Nova generacija ratova

Slušaj ovaj članak

Između konvencionalnog, hibridnog i atomskog rata

Ovih godina (počevši od 2014) na teritoriji Evrope, jednoj od kolevki svetske civilizacije, na delu je laicima teško primetan, ali evidentan rat nove generacije. Mnogim analitičarima “specijalne vojne operacije“ RF promakli su značajni detalji koji su se pojavili u strategiji, operatici i taktici na bojnom polju. Nije ni čudo jer je medijska entropija ogromna, a poznavanje mentaliteta strana u sukobu često neočekivano površno. Pri tom se polazi od predrasuda da Rusi kreću kao “parni valjak“, dobijaju borbe sirovom silom i masom tehnike i ne žale svoje žrtve. To je, naravno, daleko od istine. Bez obzira što je formalno ova operacija s ruske strane nazvana “specijalnom“, u suštini jeste reč o krvavom ratu ograničenih ciljeva, što ne smanjuje tragičnost svakog poginulog ili uništene materijalne vrednosti.

Narednik i vojnici specijalisti za sajber operacije iz Ekspedicionog odreda za sajber podršku 782. bataljona vojne obaveštajne službe /Cyber/ sprovode ofanzivne sajber operacije u okviru programa CEAS CB. Nacionalni centar za obuku rotacija 18-03 u Fort Irvinu, Kalifornija 18. januar 2018.   Foto Steven Stover 780 vojnoobaveštajna brigada za odnose sa javnošću.
Narednik i vojnici specijalisti za sajber operacije iz Ekspedicionog odreda za sajber podršku 782. bataljona vojne obaveštajne službe /Cyber/ sprovode ofanzivne sajber operacije u okviru programa CEAS CB. Nacionalni centar za obuku rotacija 18-03 u Fort Irvinu, Kalifornija 18. januar 2018. Foto Steven Stover 780 vojnoobaveštajna brigada za odnose sa javnošću.

Dok su mnogi komentatori prosuđivali i potcenjivali “izvikanu“ rusku premoć, američki stratezi nisu se libili da priznaju da prvi put na terenu prisustvuju praktičnoj primeni “New Generation Varfare“ i to upravo od strane OS Rusije koju su u NATO doktrini  proglasili svojom najvećom opasnošću, uzimajući u obzir i njene potencijalne saveznike. Mora se priznati da to Amerikancima nije promaklo i da oni imaju isto tako dobre teoretičare i posmatrače. Prema tom saznanju, na delu je implementacija koncepta novog ratovanja, povezanog sa savremenim ruskim vojno-teorijskim razvojem u oblasti ratovanja u XXI veku. Sugeriše se pri tom da je na delu oživljavanje prebrzo zaboravljene “Doktirine Gerasimova“. Ko je taj čovek? Kakva je to doktrina?

Ruska vojska 2018 isprobava nove sisteme radara.
Ruska vojska 2018 isprobava nove sisteme radara.

Reč je o načelniku Generalštaba OS RF Valeriju Gerasimovu (Валерий Васильевич Герасимов). Prvi put je ova doktrina obelodanjena pred Akademijom vojnih nauka RF, gde je general Gerasimov  izlagao na temu o hibridnom ratu, u februaru 2013. godine. Ovo izlaganje objavljeno je u listu “Vojnoindustrijski glasnik“ pod naslovom “Vrednost nauke u predviđanju“. Smesta je izazvalo pažnju pa je preštampano u časopisu “Military Review“ i kasnije ga je zapadna štampa mnogo puta citirala. Na Vest Pointu (U. S. Military Academy West Point – USMA) su ga vrlo ozbiljno shvatili. Doktrina je temeljno preispitala savremeni koncept međudržavnih sukoba, a neki teoretičari su je neoprezno odbacili, smatrajući da je “hibridni rat“ stran ruskoj vojnoj teoriji.

