Medijski rat i rat protiv medija

Slušaj ovaj članak

Ubi me prejaka reč 

„Laž obiđe pola sveta dok istina obuče pantalone.“

Vinston Čerčil
ĆERĆIL SA GESTOM POBEDE
ĆERĆIL SA GESTOM POBEDE

Opšte osnove

Nema dana, pa čak ni sata, da ne “zavirimo“ u mobilni telefon ili kompjuter. Sešćemo i pred televizor da odgledamo neku utakmicu ili polemičku emisiju, kakve još uvek koliko-toliko privlače pažnju. Radio slušamo, najčešće, u automobilu i to muzičke stanice. Znatno manji, gotovo zanemarljiv broj je onih koji kupuju jutarnje izdanje nekih novina kako bi saznali najnovije vesti. Na taj način i nehotice, postajemo učesnici (i saučesnici) nečega što se svake sekunde odvija oko nas, a to je medijski rat. Tehnički gledano, samo ukoliko ste dan proveli duboko pod zemljom gde nema signala ili u komi, može se dogoditi da ne budete u toku (šta god to značilo i kuda god taj “tok“ vodio). No, krenimo redom, od definicije za koju obično svi mislimo da znamo šta znači.

Medija su sredstva koja se koriste u cilju masovnog informisanja i komuniciranja. Već smo razjasnili, ali da se podsetimo – informisanje je samo kada primamo ili samo kada predajemo poruku, a komunikacija je dvosmeran proces. Ona može biti interpersonalna i masovna. Kad smo već kod termina, da razvejemo tu nedoumicu: medij (jednina) je reč koja nam dolazi iz latinskog jezika i znači sredstvo, posrednik. Često  se poistovećuje s imenicom medijum. Međutim, medijum može biti: sredina u kojoj se nešto nalazi, osoba koja “komunicira“ sa onostranim svetom, ali i gramatički pojam koji označava stanje ili zbivanje koje se odnosi isključivo na subjekat (roditi se, smiriti se, itd). U nekim indoevropskim jezicima označava srednje glagolsko stanje, različito od pasiva i aktiva. Eto, još nismo ni zagazili u temu, a već smo pred raskrsnicom. Nju je definisao dr Toma Đorđević u svom kapitalnom delu “Teorija informacija – teorija masovnih komunikacija“ (“Partizanska knjiga“ Ljubljana, OOUR “Izdavačko-publicistička delatnost“, Beograd 1979). U tom delu on ukazuje na važnu lingvističku distinkciju. Množina imenice medij je medija ili medijumi , a ne mediji (“kako medija/medijumi javljaju“, a ne “kako mediji javljaju“). Učinio je to u želji da se uoči razlika između medija komuniciranja i medija koji se bave okultnom delatnošću. U ostalim, tzv. “kosim“ padežima, ostaje oblik “mediji“. Međutim, praksa ga je ignorisala, pa danas možete čuti samo množinu mediji.  

BROJ STRADALIH NOVINARA I MEDIJSKIH RADNIKA
BROJ STRADALIH NOVINARA I MEDIJSKIH RADNIKA

Načelno, medija masovnog komuniciranja delimo na štampana i elektronska. Novine, časopisi, leci (“flajeri“), plakati, bilbordi, s jedne strane; radio, televizija, internet (sa svojim brojnim platformama i nosačima) s druge strane. Tendencija je, kako vidimo, da internet potisne i “proguta“ sva druga medija i svedoci smo toga da se radio i televizija manje-više odupiru koliko mogu tom procesu, dok su novine (a posebno časopisi) odavno izgubili medijsku trku i dolaze u red takozvanih “aziliranih“ sredstava (sredstva korišćena od strane malog broja korisnika). Kao primer jedne od pobeda interneta navedimo nordijske zemlje koje su prve počele sa emitovanjem radio-programa preko interneta, a ne putem radio-talasa. Prvi put izraz medija (mediji) počeo je da se koristi upravo s njihovom masovnom pojavom, dvadesetih godina prošlog veka. Današnja medija obebezbeđuju trenutnu difuziju informacija na teritoriji cele Zemljine površine i to je ono što fundamentalno menja današnju situaciju u odnosu na vreme pre pojave interneta. 

