. U Ruskoj imperiji bio je zabranjen od 1804. do Oktobarske revolucije, osim u zapadnoj Ukrajini.

PODELA PREMA JEZIKU
PODELA PREMA JEZIKU

Zašto je ovo važno? U čuvenom zborniku “Srpski jezički priručnik“ (izdanje RTS) koji su sačinili lingvisti velike četvorke – Ivić, Pešikan, Klajn i Brborić, naš veliki sociolingvista, Branko Brborić, detaljno opisuje kako se jezik koristi kao sredstvo za razaranje jedne države i njenog naciona. Njegove reči potvrdili su događaji u našoj nekadašnjoj zajedničkoj zemlji, kada su se pojavili   samostalni jezici, nekadašnje varijante i dijalekatske grupe. Kako je to izgledalo u Ukrajini? Danas Ukrajinci čine oko 77% stanovništva, a Rusi oko 18%. Ali, kada je reč o maternjem jeziku, tek 62% stanovništva navodi ukrajinski, a 35% ruski. Međutim, po svim anketama koje su sprovodili i državni organi (što podrazumeva i određeni pritisak na anketirane), gotovo 70% stanovništva u kući govori ruski, a na tom jeziku prate i medija, čitaju knjige itd. U javnoj komunikaciji, ruski je dominantan, samo nije službeni. Dva od tri ukrajinska predsednika i gotovo svi premijeri i ne znaju ukrajinski jezik?! Čak su se mogla čuti i predizborna obećanja da će ga naučiti. Lideri ultranacionalističkog zapadnog dela, kada se obraćaju biračima, obraćaju se na tečnom ruskom jeziku.   


Teritorija kao kamen spoticanja

Nema države na površini Zemlje koja nije kroz vekove menjala svoje granice, povećavala se, smanjivala pa i nestajala. Ni Ukrajina nije izuzetak; najveći problem kod nje jeste to što se širila na račun drugih država dekretima, tuđim odlukama i tuđim ratnim osvajanjima, a pri tom je uvek bila deo ukupnog ruskog prostora. Sada se taj problem aktuelizuje, jer niko ne želi da zaboravi, pa ni da se odrekne pretenzija na povratak svoje teritorije. 

Najstarija Ukrajina je teritorijalno uobličena 1654. godine oko današnjih gradova Kropnivicki (Jelisavetgrad, Zinovjevsk, Kirovgrad) i Dnjepropetrovsk.

Do 1917. godine ruski imperatori Ukrajini priključuju severnu oblast s gradovima Rovno, Žitomir, Kijev, Vinica, Poltava, Černjikov i drugim. 

Godine 1922. Lenjin (po majčinoj liniji švedsko-nemačkog porekla, po dedi Ukrajinac, a po očevoj strani finsko-ugarskog porekla) daruje Ukrajini neprocenjivo rusko bogatsvo na istoku i jugoistoku zemlje! U sastav Ukrajine ulaze Harkov, Lugansk, Donjeck, Zaparožje, Herson, Odesa, Nikolajev.

Ni Staljin (Gruzin) se nije ustezao da poklanja teritorije, tako da je Ukrajinu 1939. i 1945. godine obogatio sa zapadne strane gde se našao, do tada poljski, grad Lavov (Ljvov).

Konačno, Hrušov (Ukrajinac) Ukrajini poklanja 1954. godine ni manje ni više nego Krim. Podsetimo da su upravo oko Krima vođeni odlučni ratovi Rusa najpre sa Turcima, a zatim s neobičnom interesnom alijansom sastavljenom od trupa Ujedinjenog kraljevstva, Francuske, Otomanskog carstva i italijanske Kraljevine Pijemont. 

S tim proširenjima, kada se osamostalila,  Ukrajina je odjednom postala teritorijalno najveća evropska zemlja, apsolutno prva na svetu po količni obradive zemlje visokog kvaliteta. 

Nova Srbija i Slavenoserbija

NOVA SRBIJA DETALJAN NAZIV MESTA
NOVA SRBIJA DETALJAN NAZIV MESTA

U ceo taj, neverovatan teritorijalni mozaik, i Srbi su uspeli da ugrade svoj kamičak. Junaci “Seoba“ Miloša Crnjanskog dobili su u Ruskoj imperiji administrativnu oblast koja je postojala od 1753. do 1764. godine na desnoj obali reke Donjec, nazvavši je Slavenosrbija (Славяносербия ). U centralnom delu Ukrajine formira se Nova Srbija (Новая Сербия, или Новосербия). Te dve oblasti tada su bile ruske Krajine. Prodorom Rusije prema Azovskom i Crnom moru, srpska graničarska područja izgubila su svrhu, kao i dve decenije ranije kod Habzburgovaca. Srbi su se pokazali kao izvanredni i upotrebljivi ratnici. Nije predmet ove teme, ali iz pijeteta prema našim slavnim, nesrećnim i prognanim precima, podsetimo da su oni u Novoj Srbiji imali naselja sa sledećim nazivima:

Sombor, Mošorin, Čanad, Nadlak, Pecka, Glogovac, Pavliš, Sentomaš (Srbobran), Senta, Kanjiža, Martonoš, Bečej, Subotica, Pančevo, Smederevo,Zemun, Čongrad, Vukovar, Vršac, Slankamen, Varaždin, Glogovac, Kovin! To pise na ruskim kartama do XIX veka! 

Ukrajina u sovjetskim previranjima

Ukrajinci su u vreme Staljina dobili više nego ikada – teritorije, ime, ktetik. Međutim, Ukrajinci smatraju da je Staljin izvršio do tada najveći genocid u istoriji Evrope, čak veći od holokausta. Tokom prinudne kolektivizacije 1932. i 1933. godine veštački je izazvana glad, ali ne samo u Ukrajini. To je bio Staljinov pritisak da seljaci prihvate kolektivizaciju. Gladomor, koji niko ne poriče, više puta je predimenzioniran i upotrebljavan u političke svrhe, kad god je za tim bilo potrebe. Na naučnoj konferenciji “Glad u Ukrajini u prvoj polovini dvadesetog veka: razlozi i rezultati“, naučnici Instituta za demografiju “M.V. Ptuha“ utvrdili su da je broj smrtnih slučajeva u Ukrajini iznosio 3.917.800, u Rusiji 3.264.600, u Kazahstanu 1.258.200, a ukupno na teritoriji SSSR 8.731.900 ljudi. Procentualno, najviše ih je stradalo u Kazahstanu. Nažalost, i ovaj tragični događaj pretvoren je u manipulativno knjigovodstvo smrti povećavajući mržnje i tenzije, tako da nacionalisti Ukrajine operišu s brojkama koje su dvostruko veće od naučno dokazanih. 

Veliki ratovi

O Ukrajini za vreme Velikog rata, pored istoričara, verovatno najbolje piše Mihail Bulgakov u svom veličanstvenom delu “Bela garda“. Pojava koja je obeležila Ukrajinu tih godina bio je Simon Vasiljevič Petljura, novinar, pisac, političar i nacionalni vođa koji je predvodio ukrajinsku borbu za nezavisnost, ali i u dalje raskole. Ubijen je u Parizu 1926. godine. 

Nasledio ga je Stepan Andrijovič Bandera, političar i vođa Organizacije ukrajinskih nacionalista. Sarađivao je i s nacistima i sa Engleskom. Ubijen je u Minhenu, a sada su i on i Petljura idoli ultradesničara i šovinista Ukrajine. Stalna trvenja i mržnja Poljske i Ukrajine veoma je pogodovala Nemcima. Za vreme Drugog svetskog rata situacija je bila krajnje složena. Ratovali su borci Armije Krajove protiv sovjetskih partizana; u isto vreme Ukrajinska ustanička armija (UPA- Украи́нская повстанческая а́рмия) borila se protiv sovjetskih partizana i RKKA, a ilegalni otpor Sovjetima trajao je još deceniju posle drugog svetskog rata u obliku šumskih bandi (!).

Posle Drugog svetskog rata

Mnogi Ukrajinci su Hitlerove trupe dočekali kao oslobodioce i to im Staljin nije zaboravio. Više Jevreja je stradalo od ruke Ukrajinaca nego od Nemaca. U svemu su prednjačili Ukrajinci iz zapadnog dela, najmilitantnijeg i najzagriženijeg nacionalizmom. Paradoksi se nastavljaju i posle Drugog svetskog rata. Zahvaljujući centralističkoj politici sovjetizacije, svi univerziteti, ustanove i medijska sredstva dobrovoljno su koristili ruski jezik (!). Istovremeno, van svake logike, Hruščov poklanja etnički čist ruski Krim Ukrajini uz obrazloženje da untrašnje granice više neće biti važne. Kao i kod nas – kada se zapucalo, pucalo se tačno na tim granicama koje su političari opisivali kao istorijski prevaziđene. 

Raspad SSSR i nezavisnost

Opet zahvaljujući tuđim odlukama, menja se istorija Ukrajine i ona po raspadu SSSR prvi put postaje nezavisna država! Istočni deo (pretežno ruski), industrijski razvijen, kao i južni sa lukama na dva mora, živi i dalje lepo. Centralni i zapadni deo, izuzimajući Kijev, živi u krajnjoj bedi. Jednom nevidljivom linijom podeljena, zemlja živi paralelni život – rusofilski i ukrajinski. U Donbasu i na jugu preko 90% stanovništva govori ruski i oslonjeno je kulturno, obrazovno i privredno-trgovinski na Rusiju. U Lavovu, prestonici nekadašnje austrijske Galicije, preko 95% stanovništva podržava desničare i sanja o povratku u Evropu. Sam Kijev nalazi se u neobičnoj poziciji – u zoni prozapadnog dela zemlje, a glavna ekonomska moć je skoncentrisana na istoku. Stanovništvo ta dva dela zemlje je podjednako u oba dela, dok proruska linija u celoj Ukrajini preteže sa 55% stanovništva. Istočni milijarderi su još bogatiji, a korupcija je sve veća i po tome se jedino ova dva dela ne razlikuju.