Istina je da je ovaj koncept nastao upravo kao protivteža zapadnoj ideji hibridnog rata. Prvi put je uspešno oproban tokom konfrontacije sa ukrajinskim trupama prilikom vojnog osiguranja rezultata referenduma na Krimu 2014. godine. Bio je to spoj konvencionalnog načina ratovanja (dovedenog do perfekcije u dugotrajnom periodu Hladnog rata) i prilagođavanja operativnom okruženju savremenog sveta koji teži da se što brže razvija pod uticajem političkih, tehnoloških, ekonomskih i informacionih faktora. Očigledno je da su se Rusi, na svoj način pravovremeno uključili u ovu trku.   

Ovu doktrinu Gerasimov nije postavio napamet, niti mu se tek tako “javila“ uz kafu ili u trenucima nekog proviđenja. Naprotiv: pojedini elementi ove strategije uočeni su post festum tokom ratova na Kavkazu (u Čečeniji i u Gruziji), a tokom sukoba u Ukrajini doživeli su svoju definitivnu afirmaciju. Moramo objektivno sagledati stvari i potvrditi činjenicu koja se u sadašnjoj (nadamo se sve tišoj medijskoj buci koja proizvodi samo nove količine neznanja i zabuna) zaboravlja: krimska kampanja je bila demonstracija sposobnosti ruskih oružanih snaga na nivou strateških komunikacija. I pored nekih sličnosti sa sukobom u Južnoj Osetiji 2008. Godine, jasno je bila uočljiva razlika u operativnoj primeni novih smernica u komandnoj strukturi.

Pošto je ovo vojno-tehnički i istorijski portal, nećemo se baviti međunarodnim pravom, traženjem ili izbegavanjem definicije toga šta se dogodilo na Krimu. Da li je to bila aneksija, okupacija, prisajedinjenje, pravo na samoporedeljenje, itd? Time neka se bave eksperti za međunarodno pravo. Ovde je reč o vojno-tehničkom aspektu te operacije u svetlu teme kojom se bavimo.

Valerij Gerasimov
Valerij Gerasimov

Šta se to dogodilo, šta su to Rusi uradili, pa je za samo tri nedelje moral ukrajinskih trupa na Krimu slomljen bez ispaljenog metka, a kapituliralo je i predato 190 vrhunskih vojnih objekata i pozicija?  To su činjenice, ništa manje i ništa više. Govorimo o vojnoj operaciji kao takvoj. Posebno se ističe činjenica da Rusi nisu primenili tehniku “parnog valjka“, odnosno masovnu upotrebu oklopa ili artiljerije. Tokom cele operacije, najteže vozilo koje je bilo korišćeno bio je oklopni transporter BTR 80. Kontingent se sastojao uglavnom od marinaca, vazdušno-desantnih jedinica (VDV) i jedinica specijalnih snaga sa ljudstvom manjim od deset hiljada pripadnika. Oni su uspeli da obeshrabre i savladaju 16.000 ukrajinskih vojnika. Kako? Ukrajinske snage su bile brojnije i bolje pozicionirane od ruskih, to je evidentno, pa ipak su izgubili bitku na način kakav do sada nije zabeležen. Operacija je pokazala tačnost i disciplinu ruskog vojnog sastava, prisustvo do tada neprimećene nove tehnike, lične zaštitne opreme i različitih lako oklopljenih “točkaša“. Pri tome je primenjen i jedan “trik“ koji je našao rupu u međunarodnim zakonima: ruski vojnici nisu na sebi imali nikakva obeležja pripadnosti! Upravo je tada kod Ukrajinaca za ove protivnike usvojen eufemizam i nternet meme –  Вежливые люди i/ili Зелёные человечки

Istraživači sa Nacionalne akademije Vest Point iskazali su, mora se priznati, visok profesionalizam i talenat u proceni ove doktrine;  odmah im je u oči upala (kasnije široko citirana) formulacija Gerasimova: “Ratovi se više ne objavljuju, a kada počnu, ne prate obrazac na koji smo navikli…“. Amerikanci su uvideli da Gerasimov, neuobičajeno za dotadašnje ruske teoretičare, veoma obraća pažnju na neborbene aspekte svake međunarodne konfrontacije. U ovoj viziji, upotreba oružanih snaga postaje samo elemenat obebeđenja akcija koje se obavljaju neborbenim sredstvima. Pri tom je uzbunu  izazvala činjenica da je Gerasimov pravilno uočio  slabosti birokratizovanog američkog sistema, dug ciklus donošenja odluka, krutost, itd.

