Jugoslavija je tražila dužu cev i osam metaka: Tako je nastao Browning M1910/22

Pištolj Brauning M1910/22 je tokom XX veka spadao među popuarnije oružje vojske i policije; nalazio se u arsenalu Belgije, Turske, Meksika, Nemačke (za vreme II svetskog rata a kasnije nemačke državne železnice), Rumunije, Grčke, Holandije i niza drugih zemalja. Malo je poznato da je ovaj pištolj nastao iaključivo prema tehničkim zahtevima Ministarstva vojske i Mornarice Kraljevine Jugoslavije.

Istorija konstrukcije (M1899 i M1900)

U januaru 1896. poznati američki konstruktor Džon Mozes Brauning (John Moses Browning, 1855-1926), ponudio je predstavnicima kompanije ”Kolt” (Colt’s Patent Firearms Manufacturing Company) varijantu pištolja koji je radio na principu iskorišćenja energije slobodnog zatavarača, odnosno, sile povratne opruge i mase navlake sa zatvaračem. Ovo je, u suštini, predstavljalo prvu uspešnu konstrukciju kod koje su navlaka i zatvarač činili jedinstveni sklop. Zadnji, unutrašnji deo navlake predstavljao je telo zatvarača koji je čelom nalegao na ležište metka, dok je prednji deo obuhvatao cev a u njemu je bila smeštena i povratna opruga.

Ovakva konstrukcija obezbeđivala je navlaci sa zatvaračem masu neophodnu za funkcionisanje oružja pošto je bilo predviđeno za relativno slabu municiju .32 M1899 koja je ostvarivala energiju od 219 do 240 J (maksimalni pritisak u opitnoj cevi 1,410 bar). Brauning je 30 oktobra 1896 g. patentnom zavodu SAD podneo prijavu na rešenje a patentni list №.580.526 (pištolj sa slobodnim zatvaračem) dobio je 20 aprila 1897 godine.

Početkom 1897 godine direktor prodaje belgijskog Fabrique Nationale d’armes de guerre – Herstal, Liege (FN) za SAD, Berg O. Hart (directeur commercial aux États-Unis, Berg O. Hart), inače poznat po tome čto je kasnije aktivno promovisao letilice braće Rajt (Orville & Wilbur Wright), u to vreme je na Novom kontinentu tražio nove projekte koji bi komercijalno bili interesantni za belgijski koncern. Berg se upoznao sa Brauningom, koji mu je demonstrirao svoj pištolj sa slobodnim zatvaračem. Berg je odmah shvatio prednosti konstrukcije i u junu iste godine je informisao bord direktora (Conseil d’Administration) zavoda u Hestalu.

Belgijanci su reagovali munjevito i već 17. jula 1897. je između rukovodioca fabrike barona Šarla de Marmola  (Charles Joseph Victor Jules del Marmol, 1830-1906) i Džona Brauninga potpisan ugovor o preuzimanju isključivih prava na patent №.580.526. Do dana potpisivanja ugovora Brauning je donekle usavršio osnovnu konstukciju pištolja. Najveće izmene pretrpeo je usadnik kod koga je oroz bio zamenjen udaračem sa udarnom iglom a povratna opruga je iskorišćena i kao udarna.

Jedan od bitnih elemenata konstrukcije predstavljala je i poluga udarača, čiji gornji kraj je vršio ulogu indikatora. Pri položaju udarača u odapetm položaju, vrh poluge je prekrivao prorez zadnjeg nišana tako da je strelac, ne povlačeći navlaku, pogledom ili papilarno mogao da indikuje da li je oružje spremno za dejstvo. Pištolj je konstruisan oko metka 7,65mm Browning (7,65x17mm SR; .32 Automatic Colt Pistol, ASR), koji je tokom 1896. godine takođe konstruisao Brauning. Brauning je 28 decembra 1897 g. američkom patentnom zavodu podneo prijavu za usavršeno oružje, za koje je, 21. marta 1899, znači, u vreme kada je proizvodnja pištolja u Belgiji već započeta, dobio patentni list №.621.747.

Belgijski oružari su u konstrukciju utvrđivača (zadržača) okvira i zapinjače uneli i neke sopstvene izmene, nakon čega je, u januaru 1899, u Herstalu započeta proizvodnja pištolja pod oznakom ”Opitni model 1899” (Mle.1899 modèle de pré-série).

Naredne, 1900. godine, belgijsko Ministarstvo rata (Department de la Guerre) je raspisalo konkurs za izbor novog standardnog vojnog pištolja. Brauning i fabrika ”FN” su se na konkurs prijavili sa skraćenom varijantom pištolja M1899. Konačno, 3. juna1900. Ministarstvo je za naoružanje oficirskog sastava armije usvojilo ovo oružje pod službenom oznakom M1900 (FN Browning Mle 1900). Od 31. marta 1901. pištolj 7.65 mm M1900 počela je da koristi i belgijska žandarmerija a 6. maja iste godine uveden je u naoružanje podoficira i artiljeraca. 

Pištolj se sostojao iz rama sa rukohvatom u kome je bila upresovana nepomična cev, navlake sa zatvaračem, mehanizma za okidanje, mehaničke kočnice i okvira. Pokretni deo su činili navlaka i zatvarač, međusobno spojeni pomoću dva zavrtnja. Povratna opruga je bila smeštena u ”tunelu” iznad cevi  i svojim zadnjim krajem je preko specijalne poluge delovala na udarač, vršeći tako i funkciju udarne opruge. Udarna opruga se, naime, zadnjim delom oslanjala na prsten vođice a prednjim – na dvokraku polugu u zatvaraču.

Vođica je pomoću osovine bila povezana sa pomičnom dvokrakom polugom; donji krak poluge je, prilikom kretanja navlake unazad, silom opruge sabijao udarač. Nakon povlačenja obarače, zapinjača je oslobađala udarač a preko gornjeg kraka poluge i navlaku sa zatvaračem koju je akumulisana energija opruge potiskivala unapred. Otvor za izbacivanje čahura se, za razliku od drugih Brauningovih konstrukcija, umesto na navlaci, nalazio na desnoj strani rama. Na levoj strani rama je bila ugrađena poluga mehaničke kočnice.

Brauning je 1909 godine za ”Fabrik Nasional” konstruisao takozvani ”Novi model” pištolja (Nouveau Model) za metak 7,65h17 mm. Oružje je bilo namenjeno naoružanju belgijske policije ali i komercijalnom tržištu, na kome je doživelo veliki uspeh. Pištolj je takođe bio zasnovan na principu slobodnog trzanja zatvarača, bez bravljenja. Najveću novinu na ovoj konstrukciji predstavljala je spiralna povratna opruga, po prvi put smeštena oko cevi. Opruga se prednjim krajem oslanjala na ”čep” navlake; kod prve serije, kružni čep je po spoljnjem obodu imao nareze (radi lakšeg hvata prstima) a u navlaci se fiksirao pomoću navojne veze.

No, već u drugoj seriji, obod čepa je bio gladak a u navlaci se fiksirao zaokretanjem dok zub ne zahvati zarez u unutrašnjosti iste. Zatvarač je imao relativno veliku masu od 270 g, što je smanjivalo brzinu i silu trzanja navlake sa zatvaračem. Pištolj je bio opremljen sa čak tri kočnice (tripple surette): ”običnom” (mehaničkom), ”neposrednom” (automatskom) i ”posrednom”, koja je sprečavala okidanje kada je okvir van ležišta. Automatsku kočnicu je činila poluga na zadnjoj strani rukohvata; polugu je dvokraka opruga potiskivala unazad tako da je podupirala zapinjaču i onemogućavala okidanje. Kada bi se šakom snažno obuhvatio rukohvat, dlan je potiskivao polugu kočnice unapred i tako oslobađao zapinjaču.  

”Običnu”, mehaničku kočnicu je činila poluga sa leve zadnje strane usadnika, neposredno iznad rukohvata. Poluga je imala zub koji je, pomeranjem iste na gore, uskakao u zarez na navlaci i blokirao je. Osim toga, osovina poluge podupirala je neposrednu kočnicu u zadnjem položaju i sprečavala spuštanje zapinjače. ”Posrednu” kočnicu činila je dvokraka obrtna poluga; gornji deo okvira je potiskivao jedan krak na gore tako da je drugi, obrćući se oko osovine, izlazio iz ležišta na zadnjem zidu rukohvata.

Kada bi se okvir izvadio, levi krak se pod silom svoje opruge spuštao na dole a desni je zalazio u prorez na rukohvatu, podupirao i blokirao polugu automatske kočnice a time i zapinjaču. Jednoredni okvir kapaciteta 7 metaka se u ležištu osiguravao utvrđivačem smeštenim na zadnjem donjem delu rukohvata. Rukohvat je bio pokriven sa dve plastične čekirane korice koje su imale standardne elipsaste kartuše sa abrevijaturom ”FN”, a sa donje strane se nalazila alka sa prstenom za sigurnosni gajtan.

Brauning je novo rešenje pištolja prijavio belgijskom patentnom zavodu  koji mu je 12. jula 1909. godine izdao patentni list. Serijska proizvodnja pištolja 7.65 mm M1910 započeta je 1910, a dve godine kasnije, u proizvodnju je pušten isti model samo prilagođen metku 9h17 mm (”kratka devetka”). Zbog gabarita nove municije, kapacitet Browning 9 mm M1910 smanjen je na 6 metaka.

Browning 9 mm M1910/22 VOJNO DRŽAVNI

Belgijanac Šarl Duse (Charles Doucet, 1864-1929, nastavnik borenja i mačevanja na srpskoj Nižoj školi Vojne Akademije) je 1910. godine u Beogradu, u Kondinoj br. 7, otvorio ”Belgijsku industrijsku agenciju”  – predstavništvo belgijskog zavoda ”FN”. Duse je od novembra 1912. u dnevnim listovima počeo da reklamira prodaju ”Brovning pištolja najnovijeg sistema 7.65 m/m fabrike ”Nationale d’armes de guerre” u Herštalu (Belgija) po jediničnoj ceni od 45 dinara i ”100 komada patrona” za 10 dinara, ”pakovanih po 25 komada u kutiji”. Prema sačuvanoj arhivskoj građi, ”Fabrique Nationale” je još 20. novembra/3. decembra 1913. godine Duseu poslao i 4 pištolja u kalibru 9 mm koji su korišćeni u atentatu u Sarajevu 15/28. juna 1914. (pištolj 19.075 – Gravrila Principa, 19126 – Cvetka Popovića, pištolji 19074 i 19.120 – Trifka Grabeža i Vase Čubrilovića). To znači da su pištolji M1910 u oba kalibra u Srbiji bili poznati neposredno nakon početka proizvodnje a pre izbijanja  Balkanskih i Velikog rata. 

Ministarstvo Vojske i Mrnarice (MViM) Kraljevine SHS (od 6 januara 1929 – Jugoslavije) je prvi konkurs za izbor službenog pištolja za sve aktivne oficire, podoficire, žandarme i vojnike koji su dužili ovaj tip oružja, raspisalo tokom 1921. godine. Prema nepoznatim kriterijumima, komisija Artiljerijsko-tehničkog odeljenja je najpovoljnije ocene, uz određene zahteve za rekonstrukciju, dala upravo pištolju Brauning 9 mm M1910. Stručni tim odeljenja je u pregovorima sa proizvođačem, naime, izneo zahtev da se dužina cevi produži sa 88 na 114 mm, te da se kapacitet okvira poveća na 8 metaka. Odlučujuću ulogu u izboru pištolja i kasnijim narudžbinama imao je tada načelnik Artiljerijsko-tehničkog odeljenja MViM, artiljerijsko-tehnički brigadni general Milivoje T. Joksimović (1879-1973).

Konstrukcioni biro (Bureau d’Etudes) ”Farbique Nationale d’Armes de Guerre” se saglasio sa ovim zahtevima i pristupio izradi nacrta za jugoslavenski pištolj. Belgijanci su se opredelili za najbrže i najjeftinije rešenje: drška je produžena utoliko da bi mogla primiti okvir sa 8 metaka, izrađena je nova cev dužine 114 mm sa 4 spoljna rebra koja su upadala u odgovarajuće žljebove u navlaci, a navlaka je prilagođena novoj dužini dodavanjem ”čepa sa mušicom (prednji nišan, ”mušica”, premešten je sa navlake na čep) i zadržača sa oprugom”. ”Čep” je, u suštini, predstavljao produžetak navlake koji se za nju fiksirao ”bajonet” vezom (nastavkom sa oprugom).

Predstavnici MViM i Ministarstva finansija Kraljevine SHS su 23. februara 1923. godine sa predsednikom belgijske kompanije Žanom Žadoom (Jean Jadot, 1862-1932) i generalnim direktorom Aleksandrom Galopinom (Alexandre Galopin, 1879-1944) potpisali ugovor o isporuci 60.000 pištolja M1910/22 i 6. miliona odgovarajućih metaka.  Prijem i domaću kontrolu isporučenog oružja vršio je „Artiljerijsko Tehnički Zavod“ (Vojno tehnički Zavod) u Kragujevcu ali nije stavljao svoje žigove. Prema naređenjima FĐ№. 41.000 od 14. septembra i DRBr.159.062 od 31. decembra 1923, za prodaju novih službenih pištolja oficirima bilo je zaduženo Artiljerijsko-tehničko odeljenje MViM. 

Prvi primerci pištolja M10/22 u Beograd su stigli tokom proleća 1924. godine. Ministar Vojske i Mornarice Petar Pešić je 17. aprila 1924. svim komandama uputio Naređenje AS.Br. 5850  ”da je (Ministarstvo) nabavilo izvesnu količinu automatskih revolvera, (tada termin ”poluautomatski pištolj” još nije bio u upotebi) kalibra 9 mm Mod.1922 sistema Brovning (Brauning, Browning) za vojsku i aktivne oficire. Ovi “revolveri” su ustupani aktivnim oficirima po ceni 575 din. gde spada: revolver (pištolj), dva šaržera (okvira) i 100 bojevih metaka”. Oficiri su bili dužni da prijave za kupovinu podnesu predpostavljenim administrativnim organima ili na kasi MViM gde su primali svoje prinadležnosti. 

Naplata je vršena na istom mestu ”odjedared” (u celosti) ili u šestomesečnim ratama. Ovako prikupljena trebovanja upućivana su Artiljerijsko-tehničkom odeljenju sa naznakom mesta gde pištolje treba dostaviti. Oficiri su mogli da kupe samo jedan pištolj a komande su morale da vode spiskove oficira kojima je “revolver” izdat sa naznačavanjem čina, imena i prezimena, komande i (serijskog) broja pištolja. Oficiri nisu imali pravo otuđivanja oružja za vreme aktivne službe. Penzionisanim i rezervnim oficirima ovi se “revolveri” nisu smeli izdavati (prodavati).

Naime, „Zakonom o držanju i nošenju oružja” od 28. jula 1924, ustanovljene su kategorije vojničkog i nevojničkog oružja. Svi „automatski pištolji i revolveri kalibra iznad 7 mm“ okarakterisani su vojničko oružje. Vojničko oružje uopšte nisu mogla posedovati privatna lica a za držanje vojničkog oružja koje je spadalo u službenu spremu rezervnih oficira, odobrenje je davala državna upravno-policijska vlast prvog stepena. 

Ministar vojni je 17. aprila 1924., naredbom ASBr. 497, a na osnovu izveštaja Ministarstva finansija DRBr. 159.062 od 31. decembra 1923, propisao i pojedinačne cene pištolja: 1. automatski ”revolver” – 460 din; 1. rezervni ”šaržer” (okvir) – 15 din; 1 bojevi metak – 1 din. Tačnije, ovom naredbom je potvrđena ukupna cena pištolja sa jednim rezervnim okvirom i 100 metaka od 575 dinara. ”Kubura” (futrola) zatvorenog tipa, proizvod kragujevačkog Vojno-tehničkog Zavoda, koštala je 76 dinara.  

Podoficiri, vojnici i niži činovi žandarmerije kojima je novo oružje pripadalo po propisu, dužili su ga besplatno. Da bi se sprečile malverzacije, 19. novembra 1924. je naredbom ASBr.17.557 naloženo ”da se svima onim oficirima koji su (vojno državne) ”revolvere” (već) nabavili od države, izda uverenje, da su zaista ”revolvere” kupili od države”. 

Kako je ”po ugovoru za solidnost izrade automatskih ”revolvera” fabrika davala samo dvogodišnju garanciju računajući od dana ekspedicije”, ministar vojni je po prijemu prve partije oružja, naređenjem ASBr.7916 od 21. maja 1924. naložio svim komandama, nadleštvima i ustanovama koje su ”ove revolvere imale na rukovanju”, da za svaki kvar koji se desi, odmah o tome izveste Artiljerijsko-tehničko odeljenje. 

Verovatno zbog visoke cene, aktivni oficiri se nisu pokazali ažurnim kada je u pitanju nabavka službenog oružja; naknadne molbe za kupovinu pištolja stizale su sve do kraja oktobra 1924, tako da svršeni pitomci 50 klase Niže škole Vojne Akademije (promovisani u potporučnike 1. oktobra 1924) praktično nisu mogli da stignu na red kako bi kompletirali obaveznu spremu. Ovo je primoralo ministra vojnog da 30. oktobra 1924 izda Naređenje ASBr. 16.871 prema kome su molbe aktivnih starešina za kupovinu pištolja primane samo do 31. maja 1925, nakon čega su razmatrane samo narudžbine novoproizvedenih oficira. 

Niži činovi koji su po propisu besplatno dužili pištolje, dobili su ih tokom 1925. godine. Tako je „celokupna žandarmerija“ 1. aprila 1925. godine „dobila nove, potpuno jednoobrazne „revolvere“. „Revolveri“ su bili belgijski fabrikat, tipa brauning 9 mm. Na svakom „revolveru“ je bio utisnut na cevi državni grb Kraljevine, pa se na taj način onemogućavalo da privatna lica dođu do državnih „revolvera“. 

Od juna 1925. godine komande su pištolje za novoproizvedene oficire trebovale ”počasno (povremeno), tj. kako se koji prijavljivao”, što je otežavalo ekspediciju oružja i uticalo na cenu pakovanja i slanja. Da bi se prevazišao ovaj problem, ministar vojni je 7. jula 1928. izdao novo Naređenje ASBr. 10506, prema kome su pištolji za nove oficire trebovani jedanput godišnje; raporti potporučnika prikupljali su se kod administrativnog organa koji je istima odmah vršio obustavu od plate, a zbirni spiskovi su svakog 1. novembra u godini slati Komandantu Divizije, odnosno, trebovani su iz Ubojnog Slagališta.

Kako se i ovaj način snabdevanja pokazao administrativno složenim, MViM je rešenjem ASBr. 1132 od 28. januara 1929, prodaju pištolja oficirima omogućilo i preko ”Oficirske zadruge” (Официрска задруга, u Bosanskoj br. 66 sve do izgradnje novog objekta na uglu Resavske i Masarikove). „Zadruga“ je 5. marta iste godine Saopštenjem 5005 izvestila oficire da je sa „Tehničkim odeljenjem MViM postigla sporazum odnosno nabavke automatskih pitolja 9 mm Mod. 10-22 Brovning.“ 

„Zadruga“ se obavezala da  prikupi spiskove oficira koji žele ovim putem da nabave pištolje ali će nabavku izvršiti Ministarstvo vojske. Nakon prispeća iz Belgije, oružje bi komisijski pregledao Artiljerijsko Tehnički Zavod u Kragujevcu i predao ih „Zadruzi“, koja bi ih potom dostavljala pretplatnicima. Planirana cena pištolja sa rezervnim „šaržerom“ i 100 bojevih metaka bila je oko 600 dinara. Spiskovi kupaca prikupljani su do 10. aprila 1929 a otplata u mesečnim ratama od po 100 dinara započinjala je odmah. Kako je isporuka naručenog oružja kasnila, „Oficirska Zadruga“ je 15. oktobra 1929, saopštenjem br. 24746, obavestila oficire da su pištolji naručeni u fabrici, da će u zemlju prispeti u drugoj polovini meseca novembra 1929. te da će nakon kontrole u ATZ biti isporučeni kupcima. 

No, i ovakav način nije tekao bez poteškoća. „Oficirska Zadruga“ je 19. maja 1930, Oglasom br.12876, izvestila oficire da nailazi na velike poteškoće oko ekspedicije oružja pošto pošta ne prima pakete sa municijom a železnica prima pakete samo jedanput nedeljno i računa podvoz za 100 kg iako paketi teže samo 5 kg. U Oglasu br. 1027 od 24. februara 1938. izričito je navedeno da „Zadruga“ neće slati pištolje nikome jer pošta ne prima pošiljke koje sadrže oružje i municiju. Tako su kupci iz unutrašnjosti i novoproizvedeni oficiri iz udaljenih garnizona bili primorani da pištolje preuzimaju isključivo u centrali „Zadruge“ u Beogradu ili u filijalama u Skoplju, Nišu, Novom Sadu, Zagrevu, Sarajevu ili Kotoru. 

Važno je napomenuti da oficiri nisu bili isključivi vlasnici „Vojno državnih“ pištolja iako su ih kupili za sopstvena sredstva. Minstar vojni Stevan Hadžić je 16. februara 1930. godine izadao Naređenje ASBr. 2268 prema kome „penzionisani oficiri ili porodice preminulih oficira koji ne žele da zadrže automatske pištolje Brovning kal. 9 mm. Mod. 1910/22 („vojno državne“) kupljene kod države, mogu da ih prodaju samo vojsci. Vojska bi to oružje otkupljivala na osnovu procene stručne komisije Artiljerijsko Tehničkog Zavoda“. 

„Oficirska Zadruga” je poslednji kontigent „propisnih automatskih pištolja“ („vojno državnih“, prema ugovoru i aneksu ugovora od 23. februara 1923), primila i oglasila 12. januara 1932 godine. Cena pištolja sa 120 bojevih metaka bila je 620 dinara a prodavali su se za gotovinu (sa popustom od 5%) ili na kredit. 

Ministar Vojske i Mornarice đeneral Dragomir Stojanović je 23. aprila 1933. Naređenjem ASBr. 5870 potvrdio da je „iscrpljena partija pištolja (67.000) i municije određena na prodaju oficirima te da se prodaja vojno državnih pištolja oficirima uopšte više neće vršiti (preko vojnih organa); u buduće nabavku i prodaju oficirima pištolja vršiće (isključivo) „Oficirska zadruga“… Ako oficiri nakon penzionisanja ne žele da zadrže vojno državni pištolj, moraju ga ponuditi na otkup samo državi i ne smeju ga prodati ni jednom drugom licu. Ukoliko ga žele zadržati, dužni su prijaviti se upravnim vlastima i tražiti oružni list. Ako neko lice kome je prodat vojno državni pištolj izgubi čin ili zvanje, time gubi i pravo na držanje pištolja i nadležna komanda mu ga oduzima“ i u njegovo ime prodaje vojnim vlastima.

Ministar je naglasio da „ko od oficira ili činovnika ima pištolj ili revolver drugog sistema i modela u skladu sa oružjem navedenim u Naređenju Pov. ĐBr. 6858 od 26. oktobra 1927. (pištolji 7,65 mm Ruby i Acton M1915/1916 ili iste modele prepravljene u pištolje M1933), nisu obavezni nabaviti pištolj 9 mm M.10/22“. No, u „Propisu o ratnoj spremi oficira i vojnih činovnika vojske sem vazduhoplovstva“ ĐBr.20509 od 14. septembra 1939, striktno je navedeno da u lično naoržanje (oficira) spada pištolj sa okvirom, kuburom, gajtanom i rezervnim okvirom 9 mm M.10/22.

Da bi zadovoljila potrebe vojske nastale nakon 1933. godine (novoproizvedeni oficiri, porast broja ljudstva u žandarmeriji, posebni zahtevi Ministratstva ViM, Unutrašnjih poslova i drugih državnih institucija), ministarstva su pištolje M1910/22 naručivala u sporadičnim partijama isključivo preko MViM odnosno ”Oficirske zadruge”. Serijski broj oružja iz partija naručenih posle 1933, kretao se od 200.000 na više. 

Opis pištolja

Na levoj strani navlake prve partije od 67.000 pištolja sreću se dve vrste natpisa: velikim serifnim slovima (izuzev predloga de, graviranog malim slovima) u dva reda:”FABRIQUE NATIONALE D’ARMES de GUERRE HERSTAL BELGIQUE / BROWNING’S PATENT     DEPOSE”, pri čemu je između reči ”patent” i ”depose” ostavljen razmak veći od uobičajenog, kao i natpis sans-serifnim latiničnim slovima:”FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. HERSTAL LIEGE / BROWNING’S PATENT DEPOSE” ( u dva reda, bez većeg razmaka između ”patent” i ”depose”).

Na desnoj strani cevi nanesene su begijske oznake tormentacije (ispitivanja): slovo ”R” pod krunom (canon rayes) – oznaka tormentacije bezdimnim barutom žlebljenog oružja prema zakonu od 30. januara 1894; slova ELG u ovalu sa krunom (Acceptation), gde dlovo ”E” označava ”Ispitivanje” (Epreuvee) a niža slova ”LG” -”sloboda narodu” (Libertas Gentis), odnosno, devizu preuzetu iz grba grada Liježa (Liege) –  završna kontrola gotovog oružja u skladu sa zakonom od 11. jula 1893; figura lava iznad crte i slova “P.V.” (epreuvee a poudre sans fumee; PV – poudres vives, bezdimni barut) – ispitivanje bezdimnim barutom prema zakonu od 4. oktobra 1898; slovo pod zvezdicom (countremarque du controleur) – kontrolni žig majstora ispitivača gde svako slovo odgovara konkretnom majstoru ispitne stanice (Banc d’épreuves des armes à Liège) u skladu sa zakonom od  27. januara 1877; ”Perron” (Acceptation, znak, predstava stuba u grbu Liježa) – oznaka kompletnog pregleda oružja u skladu sa zakonima od 18. maja 1811. i 16. juna 1853. godine. 

Ispod žigova tormentacije utisnut je serijski broj pištolja (brojevi u kontinuitetu od 1 do 67.000) i kalibar ”CAL. 9 ^m/_m 00”. Serijski broj oružja iz prve serije sa natpisom ”Vojno-državni” kretao se do 67.000, pošto je aneksom ugovora bilo naručeno 7000 pištolja više od prvobitno ugovorenih 60.000. Na gornjoj strani navlake bio je utisnut grb Kraljevine SHS (Jugoslavije) a na desnoj strani, ćirilićni serifni natpis ”Vojno-državni №…” (Војно-државни №..) sa ponovljenim serijskim brojem. Crne, plastične, čekirane korice imale su kartušu sa abrevijaturom u vidu isprepletanih slova F i N. 

U ”Opisu automatskog pištolja Brauning M.1910/22”, štampanom u Sarajevu 1925, kao i u pravilu ”Pištolj 9 mm M.10/22” (Beograd, 1937),  izričito se navodi da je ”na desnoj strani navlake nanesen natpis ”Vojno-državni” (Војно-државни). Ugovorom od 23. februara 1923. graviranje standardnog natpisa ”Vojno-državni”, koji je predstavljao tradiciju preuzetu iz srpske vojske (nalazio se i na srpskim revolverima 7.5 mm Nagant M1891), bilo je u obavezi proizvođača (FN). 

Na desnoj strani navlake oružja nabavljanog posle 1933. godine zadržan je natpis „Vojno državni“ sa ponovljenim fabričkim serijskim brojem (broj preko 200.000), a na levoj strani se nalazio standardni naziv proizvođača i patenta ispisan u dva reda velikim, sans-serifnim latiničnim slovima:”FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. HERSTAL LIEGE / BROWNING’S PATENT DEPOSE”. 

Kako će se videti, pištolji 9 i 7,65 mm M1910 sistema Brauning u periodu od 1929. do 1941. nabavljani su i za potrebe policije i drugih državnih službi. Na tom oružju je na desnoj strani navlake uvek ispisivano kojoj instituciji pripadaju.

Pištolj M10/22 ponovo prepravljen na M1910

Savo Glogovac čuva porodični pištolj 9 mm „M1910“ sa serijskim brojem 24432 i natpisom „Vojno državni“. Oružje je bilo vlasništvo Vidaka S. Glogovca iz sreza Nevesinjskog, vojnog okruga Garačkog, koji je od 14. avgusta 1928. služio kao vojnik 14. čete pešadijskog puka Kraljeve Garde u Beogradu-Dedinje. Na desnoj strani navlake pištolja je natpis „Vojno državni No. 24432“,  na levoj – standardni naziv proizvođača velikim serifnim slovima (izuzev predloga de, graviranog malim slovima) u dva reda, sa većim razmakom između reči ”patent” i ”depose” a na gornjoj strani je utisnut standardni državni grb SHS/Jugoslavije. Na oružju su klasični belgijski žigovi – figura lava iznad slova “P.V.”, oznaka ‘Perron” i žig kontrolora C ispod zvezdice (Brenu Louis, kontroloр od 1923 do 1948). Na desnoj srani, na braniku obarače, nalazi se utisnuto latinično slovo С (S) u krugu. Na oružju su originalne korice zamenjene drvenim, čekiranim.

Zanimljivo je da je Kancelarija pešadiskog puka Kraljeve Garde 4. maja 1926. objavila da je redov 8. čete pešadiskog puka Kraljeve Garde, Novica N. Milenković, iz sela Gore Dravorje, sreza i okruga Niškog, 20. aprila 1926. godine izgubio revolver-pištolj sistema „Brovning” kalibra 9 mm. modela 1926 godine pod br. 4624. 

Prema poznatim uredbama i propisima, gardijski oficiri i niži činovi gardijskih konjičkih i mitraljeskih eskadrona dužili su standardno „vojno državno“ oružje M10/22. 

Kada se pažljivije pogleda pištolj br. 24432, može se uočiti da se zapavo radi o modelu 1910/22 koji je prepravljen na M1910. Sa leve strane navlake uočljiv je zadržač sa oprugom koji je na M10/22 vezivao čep sa nalakom a koji nije postojao kod modela 1910 godne. Drugo, pištolji M1910 nisu imali mušicu. Po svemu sudeći, sa pištolja „Vojno državni“ M1910/22 je uklonjen čep i sa njega mušica premeštena na navlaku. Prednji kraj navlake zatvoren je prvom varijantom čepa M1910 koji je fiksiran pomoću zadržača originalnog pištolja. Naime, na modelima iz 1910 godine ”čep” navlake je po spoljnjem obodu imao nareze (radi lakšeg hvata prstima) a u navlaci se fiksirao pomoću navojne veze. Kako na M10/22 nije postojala navojna veza, za fiksiranje je iskorišćen zadržač M1910/22. Najbitnija modifikacija se ogledala u zameni cevi dužine 114 mm onom od 88 milimetara. Ovu izmenu Vidak Glogovac je mogao izvesti samo nakon istupanja iz vojske, a u skladu sa Yakonom o držanju oružja i Naređenjem ASBr. 5870 od 23. aprila 1933. godine.

Kada je u pitanju oružje Novice N. Milenkovića, najverovatnije su u oglasu iz 1926. kod oznake modela provukla štamparska greška.

OFICIRSKI „Brovning“ М1910/22

Na pištoljima sa serijskim brojevima od 5000 do (približno) 7500 kao i na oružju sa brojevima iznad 200.000, sreće se i ćirilični natpis velikim serifnim slovima ”OFICIRSKI  №…” (ОФИЦИРСКИ №…) sa ponovljenim serijskim brojem. Na levoj strani ”oficirskih” pištolja je sans-serifnim, velikim slovima, u dva reda, bio ugraviran natpis ”FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. HERSTAL LIEGE / BROWNING’S PATENT DEPOSE” sa normalnim rastojanjem između reči ”patent” i ”depose”. 

„Oficirska zadruga“ je iskoristila Zakon o držanju i nošenju oružja i Naređenje AS.Br. 5850  od 17. aprila 1924. kojim su oficiri imali pravo da kupe samo jedan, a rezervni i penzionisani oficiri – ni jedan „Vojno-državni“ pištolj. „Oficirska zadruga“ je u belgijskoj „Fabrique Nationale“ naručila kako pištolje M1910/22 sa natpisom „Vojno državni“, tako i one sa natpisom „OFICIRSKI“. Drugi tip oružja je bio namenjen tačno određenoj kategoriji kupaca; penzionisanim i rezervnim, kao i aktivnim oficirima koji su već psedovali jedan „Vojno-državni“ M10-22. Ova lica su u „Oficirskoj zadruzi“ mogli kupiti pištolj M10/22 sa natpisom „OFICIRSKI“ ali samo kao privatno, lično oružje. 

Ministar Vojske i Mornarice Dragomir Stojanović je 3. maja 1932. godine Naređenjem ASBr. 5761 pojasnio status “oficirskih” pištolja: „Oficirska zadruga” je za oficire nabavila određeni broj pištolja 9 mm Brauning M10/22 sa natpisom „OFICIRSKI“ ali ovo oružje „ne dolazi u obzir za otkup za naoružanje vojske kao „Vojno-državni”, za koji je važilo naređenje ASBr. 2268 od 18. februara 1930. god. Kako familije preminulih oficira nisu mogle ovakve pištolje zadržati, jer po Zakonu o oružju za tako nešto nisu imale pravo, niti su ih mogle prodati iz slobodne ruke onima koji nemaju prava da ih drže i nose, to da bi im se olakšala prodaja zaostalih ”oficirskih” pištolja drugim oficirima“, naređeno je da sve komande, kojima se familije obrate sa taksiranom molbom da im se otkupe ovakvi pištolji, molbu dostave komandi mesta a ova preko svoje naredbe da obznani oficirima dotičnog garnizona o ponuđenom oružju. Ako se od oficira iz dotičnog garnizona niko ne bi javio da želi da kupi pištolj, molba bi se dostavljala višoj pretpostavljenoj komandi kako bi se ponuda objavila većem broju oficira. Ponuda za otkup pištolja mogla se dostaviti i rezervnim oficirima, pošto su po Zakonu o oružja oni imali pravo na držanje i nošenje istog ali su bili obavezni da zatraže oružni list od policiskih vlasti.

U već pomenutom Naređenju ASBr. 5870 od 23. aprila 1933, ponovo je naglašeno da se pištolji sa natpisom „Oficirski“ neće voditi u evidenciji niti će se otkupljivati od penzionisanih ili od familija preminulih oficira. 

„Oficirska Zadruga“ je 26. aprila 1932, nekoliko meseci nakon prijema poslednje partije „Vojno državnog“ oružja iz serije od 1 do 67.000, oglasila da je dobila i novu partiju „propisnih OFICIRSKIH revolvera“ koji će se prodavati po ceni od 620 dinara i 100 metaka po ceni od 140 dinara (ukupno 760 dinara). Upadljivo je da su „oficirski“ pištolji bili za 140 dinara skuplji od službenih, „vojno državnih“.

„Zadruga“ je ovo oružje prodavala sve do nemačkog napada na Jugoslaviju 1941. godine. Tako je “Ministar Vojske i Mornarice aktom Pov. ASBr. 2397 od 22. februara 1939. godine odobrio da “Oficirska zadruga može nabaviti potreban broj pištolja 9 mm M10/22 sa natpisom „oficirski” sa 100 metaka i iste neposredno ili preko svojih filijala prodavati svojim članovima i nečlanovima aktivnim oficirima i vojnim činovnicima kao i rezervnim oficirima za lično naoružanje. “Oficirska zadruga” je na osnovu ovog odobrenja trebalo da dostavi zahtev Ministarstvu koliko joj je pištolja potrebno radi izdavanja uvozne dozvole. Sve komande i vojne ustanove su zamoljene da do 10. aprila 1939. godine dostave spiskove oficira i vojnih činovnika, koji nemaju propisne pištolje a žele da ih nabave preko “Oficirske zadruge”. 

Prema podacima o cenama, jedan pištolj sa 100 metaka koštao bi oko 900 dinara ali tačnija vrednost će biti objavljena po dobijanju pištolja iz fabrike. Isporuka oružja se očekivala verovatno u septembru  ili oktobru 1939. godine. U oglasu od 1. jula 1939, oficiri su obavešteni da je “usled promena valutnih prilika” cena pištolja sa pratećim priborom i pre isporuke skočila na 970 dinara.  Oficiri su tek 15. aprila 1940, Oglasom br. 869, izvešteni da su pištolji konačno prispeli i da se ustupaju pretplatnicima po ceni: pištolj Mod. 10/22 kal. 9 m/m (OFICIRSKI) sa rezervnim šaržerom, alkom, priborom za čišćenje, metom i 100 kom. odgovarajućih metaka, bez poštarine i pakovanja – 1030 dinara. 

Kako su pištolji sa natpisom “Oficirski” bili privatna svojina vlasnika i nisu zavođeni u evidencione spiskove, nemoguće je utvrditi koliko ih je prodato do 1941. godine.

Nakon nekolko godina praktčne upotrebe, na pištoljima M19/22 uočena je jedna kritična mana: u dosta slučajeva je dolazilo do takozvanog “naduvavanja” cevi. Primedba je dostavljena proizvođaču i pristupilo se uzajamnom ispitivanju uzroka ovih pojava. Belgijanci su tvrdili da je problem u municiji, odnosno, da užička FOMU (današnji PPU) izrađuje metak 9×17 mm sa punjenjem jačim od propisanog.

Po svemu sudeći, ovo nje ubedilo vojsku pa su od 1935 godine započeti ozbiljni testovi oko izbora novog pitolja. Na novom konkursu učestvovali su ”Frabrique National”, Herstal, sa pištoljem kalbra 9 mm (pištolj ”Grand Rendement” M1928 (kasnije poznat kao HP M1935), ”Bonifacio Eccheverria”, Eibar, sa pištoljima ”Star” u kalibrima 7.63 mm i 9 mm (Pistola “Star” Modelo “A”, II, Export Model, kalibar 7.63 mm i 9 mm), ”Société Anonyma Intergambio Commerciele”, Madrid, sa dve kopije  Mauser (C-96) pištolja koje su od strane ponuđača i članova Komisije, nazvane ”španski Mauser” (Pistola Ametralladora Royal “MM 31″ u kalibru 7,63mm sa cevima dužine 180 mm i 140 mm, proizvodnja ”Beistegui Hermanos SA”, Eibar), ”Mauser-Werke A.G”. sa pištoljima u kalibrima 7.63 mm i 9 mm (Jugoslovenski Model ”S”-II  R-F (Reihenfeuer)  i poljski Radom sa pištoljem 9 mm VIS 35. No, sve do izbijanja rata, nije odabrano oružje koje bi potisnulo „Vojno državni“ M10/22.

MORNARIČKI BRAUNING M1910/22

О pištoljiма M1910/22 koji sa gornje strane navlake, ispod grba Kraljevine SHS/Jugoslavije, imaju latinični sans-serifni natpis velikim slovima ”MORNARICA / KRALJEVINE / S.H.S. / Br. xx” nismo pronašli službene zapise.  Do sada nam je poznato ovakvo oružje sa serijskim brojevima 19, (zbirka Rajko Dimitrijevic) 90 (Bruno, Lugerforums) i 92 (Horst Grillmayer, 1940-2013). Na svim delovima pištolja br. 92 ponavlja se isti broj, desna strana navlake je čista ali je na cevi, na mestu gde se inače nalazе kontrolni žigovi ”FN” i oznaka kalibra, ugravirano ćirilicom ”Voj. Tehn. Zavod” (Вој. Техн. Завод). 

Da su postojali ovakvi pištolji sa serijskim brojevima i do 200, ukazuje Oglas br. 2367 Mornarske Izvidničke Komande službe osmatranja i veze iz Šibenika od 22. marta 1932. godine: „Noću između 7. i 8. decembra 1931. godine izvršena je opasna krađa u slagalištu Mornaričke Izvidničke Komande. Ovom prilikom pokradeno je 16 komada pištolja 9 m/m M.10/22 broj 111, 120, 121, 127, 131, 132, 142, 154, 155, 166, 171, 173, 175,169, 186 i 187, a oznaka je Kraljevska Mornarica S. H. S.“ (Краљевска Морнарица С. Х. С.). 

To ne znači da su „mornarički“ pištolji rađeni i isporučeni sa brojevima u kontinuitetu od 1 do 200. Naime, još 25 decembra 1925 godine „11 četi pešadijskog puka Kraljeve Garde nestao je „jedan automatski pištolj Brovning modela 1910/22 godine pod brojem 52“. 

O tome ko je dužio „mornaričke“ pištolje M1910/22 možemo samo naslutiti prema oznakama ugraviranim na navlaci i cevima sačuvanog oružja (br. 19, 90 i 92).

Ministarski savet i Privremeno narodno predstavništvo su 30. jula 1920. usvojili zvaničan naziv države „Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca” (Kraljevina S.H.S, do tada Kraljevstvo S.H.S.) da bi od 3. oktobra 1929. naziv bio promenjen u “Kraljevina Jugoslavija”. 

Uredbom o odeći mornarice MBr. 56/0 od 11. januara 1924, oznaka na kapama osoblja ukrcanog na jedinice je bila prema nazivu jedinice (Kraljevski brod …) a kod kopnenih komandi i ustanova – „Kraljevska Mornarica“. Prema Zakonu o ustrojstvu vojske i mornarice od 19. jula 1923. godine,  ratnu mornaricu su sačinjavale i sve vojno-mornaričke ustanove na morskoj obali, u koje je spadala i Mornarička Izvidnička Komanda u Šibenku.

Prema ovome, „mornarički“ pištolji su zaduženi do 1930. godine. Po svemu sudeći, pravo na njih imalo je samo osoblje vojno-mornaričkih ustanova na morskoj obali (Mornarica je 2. juna 1923. ukupno imala 133, da bi do 1931. taj broj narastao na 348 oficira). 

Nestandardni položaj natpisa i ime kragujevačkog Zavoda na cevi sugerišu da je od „Fabrique Nationale“ naručen određen broj pištolja bez natpisa sa desne strane navlake (ili je on naknadno uklonjen) a prerada je izvedena u Vojno-Tehničkom Zavodu u Kragujevcu.

POLICIJSKI brauning M1910/22

Prvih godina nakon stvaranja Kraljevine SHS, organizacja policije nije bila jedinstvena na teritoriji cele državne teritorije. Za naoružanje gradskih straža odobrenje je davalo MViM u sporazumu sa Ministarom Untrašnjih Dela. Za naoružanje opštinskih stražara odobrenje je davao Oblasni Veliki Župan odnosno Upravnik Grada Beograda  ali je o tome morao izvestiti Ministra Unutrašnjih Dela.

Ministarstvo unutrašnjih dela je 18. februara 1928. izdalo ”Pravila ѕa opštinske stražare” (u varoškim opštinama) J.B.br.2235 prema kome su samo komandiri straža i nadzornici dobijali ”revolver” sa priborom i potrebnu municiju. Nabavku oružja vršile su opštine neposrednom kupovinom od sistema koji bi odobrio Ministar Unutrašnjih Dela. Dok opštine ne nabave oružje, postupalo se u granicaama mogućnosti po „Pravilniko za razdavanje, držanje i nošenje državnog vojničkog oružja” J.B.Br.23682. 

”Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja! od 3. oktobra 1929 godine ime Kraljevine SHS promenjeno je u Kraljevinu Jugoslaviju i izvršena je nova administrativno-teritorijalna podela na 9 banovina. U skladu sa ”Zakonom o unutrašnjoj upravi” od 19. juna 1929 i ”Uredbe o Uređenju Ministarstva Unutrašnjih Poslova” UBr. 28399 od 25. jula 1929, (4. novembra 1929. doneta je ”Uredba o obrazovanju predstojništva gradske policije u gradovima van sedišta banovina” (III Br. 49106) a 8. novembra 1929. – ”Uredba o ustrojstvu i delokrugu Predstojništva gradske policije” (III Br. 42639).

U velikim gradovima van sedišta banovina, kao državne mesne policijske vlasti obrazovana su predstojništva gradskih policija u Mariboru, Celju (Dravska banovina), Bjelovaru, Brodu na Savi, Gospiću, Varaždinu, Virovitici, Đakovu, Karlovcu, Koprivnici,  Križevcima, Osijeku, Senju, Sisku, Slavonskoj Požegi i Sušaku (Savska banovina), Šibeniku (Primorska banovina), Velikoj Kikindi, Petrovgradu (Bečkereku, Zrenjaninu), Vršcu, Kragujevcu, Senti, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Staroj Kanjiži, Subotici, Horgošu (Dunavska banovina), Vinkovcima, Vukovaru (Drinska banovina), Dubrovniku (Zetska banovina), Bitolju (Vardarska banovina) i u Zemunu i Pančevu (na području Uprave grada Beograda).

”Uredbom o ustrojstvu i delokrugu uprava policije” III br.12298 od 10. marta 1930. godine formirane su i policijske uprave u Beogradu i glavnim gradovima Banovina: Ljubljani  (Dravska), Zagrebu (Savska), Banja Luci (Vrbaska), Splitu (Primorska), Sarajevu (Drinska), Cetinju (Zetska), Nišu (Moravska) i Skoplju (Vardarska banovina).

Do 1929. godine, odobrenje za naoružanje straža izdavano je od okružnih ili županijskih vlasti i kotarskih poglavarstava a u gradovima van okruga (županija) mesne državne policijske vlasti, ali uvek uz suglasnost Ministarstva Unutrašnjih Dela i Ministarstva Vojske i Mornarice.

“Pravilnikom o službenom odelu za činovnike resora ministarstva unutrašnjih poslova” (III br.8003) od 14. februara 1930. i “Uredbom o službenom odelu i naoružanju državnih policijskih izvršnih službenika” (III br.23.631) od 29. aprila 1931. godine redovno naoružanje policijskih nadstražara, stražara, agenata, nadzornih činovnika policijskih stražara i agenata činio je “automatski” pištolj kalibra 7,65 – 9 mm. Ovi pištolji su po zakonu spadali  u kategoriju vojničkog oružja (pištolji iznad kalibra 7 mm), koje „uopšte nisu mogla držati i nositi privatna lica”. No, „Pravilnikom za razdavanje, držanje i nošenje državnog vojničkog oružja“, policijske straže dobile su pravo da za naoružanje koriste vojno-državne pišolje ali je njihova nabavka bila dozvoljena samo preko vojnih organa, a u dogovoru ministarstva Unutrašnih Dela i Vojske i Mornarice. Time je policija najvećim delom bila usmerena na brauning M1910/22.  

Minstarstvo ViM je za ove potrebe iz Belgije nabavljalo pištolje M1910/22 sa čistom desnom stranom navlake. U principu, oružje bilo kalibra 7,65 mm i zvanično je nosilo nayiv Model 1922. No, u nedostatku pištolja u naznačenom, MViM je upravama u glavnim gradovima banovina ustupalo i one u kalibru 9 milietara.

Nakon dodele oružja određenim policijskim ustanovama, na navlaci oružja utiskivan je naziv policijske uprave ćirilicom ili latinicom (u zavisnosti od pisma uobičajenog u konkretnim banovinama) sa internim brojem koji se razlikovao od serijskog. U najvećem broju slučajeva natpis se nalazio na uobičajenom mestu, na desnoj strani navlake (DRŽAVNA POLICIJA NIŠ, 1931- ДРЖАВНА ПОЛИЦИЈА НИШ 1931 ali i DRAVNA POLICIJA NIŠ – ДРЖАВНА ПОИЦИЈА НИШ, bez  evidencionog broja; Niš je bio sedište Moravske banovine). No, u Savskoj banovini na pištoljima policijskih uprava u i van sedišta Banovine, naziv se gravirao kako sa desne strane, serifnim latiničnim slovima (Državna Policija Zagreb Br…), tako i sa gornje leve strane navlake, serifnim kurzivnim slovima (DRŽAVNA POLICIJA ZAGREB Br…,  Gradsko Redarstvo – Varaždin br…).

Za policijske agente koji su dužnost obavljali u civilnom odelu bilo je predviđeno skriveno nošenje oružja. Kako su za ovakve slučajeve bili pogodniji gabaritno manji i lakši pištolji, Ministarstvo unutrašnjih dela je preko Ministarstva vojske i mornarice u Liježu naručilo određenu količinu brauninga M1910 u kalibrima 7.65 i 9 mm. Na desnoj strani navlake ovog oružja, velikim serifnim slovima bio je utisnut pridev ”POLICISKI” (ПОЛИЦИСКИ) i „POLICIJSKI“ (ПОЛИЦИЈСКИ) sa ili bez internog broja. 

Na levoj strani navlake oba modela nalazila su se oba tipa naziva proizvođača i patenta: velikim, sans-serifnim li serifnim latiničnim slovima::”FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. HERSTAL LIEGE / BROWNING’S PATENT DEPOSE”, sa ili bez razmaka između „patent“ i „depose“.

Oba modela pištolja su dodeljivana i službenicima drugih ministarstava koji su na to imali pravo. Tako se sreću pištolji sa natpisom na desnoj strani navlake „POŠTA“ (ПОШТА) ili „UPRAVA MONOPOLA“ (УПРАВА МНОПОЛА) sa evidencionim brojem.

Luksuzni pištolji M1910/22

Kralj Aleksandar I Karađorđević je 21 septembra 1925. prisustvovao osvećenju obnovljene kapele na Lovćenu i prenosu moštiju Petra Petrovića Njegoša iz Cetinjskog manastira. Alekandar je želeo da ovu priliku iskoristi i u političke svrhe, u smislu smirivanja međupartijskih borbi. Dobro upoznat sa crnogorskim kultom oružja, tokom priprema za put je u “Fabrique Nationale” naručio 320 luksuznih pištolja M1910/22. Oružje je brunirano tamno-plavom bojom i opremljeno koricama od slonovače, a na gornjoj strani navlake je punciran zlatni monogrm ”A” pod krunom. 

Desna strana navlake je bez ikakvih natpisa a na levoj je standardni serifni natpis FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. HERSTAL LIEGE uklonjen glodanjem dubokog žleba tako da je zadržan samo donji deo –   BROWNING’S PATENT DEPOSE (sa većim razmakom između patent i depose). Na ramu i navlaci utisnuti su Peron, figura lava i slova “P.V.” kao i žig kontrolora – zvezdica iznad B (Roland Charles). Ovi pištolji, inače, nisu izuzeti iz prvog kontigenta nego su posebno nabavljeni sa komercijalne linije ”FN” što potvrđuju serijski brojevi iznad 203.000.

Svaki pištolj je bio u luksuznoj crnoj kožnoj kutiji sa smeđom čojanom postavom, sa ležištem za pištolj i okvir. Na presvlaci postave poklopca je zlatom bilo odštampano FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE /  HERSTAL – BELGIQUE. Oružje je podeljeno bivšim komandirima crnogrske vojske, između ostalih, brigadirima Gornjovasojevićke brigade – Urošu Đukiću, Kolašinske brigade – Milošu Medenici, Bjelopavlićke brigade – Agici Lakiću i Vučedolske brigade – Milutinu Nikoliću. Pištolj brigadira Nikolića br.203.471 i danas se čuva u porodici.

Prvi rad graverskog ateljea fabrike ”FN”, koji je otvoren 1926. godine, predstavljao je luksuzni brauning M1910/22 – poklon zavoda kralju Aleksandru. Pištolj je bruniran u tamno-plavoj nijansi i opremljen koricama od sedefa. Floralni zlatni motivi i monogram Aleksandra Karađorđevića (”А”) predstavljali su rad poznatog umetnika-gravera Feliksa Funkena  (Félix Funken, 1888 – 1965). Na žalost, sudbina ovog raskošnog oružja nije poznata; jedino muzej u Liježu poseduje fotografiju pištolja.

PIŠTOLJI M10/22 od 1941 do 1976. godine

Nakon kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941, svi zaplenjeni ”Vojno-državni” pištolji uvedeni su u naoružanje Vermahta pod oznakom Pistole  641 (j). Izvestan broj pištolja Nemci su ustupili i tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde su, pod nazivom ”Samokres 9 mm О.10/22 ”, uvedeni u naoružanje Domobranstva i policije. Krajem 1941. u Zagrebu je štampan ”Opis samokresa 9 mm. O. 10/22 za hrvatsko domobranstvo” – u suštini, latinični prepis jugoslovenskog pravila ”Pištolj 9 mm. M. 10/22. iz 1937. godine.  

Nakon oslobođenja, 1945, zaplenjeni pištolji M10/22 jugoslovenskog, nemačkog i belgijskog porekla, u kalibrima 7.65 i 9 mm, uvedeni su u delimično naoružanje oficira Jugoslovenske Armije i pripadnika Narodne Milicije FNRJ. Nakon početka serijske proizvodnje domaćeg pištolja 7.62 mm M57 (1963. godine), zastarelo oružje M10/22 je remontovano i opremljeno koricama identičnim onim na M1957, sa petokrakom u krugu, između čijih krakova su rasporežena slova FNRJ. Konačno, 1976 godine, iz naoružanja je povučen i poslednji pištolj M1910/22. 

Značajan broj predratnih pištolja M10/22 koji su i do 1941. bili u privatnom vlasništvu (“Oficiski” prvenstveno), nalazili su se u posedu građana i posle rata. U slučaju da su želeli da ih legalizuju, vlasnici su pre registracije morali da ih odnesu na ispitivanje u kragujevački “Zavod za žigosanje” (ZIŽ). On koji su uspešno prošli tormentaciju, puncirani su novim jugoslovenskim žigovima.

Taktičko-tehnički podaci pištolja M10/22 i metka 9×17 mm (proizvodnja FOMU)

Na fotografijama zahvaljujemo Rajku Dimitrijeviću, Kevinu Hulu, Vidaru Kjemperudu, Savi Glogovcu, Stevanu Gajeviću.