Narandžasta revolucija

Na ukrajinskom – Помаранчева революція predstavlja opšti naziv za niz protesta koji su izazvani opisanim stanjem, odnosno nezadovoljstvom životnim standarom krajem 2004. i početkom 2005. godine. To nezadovoljstvo su smesta prihvatili i manipulisali njime do najnižih nivoa ukusa i namera gotovo svi ukrajinski političari, pa je ta igra ishodovala krvavim obračunom. Oko izbornih rezultata sporila su se dva Viktora – zvanični pobednik, tadašnji premijer Janukovič (proruski orijentisan, rođen na istoku Ukrajine) i njegov protivkandidat Juščenko. Njegove pristalice započele su s demonstracijama, a Vrhovni sud je poništio izbore. Na ponovljenim izborima pobedio je Juščenko. Eufemistički nazvana Narandžastom revolucijom, ovo je bila manifestacija pritiska SAD i EU koji su takve “revolucije“ već organizovale po istom obrascu širom Evrope, pa i sveta. Prokletstvo udvorištva stiglo je Juščenka brzo kada je 2010. godine izgubio na izborima ostvarivši najgori izborni rezultat u poznatoj istoriji, za bilo kog predsednika koji se nalazio na vlasti.

Majdan. Kako parirati Rusima?

Ovaj put Narandžasta revolucija bila je crvena. Krvavo crvena. Kada je Janukovič (koji se vratio kao premijer za vreme Juščenka, a zatim ponovo postao predsednik pobedivši Juliju Timošenko)  21. novembra 2013. odbio da potpiše sveobuhvatni Sporazum o asocijaciji i pridruživanju EU, iste večeri došlo je do “spontanog“ okupljanja demonstranata na Trgu nezavisnosti u Kijevu. To je bila inicijalna kapisla da se protesti prošire protiv korumpiranog državnog aparata na svim nivoima. Prema jednoj verziji Janukovič je pobegao iz zemlje, izbegavši ubistvo, a po drugoj, spasila ga je FSB prebacivši ga na teritoriju Ruske Federacije. Pošto je nekoliko garnitura ukrajinske vlasti nastajalo na ulici, tako se ponašala i tada aktuelna vlast Janukoviča. Potpisala je 21. februara sporazum s opozicijom (čiji su garant bili ministri inostranih poslova Poljske, Nemačke i Francuske), ali ga se nije pridržavala. U isto vreme, potpuna nepoznanica je bilo to koliko je vojska spremna da stane iza državnog vrha i načelnika Generalštaba.

MAJDAN U KIJEVU
MAJDAN U KIJEVU

Još uvek se ne zna koliko je ljudi poginulo prilikom eskalacije sukoba, između 18. i 20. februara 2014. godine. Smatra se da je stradalo 13 policajaca, a da je više od dvesta ranjeno. I tada se manipulisalo s brojkama, pa je spisku od oko sto poginulih demonstranata dodat i određen broj ljudi koji su umrli prirodnom smrću. Vlast je smesta okrivila za krvoproliće specijalnu jedinicu ukrajinske policije, “Berkut“. Mnogi od njih pobegli su na Krim ili u Rusiju, a Arsen Avakov, koji je posle puča postavljen za ministra policije, optužen je od javnosti da je s Pašinskim pozvao snajpere iz Tbilisija. Pod pritiskom zapadnih zemalja, Janukovič napušta Kijev 22. februara, a Vrhovna Rada usvaja rezoluciju kojom se on svrgava s vlasti. Raspisani su prevremeni predsednički izbori za 25. maj, a vd predsednika bio je predsednik Vrhovne Rade Aleksandar Turčinov. Ta ista skupština dan kasnije proglašava ništavim zakon “O principima državne jezičke politike“ od trećeg jula 2012. koji predviđa mogućnost dvojezičnosti u regionima gde manjine prelaze deset procenata, ali je na ovu odluku Turčinov stavio veto; tako je usporio proces koji je sve više vodio totalnoj polarizaciji i jačanju mržnje prema ruskom faktoru. Dok je u Kijevu, severnim, centralnim i zapadnim regionima novo rukovostvo dobilo podršku za nastavak kretanja ka evropskim integracijama, moćni i bogati Istok i Jugoistok nisu tako mislili. I opet je, kako vidimo, počelo od jezika! Obrazac se ne menja. Predstavnici mnogih regionalnih stranaka, uvažavajući realnost i nepristrasno nastupajući, tražili su federalizaciju zemlje. Došlo se u poziciju koju su protivnici Salmana Ruždija nazvali “Strela je odapeta i leti prema cilju“.

Krim kao pitanje svih pitanja

Videli smo kako je Krim istrgnut iz ruske matice i to baš na 300. godišnjicu Perejaslavskog sporazuma (Переяславская радa) koji su 1654. godine potpisali Ruska imperija i kozačke vojskovođe, čime je Ukrajina potpala pod vlast Rusije, što je ujedno bilo i povod za Poljsko-ruski rat. Ukrajina je, podsetimo se, 1991. godine prvi put u istoriji postala nezavisna. Između 1992. i 1995. godine Krim je bio samoproglašena polunezavisna republika, posle čega su vlasti Krima bile prinuđene da prihvate status autonomne republike. Ni do toga ne bi došlo da SSSR nije pravovremeno potpisao ugovor o korišćenju luke, s rokom do 2047. godine, čime je Ukrajina bila dovedena u pat poziciju, bez obzira što je imala formalnu direktnu vlast kakvu je imala samo još u Kijevu. Poučeni događajima u samoj Ukrajini, a posle smene izvršne vlasti Sevastopolja i AP Krim, Rusi više ništa nisu čekali. Prema mnogim izvorima koje sam konsultovao na Krimu, smatra se da je prelomni trenutak bio taj kada je ruska obaveštajna služba saznala kako američka flota ima nameru da pasivno blokira Sevastopolj i tako izazove rusku destabilizaciju, ohrabrivši svojim impozantnim prisustvom pred obalama Ukrajince da krenu u potpuni prevrat.

KRIM
KRIM

Događaji se dramatično ubrzavaju i već posle nekoliko dana, Parlament AR Krim 11. marta 2014. godine proglašava nezavisnost Krima od Ukrajine, u čemu učestvuje i Grad Sevastopolj. Nekoliko dana kasnije, 16. marta, održava se referendum koji ogromnom većinom potvrđuje želju naroda Krima da se pripoje (prisajedine) Ruskoj Federaciji. Dan kasnije Vrhovni savet Krima usvaja Rezoluciju o nezavisnosti i obraća se RF s molbom da primi Republiku Krim u sastav Federacije. Već sledećeg dana, 18. marta 2014. događa se istorijski trenutak – sporazum koji su potpisali krimski lideri i Vladimir Putin usvaja Duma, a Grad Sevastopolj postaje federalna jedinica RF. Ono što je preostalo Ukrajini bilo je da ne prizna rezultate referenduma i pokrene neuspešnu međunarodnu kampanju protiv RF koja se ograničila na uobičajena sredstva – sankcije, blokadu računa nekih političara, formalne proteste i provokacije, na šta Rusi nisu reagovali. Svi učesnici ove “galame“ dobro su znali kako je Krim postao ruski, kako je Ukrajina došla u njegov posed, pa čak ni u samoj Ukrajini nisu bili složni glasovi po tom pitanju. Važno je reći da je Krim preuzet praktično bez opaljenog metka, što takođe ilustruje svest o neumitnosti tog čina i uzaludnosti otpora. Vodeći svetski državnici ispunili su svoj formalni dug prema Ukrajini time što su telefonski razgovarali s Putinom na svoj zahtev i to bi bilo to. 

Osvrnimo se, ukratko, na vojni aspekt ove operacije. Već drugog marta ukrajinska mornarica koja se nalazila u lukama Krima ili na krstarenju prešla je na stranu naroda. Na Krimu je opet došlo do izražaja ogromno iskustvo koje ruske OS imaju s logistikom i angažovanjem trupa. Ono što su uradili u Gruziji, ponovili su i na Krimu, delujući po pravilu službe: najpre su uzbunili jedinice, zatim ih okupili na zbornim mestima, popunili s BK, a onda krenuli na početne položaje radi izvršenja zadatka. I izvršili ga. Pri tom na sebi nisu imali nikakve vidljive oznake. Sve je to obavljeno praktično za jedan dan. Posao im je bio olakšan time što su ukrajinski vojnici, za razliku od političkog i državnog vrha u Kijevu, bili potpuno svesni svog položaja i uzaludnosti otpora. Veliku ulogu igrao je motivišući faktor jer Krim, jednostavno rečeno, nikada nije bio njihov. Na Krimu sam se mnogo puta uverio da je Ukrajina veoma  malo ulagala u to područje, kao da je znala da će to biti, jednog dana, promašena investicija.

Donbas, Luganska i Donjecka republika

Za razliku od Krima, situacija u istočnom i jugoistočnom delu Ukrajine već u februaru eksalirala je i prerasla u krvav i surov sukob koji još uvek traje. Podela koja je već postojala, ali je niko nije javno spominjao, dovela je potpune polarizacije, izazvane neredima na Majdanu i svemu što je potom sledilo. Ukrajina je pokrenula  ATO  koju je inicirao Turčinov. Bila je to mera disciplinovanja ruskog stanovništva u Donbasu koje nije podržalo promene u Kijevu, ali i očajnička želja da se vatra ugasi još dok tinja. U Kijevu su dobro znali šta znači gubitak Donbasa i njegova veza s Krimom. Na udaru su se našli Harkov, Slavljansk, Marijupolj, Lugansk. Već 28. februara 2014. u više regiona formirano je opolčenije (neka vrsta teritorijalne odbrane – milicije) koja je, predvođena Strelkovom i drugim starešinama, a uz logističku i obaveštajnu pomoć RF, vrlo brzo ovladala mnogim mestima. Međutim, na tom području ukrajinski garnizoni nisu prelazili na stranu naroda i krenuo je otvoreni rat koji s različitom dinamikom traje i danas. Kao što znamo, u ratu najpre strada istina, pa svih ovih godina slušamo (i gledamo) o žestokim, ogorčenim borbama, velikim ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima. Rusija je veoma spremno dočekala ovu krizu i prema onome što sam se lično uverio, odgovorila je izazovu na svim nivoima. Samo je prvi kontingent od 200 kamiona pomoći “pitao za dozvolu“ da uđe u Donbas, a onda je to krenulo rutinski. Formirana su privremena šatorska naselja, izbeglice su dobile svoje kartone i legalizovane su. Otvarana su nova radna mesta, a do zime te, 2014. godine svi su dobili i čvrst smeštaj. Ko je želeo, mogao je da dobije i državljanstvo, a niko nije uslovljavan da se vrati na ratno područje. 

Neproverene priče koje, uobičajeno, kolaju oko takvih zemljotresa, tvrde da je ruska strana bila voljna da pregovara o političkom rešenju krize. To su voljni i sada, bez obzira na to što sporazume potpisane u Minsku Ukrajinci ne poštuju. Prelomni trenuci bili su kada su snage uključene u ATO počele neselektivno da dejstvuju po građanskim ciljevima, kojom prilikom je poginulo mnogo dece. To je bila linija koja nije smela biti pređena i onda su Rusi preuzeli stvar u svoje ruke. U osmoj godini rata front je stabilan, stanje je ni rata ni mira, ali se puca i gine svakodnevno. Međutim, za razliku od ukrajinskih vojnika koji nisu motivisani da se bore za sumnjive ciljeve i korumpiranu vlast, opolčenci su nakupili ogromno ratno iskustvo i sada s minimumom žrtava izbegavaju svakodnevna bombardovanja i napade. U tim napadima Ukrajina sve više koristi i dronove.   

Na ukrajinskim sajtovima objavljen je izveštaj Međunarodnog instituta za strateške studije (International Institute for Strategic Studies – IISS) koji u celosti obrađuje samo period do 2017. godine. Ni taj izveštaj nije pouzdan jer, za razliku od Ukrajinaca, odbrambene snage Donbasa ne govore o svojim kapacitetima i gubicima, a Rusi još manje imaju razloga da tim podacima razmahuju. Iz ogromne baze ratne rezerve nasleđene od SSSR (setimo se da je SSSR imao preko 50.000 tenkova T-54/55, vrlo upotrebljivih na ispresecanom i razuđenom terenu, a posebno kao DOT). Ako pretpostavimo da je to bila i jeste prilika da se isprobaju i nova oružja i oruđa, može se samo pretpostaviti šta se sve nalazi, i u kom broju, u rukama armije Novorusije. 

Izveštaj navodi da je u naoružanju Ukrajine 788 tenkova, u koji broj ulazi 710 modifikacija izvanrednog tenka T-64, ali i mali broj tenkova T-72 i T-84 (“Oplot“). Više od 1.300 tenkova nalaze se u RR na čuvanju. Pored njih, armija poseduje i više od 1.300 primeraka oklopnih borbenih vozila raznih modela (BBM, BMP-1, BMP-2), a pored njih i 1.850 jedinica cevne i reaktivne artiljerije. Brojke za oklop su neobične s obzirom na to da je Ukrajina i u SSSR bila veliki i samostalan proizvođač  oklopne tehnike. Sa avijacijom stvari stoje drugačije. Aviona raznih vrsta (presretača, jurišnika, bombardera, transportera, izviđača) ima 202, a helikoptera Mi-24 133. Pri tom treba reći da su posade imale veoma mali broj naleta i da su sve te letelice sumnjivog stanja jer se štedelo na revitalizaciji. Pri tom je važan deo modernizacije zavisio od ruskih instituta.

Poredeći  izveštaj “Vojne ravnoteže“ (The Military Balance) od 2013. godine može se s lakoćom videti da je su za samo tri godine borbena spremnost i kapaciteti ukrajinskih oružanih snaga znatno opali, usled neuspele reforme i više drugih faktora. Opšti zaključak nezvisnih analitičara je da ukrajinska armija može da zaštiti samo “ograničenu teritoriju“ , a veliki broj opreme ruskog porekla bi morao da se zameni usled isteka resursa ili nemogućnosti zanavljanja delova. 

MITING U DONJECKU 2013
MITING U DONJECKU 2013

Kako je došlo do tog pada? Taj pad je izazvan opštim stanjem društva, ali i opuštanjem usled prividne podrške Zapada kojom prilikom su ohrabrivani da unište značajan broj sredstava; setimo se vandalizma kada je u velikoj vazduhoplovnoj bazi Priluka uništeno više strateških bombardera Tu-160 prve borbene linije. Rusiji je, pod pritiskom SAD vraćeno 10 ovih bombardera na račun spoljnog duga, uz nekolikoTu-95. Deset bombardera je otišlo na kasaciju (isečeno i uništeno!), a jedan je ostao u muzejskoj postavci Poltave. Neizvesnu sudbinu doživelo je oko 1.500 letilica raznih vrsta ostavljenih pri deobnom bilansu, čime je Ukrajina, praktično, razoružala samu sebe. Ukrajina je nepromišljeno ušla u provokacije, nasilništvo i rat s Donbasom, i sam taj sukob odneo je i odnosi značajnu količinu oruđa. Od zapadnih saveznika Ukrajina dobija “na kašičicu“ municiju i MES, kao i neka sredstva koja su nekompatibilna s postojećim. Pored toga što sredstva stradaju usled ekstremnih uslova ratne upotrebe, mnogo toga je ostavljeno opolčencima u povlačenju, bilo slučajno, bilo namerno. Povlačeći se iz Slavjanska, Ukrajinci su ostavili svu oklopnu tehniku, a posle poraza kod Ilovajske Porošenko je morao da prizna ono što se nije moglo sakriti – da je reč o ogromnim gubicima u tehnici i živoj sili. The Military Balance to smatra i posrednim dokazom da je u konflikt kao tas na vagi uključen nepoznat, ali svakako veliki, broj ruskih sredstava. U avgustu, kada su teritorijalci DNR (Донецкая Народная Республика )  i LNR (Луганская Народная Республика ) bili gotovo uništeni, situacija se preko noći promenila i ukrajinske snage pretrpele su ogromne gubitke.  

RUŠEVINE U LUGANSKU
RUŠEVINE U LUGANSKU

The Military Balance ne spominje uopšte vojsku DNR i LNR, već govori isključivo o ruskoj strani. Gubici na proruskoj straninisu nisu bili mali, ali su mogli da se nadoknade. Ako je 2013. godine Rusija imala 2.800 tenkova prve borbene linije (pored još 18.000 u aktivnoj rezervi), već posle tri godine pristiglo je preko 600 modernizovanih tenkova T-72B3. Pored gotovo sedam i po hiljada oklopnih vozila (2016. bilo ih je oko 5.400), artiljerije svih vrsta, nepoznatog broja letelica, jasno je da ukrajinska strana ni slučajno nije mogla da odgovori na ovakvu navalu, pogotovo što su borci Novorusije bili veoma motivisani i odlučni da brane svoju teritoriju. Pri tom ne treba zaboraviti da su branioci sve vreme imali ogromnu obaveštajnu i kontraobaveštajnu podršku od strane Rusa i da su zahvaljujući satelitima imali sliku protivnika u realnom vremenu. 

Novorusija 

U istoriji smo već imali jednu Novorusiju koju su Rusi u jednom periodu zvali i Malorusija. Novorusija, kao odgovor na pritiske Ukrajine, a ohrabrena nedavnim ujedinjenjem Krima s Rusijom, proglašena je 22. maja 2014. godine, a dva dana kasnije ozvaničena kada su lideri DNR i LNR potpisali sporazum o ujedinjenju. Teritorija i naziv poklapali su se s nazivom bivše ruske Novorusijske gubernije na kojoj je kasnije nastao Donbas. Kao državna zajednica zamrzla je svoj projekat konfederacije ( Союз Народных Республик) dok se ratna situacija ne razbisti i stvore uslovi za trajni mir, što bi podrazumevalo i priznanje te nove države.

OPOLČENCI-TERITORIJALNA ODBRANA NOVORUSIJE
OPOLČENCI-TERITORIJALNA ODBRANA NOVORUSIJE

O Novorusiji Putin se veoma precizno i izričito izjasnio: “Koristeći se carskom terminologijom, želim da kažem da to nije Ukrajina, to je Novorusija. Tu su Harkov, Donjeck, Lugansk, Herson, Nikolajev, Odesa – oni u carska vremena nisu bili deo Ukrajine, ali predati kasnije. Zašto je to urađeno, ne znam“. Očigledno je da teritorija Novorusije još nije zaokružena, kao što je jasno da Rusi neće stati u nameri da povrate Herson, Nikolajev i Odesu. Na primeru ponovljenog rata  u Čečeniji, ali i intervencije u Gruziji, to su i pokazali.

Ovaj rat, pored masakriranja civila i ogromnih razaranja, imao je i jednu nesvakidašnju tragediju. Obaranje boinga 777 aviona Malezije erlajnz ( Malaysia Airlines) na letu MH 17 od 17. jula 2014. godine svakako je bio tragedija i kolateralna šteta nedopustivih razmera. Avion je pao na teritoriju Donjecke oblasti, četrdeset kilometara od granice s Rusijom, kojom prilikom je poginulo 298 putnika i članova posade. Ako smo šta do sada videli na sličnim primerima, više je nego jasno da se ovakva obaranja ne događaju slučajno. Naprotiv. Zapad je ovaj događaj besomučno koristio na sve načine da optuži Rusiju za obaranje aviona i shodno tome pojača svoj pritisak na ukupne događaje. Išlo se dotle da je čak i “Diskaveri“ napravio specijalnu emisiju u kojoj je (pre izveštaja zvanične komisije) “dokazao“ da je avion oboren ruskom raketom. To za znalce ne predstavlja nikakav podatak jer su obe strane u svom naoružanju imale tada isključivo oružje ruskog porekla.

Ukrajina danas

Dok Novorusija (LNR i DNR) ima jasnu viziju i motive da se brani i odbrani, s težnjom da se jednog dana, kao Krim, sjedini s Rusijom, s Ukrajinom stvari stoje mnogo komplikovanije. Decenije odloženog, pritajenog konflikta sada dolaze “na naplatu“. Rešenje su odlagali oligarsi s obe strane Ukrajine. Ne postoji ni kohezioni faktor koji bi mogao da prevagne u izjašnjavaju u korist okretanja ka Zapadu, pa je i tu pat pozicija. Za istok Ukrajine to pitanje, naravno, ne postoji. Ukrajinci su već sada svesni  da će ulaskom u EU nekada moćna vazduhoplovna industrija nestati, a da se brodogradnja neće razvijati jer se nalazi u nestabilnim krajevima. Nezavisna računica kaže da bi u slučaju potpisivanja sporazuma Ukrajina gubila od dva do tri procenta BND godišnje, a platni bilans bi se smanjio od šest do osam procenata. Pri tom spoljni dug i inflacija ne bi stajali u mestu. Ukrajincima je počela da se rasvetljava slika (a smrkava budućnost) kada su od obećanja EU da će im nadoknaditi gubitke izazvane isturanjem prema Rusiji, od najavljenih deset milijardi evra dobili samo jednu, pa i nju treba da rasporede na sedam godina! 

Naša izreka kaže: “Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe“. Kako se vremenom Ukrajina zaglibljuje u dugove i vreću bez dna zvanu rat, tako sve više jača teza da su oni, ustvari, žrtve anglosaksonskog lukavstva u viševekovnoj igri! Zašto su ukrajinski lideri prevideli Istočno pitanje koje aktivno postoji gotovo dva i po veka – od opsade Beča? U Istočnom pitanju glavni protivteg uvek je bila Rusija kao gromobran slovenskih naroda, posebno od 1871. godine, odnosno od ujedinjenja Nemačke. Zapad se, na neki čudan način uvek divio Rusiji. I pribojavao se. Na delu je, očigledno, sukob civilizacija na svim nivoima. Shodno prilikama i situaciji kada još uvek postoji nuklearna ravnoteža straha, Zapad pokušava tzv. “mekom moći“ (soft power) da dovede Rusiju i njenu interesnu sferu u situaciju da prihvata globalna rešenja (ili oni misle da su to globalna rešenja). Međutim, situacija više nije ista. Ta “meka moć“ upravo na tlu Ukrajine je doživela praktičan, pa i teorijski poraz. Odavno su se pojavili protivnici koji nisu više sparing partneri, o čemu smo pisali prilikom analize odnosa SAD i Kine, a to je samo jedan krak globalne bitke za premoć. 

BANDERA UKRAJINSKI FAŠISTA
BANDERA UKRAJINSKI FAŠISTA

Kakav je status Ukrajine? Šta planira i čemu se nada? Zbog kratkovidosti , bolje rečeno zaslepljenosti, svojih lidera, ona se zaglibila na putu gde u sva četiri smera ima značajne teškoće. Kako se vratiti Rusiji ? Primeniti beloruski model? Podsetimo da je Rusija dobila medijski rat ne samo na najvažnijem terenu – svom, već i u Ukrajini. Niko odavno ne koristi izraz Ukri, već je javnost puna razumevanja za sirote zapadne susede i braću, stalno sugerišući da su Ukrajinci žrtve pohlepe Zapada i korumpiranih političara (što je najbliže istini). Da nastavi prema EU? Kako i čime? Rat je već do sada potrošio ogromna sredstva, ne vidi mu se kraj, a narod je sve nestrpljiviji. Na severu i severozapadu su oduvek neprijateljski raspoložene Poljska i Mađarska, uz Belorusiju koju su već više puta do sada isprovocirali, a južno je Rumunija koja je svoju prevrtljivost pokazala u novijoj istoriji. Pri tom, Ukrajina više nema kapacitete da održava rakete ili nuklearno oružje. Svoje nuklearno oružje (treće po obimu na svetu, sa 1.900 bojevih glava) opet je, zarad jevtinih dogovora, ustupila Rusiji 1996. godine. I da ga ima, teško da bi se neko usudio da ga aktivira.