Iz Gerasimovljeve teorije oni su izdvojili pet ključnih elemenata:

  • Politički pritisak (preko propagande, informativnih operacija, kompromitovanja lokalnih vlasti, itd).
  • Indirektan uticaj (kroz organizovanje sajber napada, narušavanje transportne strukture, obuku i naoružavanje pobunjenika).
  • Vojnu intervenciju (kroz demonstrativno “zaletanje“ trupa do granica, organizovanje dobrovoljačkih oružanih formacija, sinhronizaciju lokalnog otpora sa ruskim snagama).
  • Prisilno odvraćanje – obeshrabrivanje (agresivnim patroliranjem duž granica vazdušnog prostora, prebacivanjem taktičkih sistema nuklearnog naoružanja, manevrima trupa u razmerama ratnih operacija koje bi eventualno bile vođene).
  • Svesnu manipulaciju (kroz nadmudrivanje, žongliranje sa sporazumima o prekidu vatre, unošenje razdora u tabor protivnika uz pomoć ekonomskih poluga, itd).

Iz ovog postupka zapadni analitičari izdvojili su osam ključnih faza u razvoju sukoba:

  1. Neoružane metode asimetričnog uticaja zasnovane na informativnim, psihološkim, diplomatskim, ideološkim i ekonomskim merama u cilju stvaranja neophodne vojno-političke slike stanja.
  2. Specijalne operacije za dovođenje protivničkog vojno-političkog rukovodstva u zabludu kroz koordinisane aktivnosti diplomatskim kanalima, u oblasti medija i simuliranjem curenja važnih dokumenata i podataka u javni prostor.
  3. Zastrašivanje, obmana, podmićivanje, vrbovanje državnih i vojnih službenika.
  4. Propagandne aktivnosti s ciljem destabilizacije situacije među građanstvom i ohrabrivanjem pojave paravojnih subverzivnih elemenata (“trojanskih konja“).
  5. Uspostavljanje zone zabrane letova i blokada napadnute zemlje, korišćenje privatnih bezbednosnih i vojnih kompanija i saradnja sa lokalnim opozicionim snagama.
  6. Pokretanje vojne aktivnosti kojoj prethodi izviđačka diverzantsko-subverzivna kampanja velikih razmera. 
  7. Kombinovanje ciljanih informativnih operacija (“tačkastih informacija“) sa zastrašivanjem putem demonstracije vazdušne nadmoći, elektronskog ratovanja i upotrebe sistema preciznog naoružanja; sve ovo kombinuje se sa novim, do tada nepoznatim široj javnosti vrstama oružja sa novim  tt svojstvima i mogućnošću lansiranja sa svih nosača (brodova, podmornica, aviona, kopna).
  8. Suzbijanje preostalih džepova otpora i uništavanje neprijateljske žive sile uz pomoć vazdušno-desantnih snaga, dalekometnog oružja, upotrebe specijalnih izviđačkih sredstava (dronova), itd.

Prema zaključku zapadnih vojnih stručnjaka ruski koncept “rata nove generacije“ značajno se razlikuje od teorije hibridnog ratovanja po tome što ne zanemaruje sredstva tajne intervencije niskog stepena kombinujući ih sa uticajem na visokom nivou. Pri tom Rusi pokazuju odlučnost (i ne blefiraju) da uđu u sukob sa stanovišta supersile. Prema međunarodnom ekspertu Filipu Karberu čiji je intervju izašao na stranicama američkog “Army Magazine“, Rusi taj scenario izvode “sa virtuoznošću Stradivarijusa“. Tekst je objavila fondacija “Potomak“ pod naslovom “Lessons Learned – from Russo-Ukrainian War“, osmog jula 2015. godine.