Medijski rat

Ni tu stvari nisu jednostavne. Kada govorimo o konkretnom medijskom ratu, najpre moramo utvrditi u kojoj su ulozi oni koji su u njega uključeni: da li su cilj (u slučaju rata protiv medija), ili su pomoćno sredstvo (u slučaju kada se vodi rat uz pomoć medija). Ovaj drugi slučaj za nas je svakako interesantniji, mada nećemo mimoići ni borbu protiv medija, s obzirom na to da s tim imamo tragično i traumatično iskustvo. 

Medijski rat pripada relativno retkoj grupi ratnih veština – ratnom lukavstvu. On se svrstava u neletalna dejstava, mada svojim činjenjem (ili nečinjenjem) dovodi do miliona žrtava (poginulih, ranjenih, progranih, raseljenih), velikih, čak kolosalnih materijalnih šteta, geostrateških promena na istorijskom nivou, itd.

MEDIJSKA STUDIJA ZA I PROTIV RATA U IRAKU
MEDIJSKA STUDIJA ZA I PROTIV RATA U IRAKU

Od države do države različiti su pristupi metodologiji medijskog rata. Načelno, vojska je ta koja je neposredni dobitnik u medijskom ratu, mada u konačnom zbiru profitira cela država. Ona  koristeći dirigovane, pažljivo plasirane vesti svih vrsta (lažne – “fake news“, poluistinite i istinite) uvek teži da na mala vrata uvede cenzuru, odnosno kontrolu nad poželjnim i nepoželjinim sadržajima. Cenzura je moćno sredstvo. Omogućava da se vesti plasiraju onim tempom i izborom koji najviše odgovara dotičnoj strani, veličajući svoje uspehe, a minimalizujući tuđe. Međutim, to sredstvo nije lako primeniti, čak ni u situacijama kada je država direktno ugrožena. Reč je o veoma osetljivoj metodi koja brzo može da kompromituje samu sebe, pa onda recipijenti počinju da traže pravu istinu između redova. Primera za to ima bezbroj. Za vreme Drugog svetskog rata zaraćene strane stvorile su “ezopovski“ rečnik kako bi objasnile svoje neuspehe, a isti takav rečnik stvorili su i primaoci informacija, tumačeći na svoj način prispele vesti. Na primer, povlačenje nemačkih trupa u završnim fazama rata OKV (Das Oberkommando der Wehrmacht -OKW)  je nazivao “skraćivanjem linija“, Sovjeti su svoje poraze nazivali “herojskim otporom“, itd. 

Cenzura je pri tom teško primenjiva jer je ograničavaju formalno-pravni razlozi; o čemu je reč, svi znamo: imanentnost cenzure je dijametralno suprotna demokratskom konceptu vladavine prava, na čemu toliko mnogo i deklarativno insistiraju zemlje Zapada. Američki vojni analitičar Nil Manro (Neil Munro) se svojevremeno u časopisu “Defence News“ jadao kako “američka vojska naleti na zid od cigala jer Ministarstvo odbrane ima veoma ograničena ovlašćenja da utiče na medije“. Ustav, ali i američka kultura i politika, organski ne podnose taj način zloupotrebe prava, a čak i reč propaganda nije omiljena za većinu Amerikanaca. 

Tako je kasnije bilo i u prvom Zalivskom ratu. Predsednik Buš je, zahvaljujući veoma opsežnom i temeljnom radu svoje propagandne mašinerije, uspeo da ubedi američku javnost da su SAD “samo izvršavale“ nalog OUN. Tako mu je bio olakšan posao i na taktičkom, odnosno operativnom nivou ratišta. Kada je američka javnost prihvatila trošenje poreskog novca u Iraku, bačeno je 29 miliona letaka sa trideset i tri poruke. 

Šta je najvažniji zadatak Medijskog rata?

AMERIČKI MEDIJUMI O RATU U IRAKU
AMERIČKI MEDIJUMI O RATU U IRAKU

Nije, kao što vidimo, dovoljno samo pripremiti vojsku i ostvariti vojnu nadmoć. U medijskom ratu najvažniji početni zadatak je pripremiti svoju i protivničku javnost za postupke koji slede. Svoju javnost ohrabriti i dobiti od nje prećutnu (ako je moguće i vrlo glasnu) saglasnost koja se ispoljava na mnogo načina. Protivničku javnost treba obeshrabriti, zatim uplašiti, pa i demoralisati, kako bi se taj talas defetizma preneo i na oružane snage. Treći zalivski rat nije prvi medijski rat, ali je  iskristalisao  šest osnovnih kodova kojima se otvaraju vrata pobede i ostvaruje nadmoć. U tekstovima “Nova generacija ratova“ ( “New Generation Varfare“)  i “Network centric warfare – mrežnocentrično ratovanje“ upoznali smo vas s tim kako je naglo i kojom snagom internet stupio na borbenu dužnost, upravo u vreme spomenutog rata.   

Mehanizmi i tehnike medijskog rata

Na osnovu te prakse nastalo je šest kodova koji menjaju mišljenje javnosti i doprinose pobedi u medijskom ratu:

MASTER RTS ŠEST GODINA POSLE BOMBARDOVANJA
MASTER RTS ŠEST GODINA POSLE BOMBARDOVANJA
  1. Optužba za zločin. 
    • Protivničku stranu optužiti za zločin i ne obazirati se na negiranje suprotne strane. Primera ima mnogo (Račak je kod nas postao sinonim za takav metod), no pogledajmo primer baš iz Trećeg zalivskog rata: petnaestogodišnja kuvajtska devojčica svedočila je pred američkim Kongresom o tome da su iračke trupe ubijale prerano rođene bebe, krale inkubatore i nosile u Irak. Obraćanje je kao bomba odjeknulo u američkoj, pa i svetskoj javnosti. Za to su se pobrinule globalne mreže. To svedočenje izazvalo je najdublje saosećanje i ubrzalo neke odluke Kongresa…Samo, nije rečeno da je ona bila kći kuvajtskog ambasadora u SAD i član kraljevske porodice, a da je njen “nastup“ u Kongresu organizovala firma za odnose s javnošću “Hill & Knwlton“. To ne znači da je svaka propaganda lažna jer onda gubi smisao, ali kada se profesionalno pretvori u poluistinu, koristeći svaku “mrvicu“ dokaza na terenu, onda optužba za zločin  površnom posmatraču deluje veoma ubedljivo.
  2. Hiperbolična slika uloga strana uključenih u rat.
    • Ovaj metod se služi preterivanjem (hiperbolisanjem) pojava koje su za to pogodne i pri tom se biraju najuvredljivije moguće reči (brutalno, zločinački, monstruozno, itd). Cilj  je da se svaki sukob predstavi kao sudbinski za “slobodni svet“ ili za određenu ciljnu grupu; u slučaju Iraka igralo se na kartu da je poraz Iraka pitanje opstanka i budućnosti arapske nacije“, a za američku javnost to je bilo pitanje opstanka demokratije i slobodnog sveta.
  3. Demonizovanje i dehumanizacija protivnika.
    • Od početnih, diplomatskih obraćanja i biranja reči, brzo se prelazi na najstrašnije kvalifikative. Dok je Buš u Iraku bio predstavljan kao “Đavo u Beloj kući“, a Amerika “Veliki Satana“, Amerikancima je Sadam bio “Hitler“. Poznato, zar ne? S jedne strane “Ukropi“, s druge strane “Rašisti“…
  4. Polarizacija 
    • Medijski rat se uspešnije dobija uz slogan “ko nije s nama – taj je protiv nas“. Primera za to ima previše, a kako vidimo, ta vrsta jednoumlja je i sada na delu. Nema finesa, nema nijansi, nema prava na neopredeljenost, upitanost ili sumnju. Stavovi se “moraju usaglasiti“ ili – ili šta? Kao da nikad niko više neće imati pravo na svoje mišljenje…bar dok ne pobede “naši“.  Čoveku se uskraćuje pravog izbora, već je prinuđen da se svrsta.
  5. Poziv na božju kaznu
    • Sve armade kretale su u boj pozivajući se na božju pomoć, njegov pravedni bes i moć da zgromi nevernike. Pre polaska na juriš, “topovsko meso“ Prvog svetskog rata na Zapadnom frontu pomolilo bi se istom bogu. Na nemačkim opasačima u Drugom svetskom ratu čak je pisalo “Got mit uns“, Bog je s nama. Dok propovednici džihada uz povike “Alahu ekber“ ( تَكْبِير) – Alah je najveći “ pozivaju na sveti rat i smrt kao nagradu, s druge strane tog fronta je slogan  “Bog blagoslovio Ameriku“ (God bless America). I taj metod je prepun rupa, ali funkcioniše. “U ratu nema ateista“, kaže ruska poslovica, pa nije čudo što se manipulatori medijskog rata s lakoćom dohvataju i vere, odnosno religije, osećanja koja treba da budu duboko lična stvar svakog pojedinca, a ne okidač za masovna ubijanja. Ipak, prava zbrka nastaje kada u državi u kojoj pozivate građane da ratuju uz božju pomoć ima više relegija; neke od njih zabranjuju upotrebu oružja (prigovor savesti), a najveće pitanje jeste: da li se demokratija pretvara u novu religiju, kada se poziva na boga u svojim namerama?
  6. Metapropaganda
    • Ovo je, po svoj prilici, ključ koji najviše deluje u medijskom ratu – diskreditovanje protivničke propagande. Kao što smo ustanovili da je najbolje oružje protiv tenka – drugi tenk, tako je i najbolje oružje protiv neprijateljske propagande diskreditovanje njenih sadržaja. Metapropaganda je posebno moćna u jednoj skrivenoj osobini – umesto da dovodi u sumnju istinitost neprijateljskih tvrdnji, ona dovodi u pitanje sve što dolazi od neprijatelja.  Umesto neverice, ona nudi potpuno odsustvo verovanja. To ide dotle, da je čak i samo praćenje vesti dovedeno do apsurda jer se sve češće ovih meseci (uzmimo najsvežiji primer) mogu čuti rezolutni, razočaravajući (gotovo navijački) stavovi: “Ukrajinci lažu…Rusi lažu. Ma, svi lažu…“. U takvom ambijentu moguće je onda plasirati sve što štab za medijski rat zamisli. 

Ovih šest principa su načelni i mogu se primeniti u bilo kojoj situaciji, pa čak i onoj koja nema veze s ratom (ekonomska propaganda, sportski rivalitet, predizborne kampanje,itd). U materijalizaciji ovih kodova medijskog rata koriste se četiri osnovna mehanizma: 

ZNAK POBEDE U AMERIČKOJ PROPAGANDI I U MORZEOVOJ VARIJANTI
ZNAK POBEDE U AMERIČKOJ PROPAGANDI I U MORZEOVOJ VARIJANTI
  1. Manipulacija fotografijom
    • Obično se kaže da jedna fotografija govori više od hiljadu reči. Sada jedna fotografija može da laže više nego hiljadu reči. Grafički programi kao što su “Adobe Photoshop“, “Photopea“, “GIMP Online“, “Pixelz“, “Canva“, “FotoJet“, “PIXLR“, “PicMonkey Editor“ i mnogi drugi doveli su do apsurda autentičnost fotografije. Do pre nekoliko godina samo dobrim poznavaocima fotošopa bilo je moguće da naprave perfektnu lažnu fotografiju. Danas mnogi od navedenih programa imaju svoju aplikaciju za mobilni telefon, te pravo s ratišta možete dobiti “originalnu“ fotografiju, pa vam ostaje samo to da verujete ili ne verujete da je originalna. Ovom prilikom ne spominjemo podmuklost i bezočnost fotoreportera koji su spremni na sve, kao što je to bila ona Italijanka koja je po plaži premeštala mrtvo sirijsko dete da bi dobila što potresniju i patetičniju fotografiju.  
  2. Direktno uključivanje s ratišta
    • Nekada je to bila jedna od najtežih i najriskantnijih operacija koja je davala i najdragoceniji medijski materijal. Setimo se da je tokom Drugog svetskog rata samo u redovima Crvene Armije svaki deseti kinooperator poginuo, a slično je bilo i u drugim armijama. Sada su stvari drugačije. Zahvaljujući montažnim programima, reportera možete da umontirate u najžešću bitku i da to izgleda savršeno uverljivo. Pri tom medijski stratezi traže da se distanca novinara od događaja potpuno smanji, da novinari, praktično, budu učesnici bitke. Sve je to, razume se, suprotno onome što se očekuje od novinarske profesije – nepristrasnost, objektivnost, distanca u odnosu na događaj. Nije više nikakvo čudo videti novinara s pancirom i šlemom, pa i s oružjem. 
  3. Pritisak na medija (medije)
    • Država (za račun oružanih snaga) ima mnogo načina da vrši konstantan pritisak na novinare. Usled naglog pojevtinjenja sredstava veze, došlo je do erozije novinarskog poziva, pa je i novinarski život postao jevtin. Ako nećete da prenosite onako kako vam se “sugeriše“, naći će se već neko ko će to uraditi. Stoga danas imamo na delu brojne portale koji svojim naslovima, neznanjem, sadržajima pa i lošim namerama predstavljaju dno novinarstva – upravo ono što stratezima medijskog rata treba. Kada dođe do prave istine, naći će se već neki portparol koji će reći “da je to-i-to izvučeno iz konteksta i da vlada ne stoji iza takvog stava“. Čuveno zlatno pravilo “audiatur et altera pars“ – saslušati i drugu stranu, svedeno je na simboličnu ulogu, kao alibi (“eto, ne može niko da nam prigovori da nismo čuli i drugu stranu“).  
  4. Novi načini traženja cenzure
    • Teoretičari i kreatori medijskog rata imaju dvostruki problem kada je reč o cenzuri: najpre, sve je teže, gotovo nemoguće, sakriti pravu istinu (bez obzira kako je mi tumačili), a potom naći i novinare (ne bilo kakve, već od ugleda) koji će se uklopiti u taj novi, perfidniji model. Možda je to čak i teži posao od dobijanja samog rata.  

Usmerene poruke – izvršni cilj medijskog rata

RADIO TORANJ GLIVICE, DANAS NAJVEĆA DRVENA STRUKTURA U EVROPI
RADIO TORANJ GLIVICE, DANAS NAJVEĆA DRVENA STRUKTURA U EVROPI

Dolazimo i do izvršnog cilja medijskog rata kao dela totalnog rata, a to su usmerene poruke. Usmeriti poruku precizno, ka određenoj ciljnoj grupi, jeste isto tako važno kao i precizno usmeriti raketu ili granatu, čak i važnije. Manipulatori medija moraće da demasifikuju i diversifikuju poruke, ukoliko uopšte nađu metod da to urade. Do sada je to rađeno kreiranjem različitih verzija iste vesti za različita područja, vere, profesije, društvene slojeve. Jedna vest u očima profesionalnog vojnika ili analitičara ni slučajno ne izaziva istu reakciju kao kod domaćice ili majke. Tako usmerena poruka mora da stvori maksimum simpatija ili mržnje u svakoj ciljnoj grupi. Sa globalno raširenim internetom, ovo će biti najteži zadatak. Mnogi teoretičari smatraju da je put ka usmerenoj i pri tom selektovanoj poruci popločan kroz zabavne programe. Već smo u situaciji da budemo svedoci kako se infiltrirane usmerene poruke pojavljuju i kod nas u bezazlenim “talk show“ ili “stand up“ emisijama. Definitivan uspeh bio bi postignut kada bi kreatori manipulacija dosegli ideal da svaki pojedinac na svoj način prihvati poruku. Da bismo ovo lakše razumeli, uporedimo taj postupak s navijanjem na utakmici. Masa ima jedno mišljenje čije se reakcije kreću od stada do čopora. Ovde pojedinac prihvata poruke i biva spreman da ih dalje, na svoj način širi. Bićemo svedoci masovnih komunikacija u obrnutom smeru, sa istim ciljem, razume se. Nadamo se da nećemo doživeti paradoks koji se iz ovog obrnutog procesa očekuje – “nerealno realno vreme“. Svedočićemo o stvaranju nerealne slike o realnim događajima pa će onda i apsurd ratovanja i ubijanja imati neku svoju suludu logiku zvanu ravnodušnost.

Rat protiv sredstava masovnih komunikacija i informacija

VILIJAM HAUARD RASEL, PRVI RATNI DOPISNIK
VILIJAM HAUARD RASEL, PRVI RATNI DOPISNIK
ĆIZME HAUARDA RASELA, PRVOG RATNOG DOPISNIKA
ĆIZME HAUARDA RASELA, PRVOG RATNOG DOPISNIKA

Prvi korak, odnosno skup mera države u medijskom ratu već smo opisali – to je cenzura i manipulacije koje su razgranate u mnogo pravaca. U ratu protiv sredstava masovnih komunikacija ide se dalje: često se vojnim dopisnicima ne dozvoljava pristup ratnoj prostoriji. Klasični vojni dopisnici, specijalizovani žurnalisti, pojavili su se sredinom XIX veka. Poznat je primer Viljema Rasela (Sir William Howard Russell,  28. III 1820 – 11. II 1907). Ovaj vrsni novinar, Commander of the Royal Victorian Order – nosilac ordena kraljice Viktorije, Irac, bio je reporter “Tajmsa“ (The Times“) i smatra se prvim ratnim dopisnikom. Proveo je gotovo dve godine izveštavajući tokom Krimskog rata 1854. godine  o osvajanju Sevastopolja i porazu Britanaca u bici za Balaklavu (Charge of the Light Brigade) u “Dolini smrti“. Nekom prilikom smo pomenuli da se taj Krimski rat smatra ocem medijskih ratova jer su se tada prvi put profesionalno pojavili izveštači, upotrebio telegraf, a vesti s fronta počele da kreiraju javno mnjenje. Rasel je kasnije izveštavao i tokom Indijske pobune 1857. godine, Američkog građanskog rata, Austro-pruskog rata  i  Francusko-pruskog rata. Bio je to dovoljan signal vlastima da obrate pažnju i na drugu stranu medalje medijskog rata. Tako je počeo tihi rat protiv medija i manipulacija tim moćnim sredstvom.

Za vreme Prvog svetskog rata ministarstva odbrane zaraćenih strana službeno su slali svoje činovnike u različite novine kako bi kontrolisali rad novinara. Neke države su zabranjivale i zabranjuju prisustvo novinara u zoni ratnih operacija. Tako je bilo u Čečeniji, Alžiru, Sijera Leoneu…Novinari su na sopstveni rizik (i rizik redakcije) odlazili u ta područja i često ginuli ili namerno ubijani u “nesrećnim slučajevima“ ili zasedama. O slobodi štampe i prava dostupa informacijama nije moglo biti ni reči. Na kraju krajeva, pogledajte grafikon. Za osamnaest godina poginulo je hiljade novinara i medijskih radnika.

SPOMENIK ''ZAŠTO'' NA TAŠMAJDANU
SPOMENIK “ZAŠTO“ NA TAŠMAJDANU

Rat protiv medija imao je i svoje ekstremno surove strane. Godine 2003. u Bagdadu je u bomardovanju potpuno razrušen glavni irački televizijski centar. Za vreme građanskog rata u Jugoslaviji bombardovana je zgrada redakcije lista “Oslobođenje“ u Sarajevu i to je pripisano Srbima. Ostaje otvoreno pitanje ko je to uradio, kao što će još dugo i Markale biti enigma. Amerikanci su osmog aprila 2003. godine ubili španskog novinara gađajući hotel “Palestina“ u Bagdadu gde je živela većina ratnih dopisnika. Iskusni dopisnici su svedočili da nije bilo reči ni o kakvoj kolateralnoj šteti, već namernom, ciljanom bombardovanju. Isto to doživele su i redakcije “Al Džazire“ i “TV Abu Dabi“. Najsuroviji primer borbe protiv medija dogodio se baš nama 23. aprila 1999. godine u 02.06 sati kada je bombardovana zgrada master odeljenja u Aberdarevoj ulici u Beogadu. Tada je poginulo 16, a ranjeno još 16 radnika ove kuće. Srušen je i avalski toranj, kao i niz drugih repetitora po Srbiji. Pri tom su počinioci ovih zločina bili svesni da u tehničkom smislu neće naneti štetu ukupnom informativnom prostoru jer se svi kanali takvih sistema redundiraju. Izazvali su suprotan efektat – bes, ogorčenje i prkos. Generalno gledano, zaraćene države naučile su da koriste sredstva masovnih informacija i komunikacija za sopstvene potrebe, bilo vršeći pritisak na nezavisna medija, bilo formirajući sopstvenu poslušničku mrežu izveštavanja, praveći redakcije unutar redakcija. Bez obzira što su “u laži kratke noge“, dok ne polete meci i počnu dejstva, sredstva masovnih komunikacija služe za ubeđivanje, mobilizaciju, koristeći čak i zakonska sredstva da zaguše svaki drugačiji glas. 

Borba protiv medijskog rata

Kao i svako oružje, o za medijski rat postoji protivoružje. Teorija komunikacija i najnovija praksa pokazala je da su se u borbi protiv manipulacije (koja je postala drugo ime za medijski rat) najbolje pokazala sledeća sredstva:

MARŠAL MEKLUAN, PRVI TEORETIČAR KOMUNIKACIJA
MARŠAL MEKLUAN, PRVI TEORETIČAR KOMUNIKACIJA
  1. Istina
    • Deluje naivno, pa i utopijski, ali je nepobitno dokazano da ona kad-tad izbije na površinu. Za nesrećnike koji su stradali u medijskom ratu to nije velika uteha, ali za istoriju jeste. Niko više ne spominje hemijsko oružje Iraka, ali je istorija zapamtila tu prevaru. Svest o Račku ne može da nam vrati Kosovo, ali je on postao sinonim, generički pojam za takvu vrstu prevara koje gledamo gotovo svakodnevno sa aktuelnih ratišta, ali sa sve manjim uspehom. Niko više ne uzima zdravo za gotovo. 
  2. Uticaj novih tehnologija
    • Već smo o tome pisali na početku teksta. Svojevremeno je mnogo puta citiran Maršal Mekluan (Herbert Marshall McLuhan). Najpre su se svi pozivali na njegovu frazemu o svetu kao “globalnom selu“. Kanađanin, bio je profesor engleske književnosti i prvi teoretičar masovnih medija. Njegovi slogan je “medij je poruka“. Predvideo je internet i World Wide Web trideset godina pre njihove pojave! Međutim, sada je apsolutno aktuelna njegova proročanska knjiga “Elektronski medijumi i kraj kulture pismenosti“. Eto, svako zlo ima svoje dobro. U medijskom ratu nećete pobediti, ili se njemu odupreti brzo i lako knjigom, ali mobilnim telefonom svakako hoćete.
  3. Globalizacija
    • Ona je posledica pojave novih tehnologija. Već 1999. godine (koja sada nama izgleda, iz ove perspektive, kao  kameno doba interneta, građanski predstavnik Pentagona Kenet Bekon (Kenneth Hogate Bacon), tada novinar “Vol strit žurnala“ ( “Wall Street Journal“) kao portparol Bila Klintona morao je izjavi kako su zvanična saopštenja NATO u vezi s bombardovanjem SR Jugoslavije nedovoljno tačna, jer Srbi imaju direktan pristup tim informacijama i mogu ih isto tako glasno demantovati. Šta se danas podrazumeva pod globalizacijom? Naravno, mnogo toga, ali na praktičnom planu ništa više se ne može sakriti. U mnogim zemljama nikakva plaćanja se više ne mogu vršiti gotovim novcem, već karticama, pa je put novca (uključujući i moguće finansiranje terorizma ili njihovo kretanje) pod nadzorom. Tako je i sa svim drugim informacijama.
  4. Krah cenzure
    • Cenzura u onom smislu kakvom je poznajemo moraće da bude najmaštovitija da bi ostala u trci protiv istine i pune informacije. Sada njeno sprečavanje i suzbijanje i te kako ide na ruku borcima za istinu i objektivnu informaciju.

Dobra zemljo, lažu… 

Ako ste stigli dovde, istrpevši sve ove naučno-teorijske postulate, stpljenje će vam biti nagrađeno nekolikim primerima iz medijskog rata, svakako najpoznatijim u istoriji. 

  • Ko god želi da ocrni nečije medijske i manipulatorske napore, smesta se dohvati Gebelsa. S pravom. Gebels je primer kako se propaganda pretvara u anti-propagandu. Njegova ubedljivost nije bila dovoljna da nemačka ratna mašina pobedi. Podsetimo se njegovog vrhunskog talenta da preobrati mase. On, kepec i hrom, ubedio je Nemce da su nadljudi. Lepo mu je krenulo. Odlično režiran prepad na radio-stanicu Sender Gleiwitz u današnjim Glivicama u Poljskoj 31. avgusta 1939. godine u organizaciji SD (Sicherheitsdienst – SD ) i samog Hajdriha, bio je povod za početak Drugog svetskog rata koji je usledio odmah ujutru. Kao žrtve korišćeni su preobučeni leševi logoraša.  
NEUVERLJIVA NEMAČKA KOPIJA ZNAKA POBEDE U PARIZU
NEUVERLJIVA NEMAČKA KOPIJA ZNAKA POBEDE U PARIZU

Kako bi odvukao pažnju javnosti s priprema za plan “Barbarosa“, Gebels je pokrenuo operaciju “Merkur“ (desant na Krit) kako bi se svetu predstavilo da je glavni cilj napada Velika Britanija i kako bi se uočile paralele sa desantiranjem preko La Manša. Po nalogu Gebelsa u novinama “Felkišer Beobahter“ (“Völkischer Beobachter“ –  “Narodni posmatrač“, glasilo NSAP) 13. juna izašao je tekst pod naslovom “Kritski primer“. Posle dva sata Gestapo se rastrčao po ulicama pleneći tek prispela izdanja, kako bi sve ličilo na paničnu reakciju vlasti kojoj se greškom omakla takva informacija.  

Kako je rat odmicao, Gebelsovi napori su sve manje donosili rezultata i postali su sami sebi protivrečni, pa i neoriginalni. Čuveni Čerčilov “V sign“ (prvi put upotrebljen 19. jula 1941. godine, kao simbol pobede koji je već od početka dvadesetog veka korišćen u državama Komonvelta, ali bez medijske pažnje), Gebels je prekopirao! Naravno, sa znatno manjim uspehom. Zašto je to uradio? Zato što je bilo nemoguće ukloniti milione letaka i “praviti se“ da to V ne postoji, pa su usvojili taj znak kao nemački simbol, dodajući lovorov list ispod njega. Čak su i jedno ogromno V stavili na Ajfelov toranj, ali, kao što znamo, ni to nije pomoglo.

ZNAK POBEDE POKRETA OTPORA U NORVEŠKOJ
ZNAK POBEDE POKRETA OTPORA U NORVEŠKOJ

Kao najgrublji primer lošeg medijskog rata često se navodi primer snimanja filma “Kolberg“. Film je snimljen 1945. godine, kao najskuplji i najmasovniji film nemačke filmske industrije. Koristio je preko 100.000 statista, a sa Istočnog fronta su povučene dve dragocene divizije da statiraju. O čemu je reč? Događaji u filmu govore o podvigu nemačke vojske tokom Rata Četvrte koalicije 1807. godine, pa se Gebels nadao da će ta romantičarska sećanja dodatno motivisati nemačke građane na totalni rat. 

Shea
Shea

O nemoći propagande govori i jedan malo poznat, upečatljiv podatak: najduža opera na svetu zove se “Život i vreme Josifa Staljina“. Opera je imala sedam činova, a trajala je 13 sati i 35 minuta. U Moskvi je izvedena samo jednom, a uz svu moć NKVD i državnog medijskog aparata, repriza nije mogla biti održana jer nije bilo publike! Inače, kad je već spominjemo, izvedena je kao kuriozitet jednom prilikom u Njujorku, 1973. godine – kao sredstvo medijskog rata, razume se. 

Ni mi nismo bili ni ostali imuni na “čari“ medijske manipulacije. Osim što smo podneli velike žrtve zbog neznanja ili arogantnosti, verujući da će samo istina moći da nam pomogne, i mi smo svoje poraze pretvarali u medijske pobede deleći činove, zvanja, ordenje, no to je priča u koju ne bismo zadirali jer njeni odjeci još traju. 

Amanpour

Kao još jedna žrtva medijskog rata pojavile su se i reči! U vreme kada nije postojao kompjuter, ratobornim novinarima pripisivalo se da kucaju na “pisaćim mašinkama“, a izraz “kolateralna šteta“ proglašen je 1999. godine u Nemačkoj za najružniju reč. Inače, za najružniju frazu dvadestog veka takođe možemo da “zahvalimo“ sredstvima propagande i “politički korektnom govoru“. To je izraz “ljudski resursi“ (human resources), izraz koji se sada koristi za radnu snagu, kao jedan od tri faktora proizvodnje. Nismo više ljudi, već materijalne vrednosti. Eto, i to je proizvod medijskog rata…a o tome da je medijski rat poprimio i novu dimenziju poznatu kao medijska histerija, nekom drugom prilikom, kad ona (nadamo se što pre) prođe. 

Ostavite Vaš Komentar: