NaslovnaAnalitikaObojene revolucije

Obojene revolucije

Rat kao najuporniji čovekov saputnik  

Nikad ne pokušavaj da pobediš silom tamo gde možeš pobediti obmanom

Sun Cu (544-496 pne)

Jedina ljudska aktivnost koja se nesmetano razvijala i, štaviše, bila stalno podsticana na nove izume i rešenja jeste rat, hteli mi to da priznamo ili ne. Ako je za utehu, najveći broj pronalazaka koji su vezani za rat i vojsku, odmah je potom korišćen i u građanske, mirnodopske svrhe (između ostalih, i ovaj naš omiljeni medij – internet).

EUROMAJDAN KOLAŽ
EUROMAJDAN KOLAŽ

Opšta podela ratova svodi se na konvencionalne i nekonvencionalne. Mora se priznati da su svi konvencionalni ratovi oduvek bili i hibridni, pa i kada se nisu tako zvali, koristeći sve moguće metode (pored oružanih) da nadvladaju protivnika. O tome je pisao Klauzevic, navodeći četiri osnovna principa ratovanja:

  1. U rat uključiti sve raspoložive snage u najpovoljnijem trenutku.
  2. Usredsrediti snage na rešavajući deo bojišta.
  3. Ne gubiti vreme ni u jednoj situaciji.
  4. S najmanjim mogućim naprezanjem eksploatisati postignuti uspeh.

Ovo je razume se, azbuka. Ona razvija i segmente rata koji se do danas nisu promenili:

  • Cilj: pobediti protivnika.
  • Motiv: pohlepa (za teritorijom, materijalnim resursima, a u robovlasničko doba i prema ljudima).
  • Metod: Ovde ćemo se zaustaviti da bismo odgovorili na suštinska pitanja ovog teksta. Šta sve može biti korisno upotrebljeno i kakav sve može biti rat dok se ne pretvori u konvencionalni, odnosno, dok ne progovore topovi?
NARANDŽASTA REVOLUCIJA U UKRAJINI
NARANDŽASTA REVOLUCIJA U UKRAJINI

Savremeni ratovi se nazivaju, s pravom, hibridnim ratovima. To su ratovi novog pokoljenja ( New Generation Warfare). Oni u sebi podrazumevaju PsiOps ( o čemu je pisao B.B. Bogdanović). Mogu biti: zamenski ili surogat rat, ekonomski rat, biološko-hemijski, rat znanja, medijski rat, a tu su i  obojene revolucije kao unikatna međuvrsta. U budućnosti nas očekuju i ratovi neletalnog oružja, ali do toga ćemo se načekati.

Medijskom ratu, kao kulturološkom fenomenu koji u sebi kombinuje komunikacijsko-informatičke i informacione modele, obaveštajni rad i još mnogo toga, posvetićemo poseban tekst. 

Krenimo stoga od naoko bezazlenih pojava prijemčivih, pa i poetizovanih naslova. 

Obojene revolucije

Kada do njih dođe, onda je đavo u jednoj državi odavno odneo šalu. To je najpouzdaniji znak da je pokretač tih revolucija bio ubeđen da je nastupio pravi trenutak za promenu sistema ili, bar, destabilizaciju neke države. Stoga se u teoriji savremenog ratovanja paralelno spore dve struje naučnika: jedni tvrde da obojene revolucije najstaju spontano, a drugi su suprotnog mišljenja. Naravno, ta mišljenja i aspekti menjaju se u zavisnosti od toga da li dotičnoj strani takva revolucija donosi korist ili štetu. U principu, one najčešće nose dobroćudan naslov (plišana, ružičasta, revolucija lala, različka, karanfila, prolećna) s jasnim ciljem da unapred omekša oštricu reakcije javnosti i oslabi otpor protivnika. Da se od toga ne odstupa, dovoljno je da se setimo naziva akcije ”Milosrdni anđeo”.  