Amerikanci su shvatili na osnovu tih informacija da su vodeći principi ruske napadne strategije podvrgnuti temeljnoj reviziji i da su znatno izmenjeni. Postalo je jasno da je važnije i poželjnije umesto direktnog sukoba razvijati direktan uticaj i da je beskontaktna borba bolja od samog uništenja protivnika. Kulturni rat je poželjniji od sukoba oružjem, a PsiOp je poželjnija od tradicionalnog trodimenzionalnog ratišta. Na taj način ruska vojna komanda je težište akcija približila pridobijanju simpatija za svoje postupke, te je na taj način oslabila i slabi volju ukrajinskog naroda i vojske da se suprostavi. Ovakav pristup nazvan je čovekocentričnim, što se u potpunosti uklapa i može čuti i s najvišeg ruskog vrha, kada se stalno ponavlja da ruske oružane snage sporo napreduju da bi poštedele građane od stradanja. Pri tom se uveliko koristi i meka moć (propaganda, podmićivanje, blag postupak sa zarobljenicima, itd).  

S obzirom na to da je ruski narod vekovima u stalnim sukobima i ratovima, oni su pokazali urođeno razumevanje razlike između tri ciljne grupe: ruske manjine koja živi na teritoriji Ukrajine (time što su omogućili stvaranje dve samoproglašene republike), vlade Ukrajine (kojoj šalju nedvosmislene poruke da ne žele da unište njihovu zemlju, već da je denacifikuju i demilitarizuju, što zvuči mnogo čovekolikije od okupacije ili aneksije) i međunarodne zajednice. Međunarodna zajednica je reagovala užurbano uvodeći razne vrste sankcija, šaljući oružje, opremu i drugu nematerijalnu pomoć. Pri tom  ne polazi od toga da je reč o dve susedne države koje će se kad-tad pomiriti i naći način da ponovo žive mirno. Istorija takvih primera ima mnogo (Alzas i Loren, Sudeti, Tirol, Trst, itd). Jasno je da pojava “rata nove generacije“ briše granice između ratnih i neratnih aktivnosti, čineći nemogućim njihovo jasno definisanje i identifikovanje, pa prema tome i sprečavanje.

Nisu svi naučnici stali na stranu zapadne odlučnosti da po svaku cenu (“do poslednjeg Ukrajinca“ kako se to grubo, pa i netačno kaže) zaustave Ruse. Vojni istoričar Luis Lazaro Tiherina iz nezavisnog istraživačkog centra “Katehon“ (Kateсhon, ὁ κατέχων) primetio je “da se ruska vojna elita oslanja na viševekovno intelektualno iskustvo; rusku vojnu kulturu odlikuju strpljenje i tačnost koju nije lako reprodukovati jednostavnim posmatranjem spolja“. Spomenuti Filip Karber primetio je da je Ukrajina ovog trenutka novi poligon za ispitivanje modela budućih ratova, onako kako je to svojevremeno bio Vijetnam.

U senci nove generacije rata nalazi se i stalno prisutan surogat rat ili – zamenski rat. To je rat preko posrednika. Direktni neprijatelji u ratu učestvuju za račun, odnosno logističku, propagandnu, obaveštajnu i svaku drugu pomoć trećih strana, onih koje ne učestvuju direktno u sukobu. Taj fenomen datira još od Starog veka, kada su velika carstva izbegavala direktna neprijateljstva, već su svoje vazalne države podsticale na sukob, tako odmeravajući snage. Najčešće smo, ipak, bili svedoci takvih ratova posle Drugog svetskog rata, gde su dve najveće sile i njihovi saveznici preko Koreje, Vijetnama, arapskih zemalja (Irana, Iraka, Sirije, Egipta), Izraela, odmeravali protivničku moć i isprobavali nova oružja. Tako je bilo i u Donbasu, sve dok RF nije službeno priznala samoproglašene DNR i LNR i na njihov poziv ušla u sukob koji je do tada posredno pomagala.

Ostavite Vaš Komentar: