Jugoslovenski “VOJNO-DRŽAVNI“ pištolj 9 MM Browning M1910/22

Istorija konstrukcije (M1899 i M1900)

Poštolj Browning FN M1900


U januaru 1896. poznati američki konstruktor Džon Mozes Brauning (
John Moses Browning, 1855-1926), ponudio je predstavnicima kompanije “Kolt“ (Colt’s Patent Firearms Manufacturing Company) varijantu pištolja koji je radio na principu iskorišćenja energije slobodnog zatavarača, odnosno, sile povratne opruge i mase navlake sa zatvaračem. Ovo je, u suštini, predstavljalo prvu uspešnu konstrukciju kod koje su navlaka i zatvarač činili jedinstveni sklop.

Reklame za pištolj M1910 u neogradskoj štampi 1913. godine

Zadnji, unutrašnji deo navlake predstavljao je telo zatvarača koji je čelom nalegao na ležište metka, dok je prednji deo obuhvatao cev a u njemu je bila smeštena i povratna opruga. Ovakva konstrukcija obezbeđivala je navlaci sa zatvaračem masu neophodnu za funkcionisanje oružja pošto je bilo predviđeno za relativno slabu municiju .32 M1899 koja je ostvarivala energiju od 219 do 240 J (maksimalni pritisak u opitnoj cevi 1,410 bar). Brauning je 30 oktobra 1896 g. patentnom zavodu SAD podneo prijavu na rešenje a patentni list №.580.526 (pištolj sa slobodnim zatvaračem) dobio je 20 aprila 1897 godine.

Preseci pištolja M1910/22 i M1910

Početkom 1897 godine direktor prodaje belgijskog Fabrique Nationale d’armes de guerre – Herstal, Liege (FN) za SAD, Berg O. Hart (directeur commercial aux États-Unis, Berg O. Hart), inače poznat po tome čto je kasnije aktivno promovisao letilice braće Rajt (Orville & Wilbur Wright), u to vreme je na Novom kontinentu tražio nove projekte koji bi komercijalno bili interesantni za belgijski koncern. Berg se upoznao sa Brauningom, koji mu je demonstrirao svoj pištolj sa slobodnim zatvaračem. Berg je odmah shvatio prednosti konstrukcije i u junu iste godine je informisao bord direktora (Conseil d’Administration) zavoda u Hestalu. Belgijanci su reagovali munjevito i već 17. jula 1897. je između rukovodioca fabrike barona Šarla de Marmola  (Charles Joseph Victor Jules del Marmol, 1830-1906) i Džona Brauninga potpisan ugovor o preuzimanju isključivih prava na patent №.580.526. Do dana potpisivanja ugovora Brauning je donekle usavršio osnovnu konstukciju pištolja. Najveće izmene pretrpeo je usadnik kod koga je oroz bio zamenjen udaračem sa udarnom iglom a povratna opruga je iskorišćena i kao udarna. Jedan od bitnih elemenata konstrukcije predstavljala je i poluga udarača, čiji gornji kraj je vršio ulogu indikatora. Pri položaju udarača u odapetm položaju, vrh poluge je prekrivao prorez zadnjeg nišana tako da je strelac, ne povlačeći navlaku, pogledom ili papilarno mogao da indikuje da li je oružje spremno za dejstvo. Pištolj je konstruisan oko metka 7,65mm Browning (7,65x17mm SR; .32 Automatic Colt Pistol, ASR), koji je tokom 1896. godine takođe konstruisao Brauning. Brauning je 28 decembra 1897 g. američkom patentnom zavodu podneo prijavu za usavršeno oružje, za koje je, 21. marta 1899, znači, u vreme kada je proizvodnja pištolja u Belgiji već započeta, dobio patentni list №.621.747.

Princip rada pištolja M10/22

Belgijski oružari su u konstrukciju utvrđivača (zadržača) okvira i zapinjače uneli i neke sopstvene izmene, nakon čega je, u januaru 1899, u Herstalu započeta proizvodnja pištolja pod oznakom “Opitni model 1899“ (Mle.1899 modèle de pré-série).

Naredne, 1900. godine, belgijsko Ministarstvo rata (Department de la Guerre) je raspisalo konkurs za izbor novog standardnog vojnog pištolja. Brauning i fabrika “FN“ su se na konkurs prijavili sa skraćenom varijantom pištolja M1899. Konačno, 3. juna1900. Ministarstvo je za naoružanje oficirskog sastava armije usvojilo ovo oružje pod službenom oznakom M1900 (FN Browning Mle 1900). Od 31. marta 1901. pištolj 7.65 mm M1900 počela je da koristi i belgijska žandarmerija a 6. maja iste godine uveden je u naoružanje podoficira i artiljeraca.

Pištolj se sostojao iz rama sa rukohvatom u kome je bila upresovana nepomična cev, navlake sa zatvaračem, mehanizma za okidanje, mehaničke kočnice i okvira. Pokretni deo su činili navlaka i zatvarač, međusobno spojeni pomoću dva zavrtnja. Povratna opruga je bila smeštena u “tunelu“ iznad cevi  i svojim zadnjim krajem je preko specijalne poluge delovala na udarač, vršeći tako i funkciju udarne opruge. Udarna opruga se, naime, zadnjim delom oslanjala na prsten vođice a prednjim – na dvokraku polugu u zatvaraču. Vođica je pomoću osovine bila povezana sa pomičnom dvokrakom polugom; donji krak poluge je, prilikom kretanja navlake unazad, silom opruge sabijao udarač. Nakon povlačenja obarače, zapinjača je oslobađala udarač a preko gornjeg kraka poluge i navlaku sa zatvaračem koju je akumulisana energija opruge potiskivala unapred. Otvor za izbacivanje čahura se, za razliku od drugih Brauningovih konstrukcija, umesto na navlaci, nalazio na desnoj strani rama. Na levoj strani rama je bila ugrađena poluga mehaničke kočnice.

Pištolj “mornarički“ 9 mm M10/22

Brauning je 1909 godine za “Fabrik Nasional“ konstruisao takozvani “Novi model“ pištolja (Nouveau Model) za metak 7,65h17 mm. Oružje je bilo namenjeno naoružanju belgijske policije ali i komercijalnom tržištu, na kome je doživelo veliki uspeh. Pištolj je takođe bio zasnovan na principu slobodnog trzanja zatvarača, bez bravljenja. Najveću novinu na ovoj konstrukciji predstavljala je spiralna povratna opruga, po prvi put smeštena oko cevi. Opruga se prednjim krajem oslanjala na “čep“ navlake; kod prve serije, kružni čep je po spoljnjem obodu imao nareze (radi lakšeg hvata prstima) a u navlaci se fiksirao pomoću navojne veze. No, već u drugoj seriji, obod čepa je bio gladak a u navlaci se fiksirao zaokretanjem dok zub ne zahvati zarez u unutrašnjosti iste. Zatvarač je imao relativno veliku masu od 270 g, što je smanjivalo brzinu i silu trzanja navlake sa zatvaračem. Pištolj je bio opremljen sa čak tri kočnice (tripple surette): “običnom“ (mehaničkom), “neposrednom“ (automatskom) i “posrednom“, koja je sprečavala okidanje kada je okvir van ležišta. Automatsku kočnicu je činila poluga na zadnjoj strani rukohvata; polugu je dvokraka opruga potiskivala unazad tako da je podupirala zapinjaču i onemogućavala okidanje. Kada bi se šakom snažno obuhvatio rukohvat, dlan je potiskivao polugu kočnice unapred i tako oslobađao zapinjaču.  

Policijski pištolj 9 mm M10/22

“Običnu“, mehaničku kočnicu je činila poluga sa leve zadnje strane usadnika, neposredno iznad rukohvata. Poluga je imala zub koji je, pomeranjem iste na gore, uskakao u zarez na navlaci i blokirao je. Osim toga, osovina poluge podupirala je neposrednu kočnicu u zadnjem položaju i sprečavala spuštanje zapinjače. “Posrednu“ kočnicu činila je dvokraka obrtna poluga; gornji deo okvira je potiskivao jedan krak na gore tako da je drugi, obrćući se oko osovine, izlazio iz ležišta na zadnjem zidu rukohvata. Kada bi se okvir izvadio, levi krak se pod silom svoje opruge spuštao na dole a desni je zalazio u prorez na rukohvatu, podupirao i blokirao polugu automatske kočnice a time i zapinjaču. Jednoredni okvir kapaciteta 7 metaka se u ležištu osiguravao utvrđivačem smeštenim na zadnjem donjem delu rukohvata. Rukohvat je bio pokriven sa dve plastične čekirane korice koje su imale standardne elipsaste kartuše sa abrevijaturom “FN“, a sa donje strane se nalazila alka sa prstenom za sigurnosni gajtan.

Uputstvo, kutija, pištolj M10/22, futrola i municija

Brauning je novo rešenje pištolja prijavio belgijskom patentnom zavodu  koji mu je 12. jula 1909. godine izdao patentni list. Serijska proizvodnja pištolja 7.65 mm M1910 započeta je 1910, a dve godine kasnije, u proizvodnju je pušten isti model samo prilagođen metku 9h17 mm (“kratka devetka“). Zbog gabarita nove municije, kapacitet Brauninga 9 mm M1910 smanjen je na 6 metaka.

Pištolj “Vojno-državni“ 9 mm M10/22, repariran posle II svetskog rata u Kragujevcu

Brauning 9 mm M1910/22 – pištolj po jugoslovenskim zahtevima

Belgijanac Šarl Duse (Charles Doucet, 1864-1929, nastavnik borenja i mačevanja na srpskoj Nižoj školi Vojne Akademije) je 1910. godine u Beogradu, u Kondinoj br. 7, otvorio Belgijsku industrijsku agenciju“  – predstavništvo begijskog zavoda “FN“. Duse je od  novembra 1912. u dnevnim listovima, posebno u “Politici“,  počeo da reklamira prodaju “Brovning pištolja najnovijeg sistema 7.65 m/m fabrike Nationale d’armes de guerre u Hercštalu (Belgija)“ po jediničnoj ceni od 45 dinara i “100 komada patrona“ za 10 dinara, “pakovanih po 25 komada u kutiji“. Prema sačuvanoj arhivskoj građi, “Fabrik Nasional“ je još  20. novembra/3. decembra 1913. godine Duseu poslao i 4 pištolja u kalibru 9 mm (ovim oružjem je izvršen atentat u Sarajevu 15/28. juna 1914). To znači da su pištolji M1910 u oba kalibra u Srbiji bili poznati neposredno nakon počtka proizvodnje.

Pištolj “Oficirski“ 9 mm M10/22

Ministarstvo Vojske i Mrnarice (MviM) Kraljevine SHS (од 6 јануара 1929 – Југослвије) je prvi konkurs za izbor službenog pištolja za sve aktivne oficire, podoficire, žandarme i vojnike koji su dužili ovaj tip oružja,  raspisalo tokom 1921. godine. Prema nepoznatim kriterijumima, komisija Artiljerijsko-tehničkog odeljenja je je najpovoljnije ocene, uz određene zahteve za rekonstrukciju, dala upravo pištolju Brauning 9 mm M1910. Stručni tim odeljenja je u pregovorima sa proizvođačem, naime, izneo zahtev da se dužina cevi produži sa 88 na 114 mm, te da se kapacitet okvira poveća na 8 metaka.

Konstrukcioni biro (Bureau d’Etudes)  “Farbique Nationale d’Armes de Guerre“ se saglasio sa ovim zahtevima i pristupio izradi nacrta za jugoslovenski pištolj 9 mm M1910/22. U suštini, Belgijanci su se opredelili za najbrže i najjeftinije rešenje: drška navlake je produžena utoliko da bi mogla primiti okvir sa 8 metaka, izrađena je nova cev dužine 114 mm sa 4 rebra koja su upadala u odgovarajuće žljebove u navlaci, a navlaka je prilagođena novoj dužini dodavanjem “čepa sa mušicom (prednji nišan, “mušica“, premešten je sa navlake na čep), opružicom i zadržačem“. “Čep“ je, u suštini, predstavljao produžetak navlake koji se za nju fiksirao “bajonet“ vezom (nastavkom sa oprugom).

Policijski pištolj 7.65 mm M1910

Predstavnici MViM i Ministarstva finansija Kraljevine SHS su 23. februara 1923. godine sa predsednikom belgijske kompanije Žanom Žadoom (Jean Jadot, 1862-1932) i generalnim direktorom Aleksandrom Galopinom (Alexandre Galopin, 1879-1944) potpisali ugovor o isporuci 60.000 pištolja M1910/22 i 6. miliona odgovarajućih metaka.

 

 

 

 

 

Prema naređenjima F.Đ. №.41.000 od 14 septembra i DRBr.159.062 od 31 decembra 1923, za prodaju novih službenih pištolja oficirima bilo je zaduženo Artiljerijsko-tehničko odeljenje MViM. Isto odeljenje je bilo dužno da novac primljen od kupaca uplati na račun Glavne Državne Blagajne Ministarstva finansija sa pozivom na DRBr.159.062.

Metak 9×17 mm

Prvi primerci pištolja M10/22 u Beograd su stigli tokom proleća 1924. Ministar Vojske i Mornarice Petar Pešić je 17. aprila svim komandama uputio Naređenje AS.Br. 5850  “da je (Ministarstvo) nabavilo izvesnu količinu automatskih revolvera, (sic! tada termin “poluautomatski pištolj“ još nije bio u upotebi) kalibra 9 mm Mod.1922 sistema Brovning (Brauning) za vojsku i aktivne oficire. Ovi revolveri ustupaće se aktivnim oficirima po ceni 575 din. gde spada: revolver (pištolj), dva šaržera (okvira) i 100 bojevih metaka“. Oficiri su bili dužni da prijave za kupovinu podnesu predpostavljenim administrativnim organima ili na kasi MViM gde su primali svoje prinadležnosti.  Naplata je vršena na istom mestu ili “odjedared“ (u celosti) ili u šestomesečnim ratama. Ovako prikupljena trebovanja upućivana su Artiljerijsko-tehničkom odeljenju sa naznakom mesta gde pištolje treba dostaviti. Prema ovom dokumentu, prodaja pištolja bila je zabranjena penzionisanim i rezervnim oficirima a novim oružjem su podoficiri, vojnici i niži činovi žandarmerije kojima su pripadali po propisu, zaduživani besplatno. Ministar vojni je istoga dana, naredbom ASBr. 497, na osnovu izveštaja Ministarstva finansija DRBr. 159.062 od 31. decembra 1923, propisao i pojedinačne cene pištolja: 1. automatski “revolver“ – 460 din; 1. rezervni “šaržer“ (okvir) – 15 din; 1 bojevi metak – 1 din. Tačnije, potvrđena je ukupna cena pištolja sa jednim rezervnim okvirom i 100 metaka od 575 dinara. “Kubura“ (futrola) zatvorenog tipa, proizvod kragujevačkog Vojno-tehničkog Zavoda, koštala je 76 dinara.  No, aktivni oficiri se nisu pokazali ažurnim po pitanju Naređenja AS.Br. 5850; naknadne molbe za kupovinu pištolja stizale su sve do kraja oktobra 1924, tako da svršeni pitomci Niže škole Vojne Akademije praktično nisu mogli da stignu na red kako bi kompletirali obaveznu spremu. Ovo je primoralo ministra vojnog da 30. oktobra 1924 izda Naređenje ASBr. 16.871 prema kome su aktivni oficiri mogli da koriste povlastice od 17. aprila 1924 samo do 31. maja 1925, a nakon tog roka će biti razmatrane molbe za kupovinu samo novoproizvedenih oficira. Da bi se sprečile malverzacije, novi ministar vojni, Dušan Trifunović, 19. novembra je naredio (ASBr.17.557) “da se svima onim oficirima koji su ove “revolvere“ (već) nabavili od države, izda uverenje, da su zaista “revolvere“ kupili od države“.

Jugoslovenska i pravilo NDH za pištolj M10/22

Kako je “po ugovoru fabrika garantovala za automatske “revolvere“ 9 mm. M.10-22.g. sistema Brovning za solidnost izrade za dve godine od dana ekspedicije“ (dvogodišnji garantni rok), ministar vojni je odmah po prijemu prve partije oružja, 1924, naređenjem ASBr.7916 naložio svim komandama, nadleštvima i ustanovama koje su “ove revolvere imale na rukovanju“, da za svaki kvar koji se desi, odmah o tome izveste Artiljerijsko-tehničko odeljenje.

Od juna 1925. godine komande su, poštujući Naređenje ASBr. 16.871, pištolje za novoproizvedene oficire trebovale “počasno, tj. kako se koji prijavljivao“, što je otežavalo ekspediciju oružja i uticalo na cenu pakovanja i slanja. Da bi se prevazišao ovaj problem, ministar vojni je 7. jula 1928. izdao novo Naređenje ASBr. 10506, prema kome su pištolji za nove oficire trebovani jedanput godišnje; raporti potporučnika prikupljali su se kod administrativnog organa koji je istima odmah vršio obustavu od plate, a zbirni spiskovi su svakog 1. novembra u godini slati Komandantu Divizije, odnosno, trebovani iz Ubojnog Slagališta. Kako se i ovaj način snabdevanja pokazao administrativno složenim, MViM je rešenjem ASBr. 1132 od 28. januara 1929, prodaju pištolja M10/22 oficirima prepustilo “Oficirskoj zadruzi“ (Официрска задруга, u Bosanskoj br. 66 sve do izgradnje novog objekta na uglu Resavske i Masarikove). No, i ovakav način nije tekao bez poteškoća; pošta je, naime, odbila da oružje dostavlja kupcima u unutrašnjosti! Tako su novoproizvedeni oficiri iz udaljenih garnizona bili primorani da putuju do Beograda kako bi kompletirali svoju spremu.

Na levoj strani navlake prve partije od 60.000 pištolja je velikim serifnim slovima (izuzev predloga de, graviranog malim slovima) u dva reda utisnut naziv proizvođača i vlasnika patenta:“FABRIQUE NATIONALE D’ARMES de GUERRE HERSTAL BELGIQUE / BROWNING’S PATENT     DEPOSE“, pri čemu je između reči “patent“ i “depose“ ostavljen razmak veći od uobičajenog.

Pištolj M10/22 u naoružanju Vermahta

Na desnoj strani cevi nanesene su begijske oznake tormentacije (ispitivanja): slovo “R“ pod krunom (canon rayes) – oznaka tormentacije bezdimnim barutom žlebljenog oružja prema zakonu od 30. januara 1894; slova ELG u ovalu sa krunom (Acceptation), gde dlovo “E“ označava “Ispitivanje“ (Epreuvee)  a niža slova “LG“ -“sloboda narodu“ (Libertas Gentis), odnosno, devizu preuzetu iz grba grada Liježa (Liege) –  završna kontrola gotovog oružja u skladu sa zakonom od 11. jula 1893; figura lava iznad crte i slova „P.V.“ (epreuvee a poudre sans fumee; PV – poudres vives, bezdimni barut) – ispitivanje bezdimnim barutom prema zakonu od 4. oktobra 1898; slovo pod zvezdicom (countremarque du controleur) –  kontrolni žig majstora ispitivača gde svako slovo odgovara konkretnom majstoru ispitne stanice (Banc d’épreuves des armes à Liège) u skladu sa zakonom od  27. januara 1877; “Perron“ (Acceptation, znak, predstava stuba u grbu Liježa) – oznaka kompletnog pregleda oružja u skladu sa zakonima od 18. maja 1811. i 16. juna 1853. godine.  Ispod žigova tormentacije utisnut je serijski broj pištolja (od 1 do 60.000) i kalibar “CAL. 9 m/m 00“.

Na gornjoj strani navlake bio je utisnut grb Kraljevine SHS (Jugoslavije) a na desnoj strani, ćirilićni serifni natpis “Vojno-državni №…“ (Војно-државни №..) sa ponovljenim serijskim brojem. Crne, plastične, čekirane korice imale su kartušu sa abrevijaturom u vidu isprepletanih slova F i N.

Tabelarni pregled svih jugoslovenskih pištolja M10/22

U “Opisu automatskog pištolja Brauning M.1910/22“, štampanom u Sarajevu 1925, kao i u pravilu “Pištolj 9 mm M.10/22“ (Beograd, 1937),  izričito se navodi da je:“na desnoj strani navlake nanesen natpis “Vojno-državni“ (Војно-државни). No, na pištoljima sa serijskim brojevima od 5000 do (približno) 7500, sreće se i ćirilični natpis velikim serifnim slovima “OFICIRSKI  №…“ (ОФИЦИРСКИ №…) sa ponovljenim serijskim brojem. Osim toga, na levoj strani “oficirskih“ pištolja je sans-serifnim, velikim slovima, u dva reda, bio ugraviran natpis “FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. (Société Anonyme) HERSTAL LIEGE / BROWNING’S PATENT DEPOSE“ sa normalnim rastojanjem između reči “patent“ i “depose“.

Originalno pakovanje “Vojno-državnih“ pištolja M10/22

Nije sasvim jasno da li je ugovorom od 23. februara 1923. graviranje standardnog natpisa “Vojno-državni“, koji je predstavljao tradiciju preuzetu iz srpske vojske (nalazio se i na srpskim revolverima 7.5 mm Nagant M1891), bilo u obavezi proizvođača (FN) ili je urezivan po isporuci, u kragujevačkom Vojno-tehničkom Zavodu. Naime, serijski broj oružja iz prve serije sa natpisom “Vojno-državni“ kreće se do 62.500, što ukazuje da je aneksom ugovora bilo naručeno još 2500 pištolja (serijski brojevi su u kontinuitetu od 1 do 62.500), na kojima je urezivan pridev oficirskog. Veliku nepoznanicu predstavlja i pištolj sa serijskim brojem 92, koji se nalazio u Beču, u zbirci poznatog austrijskog konstruktora Horsta Grilmajera (Horst Grillmayer, 1940-2013). Pištolj ima potpuno standardnu opremu ali na gornjoj strani navlake je ugraviran standardni grb Kraljevine SHS a ispod njega, natpis: “MORNARICA / KRALJEVINE / S.H.S. / Br. 92“. Isti broj se ponavlja na svim delovima ali je posebno zanimljivo što je na cevi, na mestu gde se inače nalazе kontrolni žigovi “FN“-a i oznaka kalibra, ugravirano ćirilicom “Voj. Tehn. Zavod“ (Вој. Техн. Завод). Ostaje otvoreno pitanje da li je kragujevački zavod određeni kontigent pištolja opremio za oficire trgovačke mornarice. Naime, da je u pitanju bila ratna mornarica, natpis bi zvanično morao da glasi “Kraljevska mornarica“, bez naznake SHS. U svakom slučaju, i ovaj egzaplar, kao i kasniji policijski pištolji, ukazuje na to da je pridev “Vojno-državni“ i “Oficirski“ urezivan u kragujevačkom zavodu, kao što je pre Velikog rata rađeno i na naganovim revolverima.

Futrola za M10/22, rad VTZ Kragujevac

 

Policijski pištolji brauning M1910/22

Prva partija pištolja M10/22 prodata je oficirima i podeljena nižim činovima do 1928 godine. Osim toga, Kraljevina Jugoslavija je 3 oktobra 1929. podeljena na devet teritorijalno-administrativnih jedinica – banovina. Ministarstvo unutrašnjih dela je Uredbom №.49.106  od 8 oktobra formiralo 33 policijske uprave van glavnih gradova banovina a uredbom №.12.298 od 10 marta 1930 – Ppolicijskih uprava u Beogradu i glavnim gradovima banovina: Ljubljani  (Dravska banovina), Zagrebu (Savska banovina), Banja Luci (Vrbaska banovina), Splitu (Primorska banovina), Sarajevu (Drinska banovina), Cetinju (Zetska banovina), Nišu (Moravska banovina) i Skopьu (Vardarska banovina).

Uredbom A.С.№.2249 od 24. marta 1934, za naoružanje policijskih straža u glavnim gradovima banovina takođe je bio propisan pištolj 9 mm Brauning M1910/22, sa tom razlikom što je na desnoj strani navlake utiskivan naziv policijske uprave ćirilicom ili latinicom (u zavisnosti od pisma uobičajenog u konkretnim banovinama) sa internim brojem, koji se razlikovao od serijskog: “DRŽAVNA POLICIJA NIŠ“  (“ДРЖАВНА ПОЛИЦИЈА НИШ“, Moravska banovina), “Državna Policija Zagreb Br…“ (Savska banovina) itd.

Grb Kraljevine SHS na navlaci

Za policijske službenike koji su dužnost obavljali u civilnom odelu bilo je predviđeno skriveno nošenje oružja. Kako su za ovakve slučajeve bili pogodniji gabaritno manji i lakši pištolji, Ministarstvo unutrašnjih dela je u Liježu naručilo određenu količinu brauninga M1910 u kalibrima 7.65 i 9 mm. Na desnoj strani navlake ovog oružja, velikim serifnim slovima bio je utisnut pridev “POLICISKI“ (ПОЛИЦИСКИ) bez internog broja. Da bi zadovoljilo potrebe vojske i policije, ministarstva su preko “Oficirske zadruge“, od 1930 godine, narućivala sporadične partije novih pištolja M1910/22. Serijski broj oružja iz partija naručenih posle 1930,  kretao se od 200.000 na više. На левоj strani navlake ovog oružja nalazio se naziv proizvođača i patenta ispisan u dva reda velikim, sans-serifnim latiničnim slovima: стороны кожуха всех пистолетов шрифтом без засечек, заглавными буквами  нанесено в двух строках обозначение:“FARIQUE NATIONALE D’ARMES DE GUERRE S.A. HERSTAL LIEGE / BROWNING’S PATENT DEPOSE“.

 

Luksuzni pištolji M1910/22

Povodom venčanja kralja Aleksandra I Karađorđevića (1888-1934) i rumunske princeze Marije (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen,1900-1961), 8. juna1922, Aleksandar je svome tastu, rumunskom kralju Ferdinandu I (Ferdinand Viktor Albert Meinrad, 1865-1927), podario bogato ukrašen pištolj M1910. Kako je graverski atelje (Аtelier de gravure sur armes) “FN“ u Herstalu formiran tek 1926, ukrašavanje pištolja povereno je poznatom londonskom graveru Henriju Kelu (Henry “Harry“ Albert Kell, 1880-1950). Naime, lični predstavnik kralja Aleksandra, Ilija Popović, još 18. maja 1922. je sa komercijalnim direktorom čuvene londonske firme “Džеjms Pardi i sinovi“ (James Purdey & Sons),  Čarlsom Lorensom (Charles Harry Lawrence, 1900-1984), potpisao ugovor da će graviranje oružja za jugoslovenski Dvor raditi samo najpoznatiji majstori kompanije.

Pištolj M10/22, poklon graverskog ateljea “FN“ kralju Aleksandru

Kralj Aleksandar je 21 septembra 1925. prisustvovao osvećenju obnovljene kapele na Lov.enu i prenosu moštiju Petra Petrovića Njegoša iz Cetinjskog manastira. U želji da ovu priliku iskoristi i u političke svrhe, u smislu smirivanja međupartijskih borbi. Dobro upoznat sa crnogorskim kultom koji su gajili prema oružju, tokom priprema za put je kod “Pardija“ naručio ukrašavanje 320 pištolja M1910/22. Oružje je brunirano tamno-plavom bojom i opremljeno koricama od slonovače, a na gornjoj strani navlake je punciran zlatni monogrm “A“ pod krunom. Ovi pištolji, inače, nisu izuzeti iz prvog kontigenta nego su posebno nabavljeni sa komercijalne linije “FN“ što potvrđuju serijski brojevi iznad 203.000. Oružje je podeljeno bivšim komandirima crnogrske vojske, između ostalih, brigadirima Gornjovasojevićke brigade – Urošu Đukiću, Kolašinske brigade – Milošu Medenici i Bjelopavlićke brigade – Agici Lakiću.

Prvi rad graverskog ateljea fabrike “FN“, 1926. godine, predstavljao je luksuzni brauning M1910/22 – poklon zavoda kralju Aleksandru. Pištolj je bruniran u tamno-plavoj nijansi i opremljen koricama od sedefa. Floralni zlatni motivi i monogram Aleksandra Karađorđevića (“А“) predstavljali su rad poznatog umetnika-gravera Feliksa Funkena  (Félix Funken, 1888 – 1965). Na žalost, sudbina ovog raskošnog oružja nije poznata; jedino muzej u Liježu poseduje fotografiju pištolja.

Nakon kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941, svi zaplenjeni “Vojno-državni“ pištolji uvedeni su u naoružanje Vermahta pod oznakom Pistole  641 (j). Izvestan broj pištolja Nemci su ustupili i tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde su, pod nazivom “Samokres 9 mm О.10/22 “, uvedeni u naoružanje Domobranstva i policije. Krajem 1941. u Zagrebu je štampan “Opis samokresa 9 mm. O. 10/22 za hrvatsko domobranstvo“ – u suštini, latinični prepis jugoslovenskog pravila “Pištolj 9 mm. M. 10/22. iz 1937. godine.  

Luksuzni pištolj M10/22, rađen povodom posete kralja Aleksandra I 1925. godine Crnoj Gori

Nakon oslobođenja, 1945, zaplenjeni pištolji M10/22 jugoslovenskog, nemačkog i belgijskog porekla, u kalibrima 7.65 i 9 mm, uvedeni su u delimično naoružanje oficira Jugoslovenske Armije i pripadnika Narodne Milicije FNRJ. Nakon početka serijske proizvodnje domačeg pištolja 7.62 mm M57 (1963. godine), zastarelo oružje M10/22 je remontovano i opremljeno koricama identičnim onim na M1957, sa petokrakom u krugu, izmeu čijih krakova su rasporežena slova FNRJ. Konačno, 1976 godine, iz naoružanja je povučen i poslednji pištolj M1910/22.

 

KONTROLNI ŽIGOVI ISPITNIH MAJSTORA

na jugoslovenskim pištoljima M10/22

Slovo    Ime i prezime kontrolora Radio
od do
B Roland Charles 

 

1927 

 

1959 

 

C Brenu Louis 

 

1924 

 

1948 

 

E Jamart Auguste 

 

1924 

 

1959 

 

F Alexandre Lambert 

 

1927 

 

1953 

 

K Delsaux Walthere 1929 1968
N Couchant Louis  1923 1952
Y Degobert Theodore 1924 1949

 

Kodirana oznaka godine proizvodnje
a 1922 f 1927 k 1932
b 1923 g 1928 l 1933
c 1924 h 1929 m 1934
d 1925 i 1930 n 1935
e 1926 j 1931 o 1936

 

Taktičko-tehnički podaci pištolja M10/22 i metka 9×17 mm (proizvodnja FOMU)

Kalibar: 9 mm

Dužina: 178 mm

Dužina cevi: 114 mm

Visina: 122 mm

Širina: 32 mm

Žlebova: 6

Masa praznog pištolja: 675 g.

Kapacitet okvira, metaka: 8

Početna brzina zrna (V12.5): 250 m/s ±15

Početna energija zrna: 226 Dž

Maksimalni pritisak: 147 MPa

Dužina metka: 25 mm

Dužina zrna: 11,5 mm

Masa zrna: 6 g.

Masa metka: 9,5 g.

Masa baruta: 0,205 g.

Jezgro zrna olovo-antimon (3% antimona), material  košuljice tompak (90% Cu, 10% Zn) plakiran niklom.

 

Branko Bogdanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Sadržaj je zaštićen !!