Pojam obojena revolucija nema svoju tačnu definiciju; tačnije, postoji nekoliko desetina definicija, pa se ne može precizno odgovoriti i usvojiti samo jedna kao generalna, bez obzira što sve koriste sličan ili isti rečnik. Međutim, šta je za sve njih zajedničko? Dokazano je i zna se da su u sve ove obojene revolucije bile uključene direktno ili indirektno Sjedinjene Američke Države! Pri tom one to i ne kriju previše, naprotiv. Kada neka od takvih revolucija uspe, eto razloga da se na sva zvona to oglasi – i obratno. Bez izuzetka, Vašington je uvek imao određenu geopolitičku korist. Teoretičari geopolitičkih zbivanja i procesa obično u te procese u najužem smislu reči svrstavaju: masovne proteste i promenu vlasti u Saveznoj Republici Jugoslaviji 2000. godine, 2003. godine u Gruziji, 2004. i 2013/2014. u Ukrajini. U Kirgistanu prvi vesnici takvih promena pojavili su se 2005. godine, da bi od decembra 2010. do decembra 2012. godine na delu bilo ”Arapsko proleće”.  Duž Bliskog Istoka i Severne afrike, od decembra 2010. do danas, praktično, krenuo je talas ”spontanih” protesta i promena. Sve je počelo u Tunisu, četiri meseca nakon Obaminog predsedničkog memoranduma ”Politička reforma na Bliskom Istoku i u Severnoj Adrici”. Samo mesec dana posle toga pao je režim Zine El Abidine Ben Alija, a zatim u februaru 2011. godine na red su stigli Egipat i Hosni Mubarak. U istom trenutku, sinhronizovano, počinju protesti protiv Moamera el Gadafija. Oni dovode do ubistva Gadafija i anarhije koja traje do danas. Taj talas je u većoj ili manjoj meri zahvatio Bahrein, Jemen, Alžir, Jordan, Oman, Džibuti i Irak, a nisu bile pošteđene ni vlade u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i Maroku. Pokretačima ovih ”revolucija” bilo je lako da opravdaju svoju doktrinu i postupke jer se polazilo od tradicionalne predrasude da vlastodršci u zemljama Bliskog Istoka ne odstupaju s trona samo zbog uličnih protesta. Pri tom se prećutkuje dramatičan uticaj interneta i režije, odnosno manipulacije, od strane zainteresovanih službi. Kao najupečatljiviji primer takve manipulacije navodi se izveštaj jednog američkog državljanina iz Velike Britanije koji je na svom blogu prikazivao ugnjetavanje sirijske lezbejke…samo što je za tu ulogu koristio slike jedne hrvatske državljanke. Primera ima mnogo, a jedan od najpoznatijih je nepotvrđen slučaj da su u Kataru napravili scenografiju jednog od gradskih trgova Tripolija gde su potom, kao na svakom filmskom setu, režirali slike kakve već odgovaraju u datom trenutku.

LISABON 1974..
LISABON 1974

U ”obojene revolucije” spadaju i manifestacije socijalnih protesta u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka koje nisu uspele: u Jermeniji 2008. godine, zatim 2010. i u periodu od 2011. do 2013. u Rusiji, protesti u Belorusiji 2020, kao i pokušaj ”Stepske revolucije” u Kazahstanu ove godine. Sve u svemu, najžešći sporovi teoretičara u vezi s klasifikacijom ovog fenomena vode se oko toga da li ”obojene revolucije” treba uopšte smatrati revolucijama ili delom hibridnog rata. Razlika je više nego jasna i s pravom navedena. Za revolucije se odavno zna da je reč o radikalnim promenama društvenih odnosa ili društvenog uređenja gde učestvuje većina neke socijalne grupacije ili celog naroda, ređe male grupe revolucionara. U svakom slučaju, klasične revolucije se od ”obojenih” razlikuju u najbitnijem segmentu: kako se stvara kritična masa za njihovo pokretanje. Mnoge klasične revolucije svakako su bile pod uticajem globalnih svetskih zbivanja, ali ”obojene revolucije” karakteriše upravo ta razlika – da su po pravilu podsticane (pa i finansirane) od neke druge, spoljne sile.    

Kao dokaz da su ”obojene revolucije” ustvari destruktivni geopolitički potezi koji često imaju i rušilačke dimenzije, a svakako predstavljaju dugoročan poremećaj normalnog života u ”preporođenim državama sa uvezenom demokratijom”, uzimamo i svedočanstvo samih Amerikanaca. ”Glas Amerike” (Voice of America) tvrdi, u svetlu novih nemira na Bliskom istoku, da je pokret Arapsko proleće dao lažnu nadu za budućnost. Posle samo dve i po godine, raspoloženje stanovništva drastično se promenilo: od trijumfa do očaja, nasilja i krvoprolića. Početkom 2011. godine Egipćani su slavili kraj tridesetogodišnje vladavine Hosnija Mubaraka. Širom regiona diktatori (tako deklarisani od strane pokretača obojene revolucije) zbacivani su s vlasti, a raspoloženje je bilo euforično. Veliki deo Bliskog istoka, međutim, brzo je uvučen u haos. Na primeru Egipta možemo da se uverimo kako je to izgledalo: egipatska vojska posle ”Egipatskog proleća” zbacila je prvog predsednika izabranog na slobodnim izborima, a zatim pustila Mubaraka iz zatvora i smestila ga u daleko konforniji kućni pritvor. O primeru Libije, čija tragedija još uvek traje, trebalo bi napisati posebnu knjigu. 

Istorijske činjenice o ”obojenim revolucijama”

Danas se kao tipični predstavnici ”obojenih revolucija” smatraju:

PRAG 1989. PLIŠANA REVOLUCIJA
  • Evromajdan u Ukrajini (Євромайдан) od 21. novembra 2013. do 22. februara 2014. godine;
  • Narandžasta revolucija (Помаранчева революція) u Ukrajini od 22. novembra 2004. godine do 23. januara 2005. godine. 
  • Revolucija ruža (груз. ვარდების რევოლუცია  ”вардебис революция”) u Gruziji novembra 2003. godine.
  • Revolucija lala (Жоогазын революциясы), u martu 2005. godine u Kirgistanu.
  • Različkova revolucija (”Джинсовая” – džins revolucija, или ”Васильковая революция”, Belorusija od  19. do 25. marta 2010. godine).
  • Stepska revolucija (Степная революция  u Kazahstanu 2022. godine). 
  • Buldožer revolucija (petooktobarska previranja 2000. godine u Jugoslaviji, teoretičari nedvosmisleno svrstavaju u ”obojene”, odnosno inscenirane, izrežirane revolucije dokumentujući to i zvaničnim izjavama učesnika). 
PRAG 1989. PLIŠANA REVOLUCIJA
PRAG 1989. PLIŠANA REVOLUCIJA

Ne treba zaboraviti ni njihove prethodnike:”Karanfilsku revoluciju” (Revolução dos Cravos ) u Portugaliji 1974. godine, ”Žutu revoluciju” (Filipinska revolucija 1986. godine – Révolution philippine),  ”Plišanu ili nežnu revoluciju” (češ.“sametová revoluce”; slov.“nežná revolúcia”) u Čehoslovačkoj, ali i neke druge, manje, širom sveta. 

Američki stručnjak za unapređenje demokratije u bivšem SSSR (sic!), nekadašnji ambasador SAD u SSSR Majkl Mekfol (Michael Anthony McFaul) smatra da je ono što se dogodilo u Kirgistanu nije bilo ”obojena revolucija”. Uzevši u obzir atribut kojim je predstavljen (”stručnjak za unapređenje demokratije” u drugoj zemlji), njegovo mišljenje je primljeno k znanju, ali ne može se posmatrati drugačije nego kao podsticaj upravo toj ”Stepskoj obojenoj revoluciji”, odnosno pravdanju njenog neuspeha. U SAD tim povodom ne vlada potpuno jednoumlje, pa je zabeležen i glas novinara i publiciste Vejna Medsena (Wayne Madsen, rođen 28. aprila 1954. godine), poznatog teoretičara zavera koji drži popularni blog Wayne Madsen Report); on smatra da je na šest desetina slučajeva ”obojenih revolucija” uticao interes SAD i njenih saveznika. Međutim, prema mišljenju ruskog politikologa Vladimira Žarihina (Владимир Леонидович Жарихин), zamenika direktora Instituta Zajednice nezavisnih država, očigledno je da SAD i druge zemlje pod manje-više neskrivenim pritiskom, koriste dvostruke standarde procenjujući ”revolucije u boji” i prateći kako se razvijaju događaji. Nekada podržavaju aktuelne vlasti i režime, dok u drugim slučajevima podržavaju aktivno i pasivno (nizom poznatih mera) demonstrante. U Rusiji takvu politiku odavno zovu ”politika tuđim rukama” (zamenski ili surogat rat), kada metaforično govoreći, SAD prospu benzin, a pre toga relativno lako nađu ruke u koje će gurnuti kutiju šibica. 

Šta kažu politikolozi i sociolozi o ovakvim revolucijama? 

REVOLUCIJA KARANFILA U PORTUGALIJI
REVOLUCIJA KARANFILA U PORTUGALIJI

Naučni saradnici Instituta za svetsku privredu i međunarodne odnose Ruske akademije nauka (RAN)  ”E.M. Primakov” smatraju da SAD koriste ”obojene revolucije” radi promene režima ili korekcije kursa perifernih zemalja. Prema sprovedenim istraživanjima, došlo se i do tvorca ovog neobičnog, ali efikasnog načina ratovanja. Neobičnog, jer ga obavezno prati medijska buka i entropija, čega se svi obaveštajci sveta klone. Reč je o Džinu Šarpu (Gene Sharp, rođen 21. februara 1928. godine). On je  osnivač američkog ”Albert Einstein Institution” koji je formalno neprofitabilna građanska organizacija. Međutim, njegovi nadimci dovoljno govore: naučni svet iz ove oblasti smatra ga Makijavelijem (Niccolò Machiavelli) nenasilja i Klauzevicom nenasilnog rata. Odakle ta tvrdnja? Njegova metodologija prvi put je korišćena prilikom juriša na televizijski toranj u Vilnusu, glavnom gradu Litvanije. Malo ko pamti ili zna da je taj trenutak bio formalni početak raspada SSSR! Galina Sapožnjikova, specijalni dopisnik ”Komsomolske istine” (”Комсомолская правда”) navodi da joj je Šarp u svom intervjuu priznao da je početkom devedesetih leteo u Moskvu da drži predavanja u Akademiji nauka ”gde su dolazili predstavnici baltičkih zemalja. I naučio ih je kako da upropaste državu”. 

REVOLUCIJA LALA U KIRGISTANU
REVOLUCIJA LALA U KIRGISTANU

Drugi sociolozi smatraju da su ove revolucije prirodan (ne i neophodan) rezultat razvoja društva u industrijskom društvu). Razloge toga vide u ograničavanju građanskih sloboda. Na taj način isključuju seljačke revolucije industrijskog društva sa kolosalnim posledicama (Francuska revolucija, Ruska revolucija). Prema njihovim rečima, u postindustrijskom društvu takvih, ”obojenih revolucija” nema jer se politički problemi rešavaju demokratskim putem, posebno na izborima. Tako posmatrano, dolazimo do neobičnog zaključka da je revolucija iracionalna (time i neželjena) pojava, spontana reakcija društva na društvene protivrečnosti koje vode u ćorsokak, pa su te reakcije način da se u njega i ne uđe, da se taj postupak predupredi.

U tom slučaju, i ova teorija pada u vodu jer je kontradiktorna sama sebi; neko mora da uoči taj ćorsokak i da skrene tu kritičnu masu u smeru kakav mu odgovara.  

Kako se boriti protiv ”obojenih revolucija”?

REVOLUCIJA RUŽA U GRUZIJI
REVOLUCIJA RUŽA U GRUZIJI

Različite države se različito brane od takvih revolucija, shodno svom znanju, ekonomskoj i vojnoj moći, unutrašnjim prilikama (ili neprilikama), itd. Najviše napadan prostor je deo Bliskog i Srednjeg istoka, ali i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Vidimo na primeru Belorusije da se od toga ni sada ne odustaje. Prema rečima direktora Instituta za citologiju i genetiku Sibirskog ogranka RAN (Институт Цитологии и Генетики), profesora N.A. Kolčanova (Колчанов Николай Александрович), naučnici Novosibirska (trećeg grada po veličini u RF) dobile su nalog da stvore tehnologiju koja bi trebalo da spreči ”obojene revolucije”. Kako, to je naravno, za sada, vrhunska naučna, politička pa i vojna tajna, ne možemo znati do kakvih su efekata došli, ali vidimo na terenu da se uspešno suprotstavljaju takvim pokušajima. U svakom slučaju, u Rusiji su ubeđeni da su ”obojene revolucije” još jedan od oblika rata kome treba posvetiti isto tako veliku pažnju kao i razvoju svih drugih vrsta oružja, kombinujući ih s oružjima koja se koriste ili će se tek koristiti u ”ratovima znanja”.

STEPSKA REVOLUCIJA U KAZAHSTANU
STEPSKA REVOLUCIJA U KAZAHSTANU

Kinezi se na svoj način brane od takvih uticaja. Pamteći iskustva sa ”Trga nebeskog mira” (天安门广场, Tiānānmén guăngchăng) oni su 2005. godine odustali od namere da dozvole štampanje stranih glasila u zemlji jer su procenili moć medija i moguću lavinu koju ona mogu da izazovu. ”Narandžaste revolucije su nas podsetile da saboterima ne treba dozvoliti da uđu u kuću i da vrata treba da budu zatvorena, pa smo ih privremeno zatvorili”. Tako je odluku objasnio Ši Zongjuan, šef generalne uprave za štampu i izdavaštvo, dajući intervju za Fajnešenel tajms ( Financial Times).

TJENANMEN 1989.
TJENANMEN 1989.

U ime glavnih osumnjičenih oglasio se i već spominjani, nekadašnji američki ambasador u Rusiji Majkl Mekfol. On je tvrdio da predstavnici američkog predsednika Baraka Obame (u čije vreme je i pokrenut najveći broj tih revolucija) nisu sponzorisali ”obojene revolucije”. Međutim, priznaje da su to radile druge američke vlade, napominjući da je u Srbiji ”direktan novac dat opoziciji da destabilizuje situaciju i to je uspelo”. Isto tako, uspelo je i svrgavanje premijera Mosadika u Iranu. Mohamed Mosadik ( مُحَمَد مُصَدِق‎) zbačen je s vlasti 1953. godine u puču koji su organizovali CIA i MI 6. Nikaragva je takođe bila dobar primer za to kada su ”kontraši” (contrarrevolucionarios), koristeći podršku Regana, Argentine, Gvatemale i Hondurasa krajem osamdesetih vodili oružanu borbu protiv Ortege. Primera na mikroplanu ima još više, no i oni bi bili samo dobra ilustracija svega ovoga što je već navedeno. 

Autor

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Ostanite povezani

2,117FanovaLajkuj
3,433PratilacaZaprati
752PratilacaZaprati
480PratilacaZaprati

Najnovije objave