Međutim, njoj je mnogo veći konvencionalni problem: ako želi u NATO i EU, mora da pređe na njihove standarde…i naoružanje. To znači odricanje od ogromnog ruskog arsenala ostalog od deobe, a zatim i kupovanje novog – dok rat traje. Rusi s tim nemaju problema, a Ukrajina bi morala da potroši 11,7 milijardi dolara samo na zanavljanje ratnog vazduhoplovstva. Samo višenamenski borbeni avioni koštali bi preko sedam milijardi dolara. Obuka, prilagođavanje aerodromske infrastrukture, itd, itd dodatno poskupljuju proces. Pri tom mora da misli i na PVO komponentu kojom bi u sledećim godinama zamenila postojeće ruske sisteme. Koliko je to “na dugom štapu“ neka posluži činjenica da je Južna Koreja uz pomoć Rusije razvijala svoje SAM siteme punih šesnaest godina i uložila preko pola milijarde dolara u taj postupak. Para nema jer je najprofitabilniji deo države u rukama Novorusije, a  strani kapital je najveća kukavica – on ide samo tamo gde je sigurno, a Ukrajina to svakako nije.

Ni to nije sve u ukrajinskim mukama. Hahli (hohol, perčin Kozaka po kome Rusi zovu Ukrajince) imaju s Moskaljima (Moskalji – pogrdan naziv za Ruse; Moskovčići) i druge goruće probleme. Dugovi za gas i kamate na kredit koji Rusija daje da bi se otplatio dug jesu klasičan dužnički vrtlog iz koga Ukrajinu ne mogu da izvuku nikakva predizborna obećanja. Pri tom pragmatični Rusi polako i strpljivo (a ustvari vrlo brzo) severnim i južnim tokom zaobilaze trajno Ukrajinu, pa će jednog dana ona ostati i bez tranzitnih prihoda…sve dok se bude uzdala u razne sankcije kratkog veka kojima SAD i njeni pratioci pokušavaju da ometu neumitno širenje i grananje kapitalnih gasovoda. Pri tom malo ko spominje Kinu kojoj Ukrajina po osnovama energetskih kredita duguje preko tri milijarde dolara. Kao da ni to nije dovoljno, predsednik Zelenski (do imenovanja na tu dužnost poznati komičar) donosi nimalo neverovatnu odluku o uvođenju trogodišnjih sankcija kineskim preduzećima, pri tom zaboravljajući (ili mu niko nije rekao), da na izvoz u Kinu otpada 70% proizvodnje!

Šta možemo da zaključimo iz ovog teksta koji ni slučajno ne preferira da prikaže kompletnu sliku niti da ponudi rešenja jer mu to nije ni cilj? Da je ostala uz Rusiju, Ukrajina bi izmirila istorijski dug prema Rusiji i došla do trajnog pomirenja i stabilnosti. Svakog dana ulaze u ćorsokake pod nagovorom Francuske i Nemačke koji je podstiču da ne poštuje sporazume iz Minska i dogovore u “normandijskom formatu“. Ukrajinci žive veoma loše, a većina ruralnih predela (najveće žitnice na svetu) ispražnjeni su od stanovništva jer preko 85% stanovnika živi u gradovima. S druge strane, Donbas je dopao, praktično, u ruke Rusiji. Pri tom Rusija ne žuri s vraćanjem Odese, Hersona ili Nikolajeva. Prema toku događaja pre će narod Ukrajine potražiti najlogičnije rešenje i okrenuti se istoku, onom koji je od nje svojevremeno i nastao. Taj kredit ne bi trebalo trošiti tako lako. Vlada u Moskvi vuče pragmatične i za Zapad neotklonjive poteze: nedavno je doneta odluka da sve firme iz Donabasa mogu učestvovati na ruskim tenderima! 

Za to vreme sve radi protiv Ukrajine: nivo borbene gotovosti i sposobnosti opada, dezertiranja su brojna, kao i odbijanje naređenja, pa čak i formiranje samostalnih borbenih grupa, praktično odmetnika. 

Šta za nas znači ukrajinsko pitanje? Mi ni iz raspada naše države nismo izvukli nikakve poruke, pa ne verujem da će to biti i u ovom slučaju. Uporno odbijanje da se prihvati fait accompli kada je Krim u pitanju, predstavlja nepotrebno igranje s živcima našeg najvećeg saveznika. Pri tome i dalje gajimo iluzije da će nam to na Zapadu biti povoljno dočekano i odgovarajuće nagrađeno.

Ostavite Vaš Komentar: