Upoznavanju i osvajanju Zemlje u ogromnoj meri doprineli su moreplovci, hrabri i radoznali ljudi. Njihovi jedrenjaci stigli su do gotovo svakog dela planete savlađujući morska prostranstva i tragajući za najkraćim putevima. Može se reći da su brodovi ti koji su presudno uticali na razvoj civilizacije, počevši još od preantičkih dana. Pored poznatih svetskih moreuza, među najpoznatije pomorske prolaze spadaju dva velika hidrotehnička dostignuća, veštačke tvorevine – Suecki i Panamski kanal. Oba su bila građevinski podvig, ali Panamski se izdvaja jer je imao znatno veće građevinske izazove pred sobom. Graditelji su sistemom prevodnica savladali visinsku razliku od 26 metara između nivoa okeana i veštačkog jezera Gatun. Tako je nastala trasa kojom je skraćivana plovidba za više hiljada nautičkih milja.
Oba kanala pokazala su se i kao strateške zone najvišeg značaja. Zbog blokade Sueckog kanala i ratova oko njega nastupila je velika naftna kriza. Međutim, manje je poznato da je i Panamski kanal, bez obzira na svoju udaljenost od glavnih ratišta, bio ugrožen. Kanal je važna vojno-pomorska komunikacija, ali i simbol moći Sjedinjenih Američkih Država. Napadi na njega predstavljali bi demonstracioni, propagandni manevar. Stoga su Amerikanci spremno čekali napad stvorivši u zoni Kanala složen sistem protivvazdušne i protivpodmorničke odbrane. Čak i da prodre u oblast Kanala napadač verovatno ne bi postigao kapitalan uspeh.
Pogledajmo šta su to Nemci i Japanci planirali iz još jednog razloga. Planirane, ali neizvedene operacije često su jednako važne kao i one koje su realizovane, jer otkrivaju način razmišljanja komandi, procene mogućnosti i ograničenja sa kojima su se suočavale.
Nemci su svoju operaciju nazvali ”Pelikan” (Unternehmen Pelikan). Poznata je i kao ”Projekat 14”. Namera je bila da se oštete kapitalne instalacije Panamskog kanala. Sredinom i krajem 1943. godine Vermaht je završio pripreme za prebacivanje dva aviona Ju-87 štuka u rastavljenom stanju. Njih je trebalo doturiti dvema podmornicama na jedno kolumbijsko ostrvo u blizini Paname. Tu bi bili sastavljeni, naoružani ”specijalnim bombama” a zatim poslati da bombarduju branu Gatun. Izvori ne navode o kakvim je ”specijalnim bombama” bilo reči. Moguće je da su one bile napunjene eksplozivom koji se koristio u torpedima, no to ostaje nepoznanica. To bi bila misija u jednom smeru jer bi piloti posle napada nastavili let do neke obližnje, neutralne zemlje i tamo zatražili internaciju. U poslednjem trenutku plan je otkazan iz nepoznatih razloga. Među nemačkim oficirima pronosile su se glasine da se u lancu izvršenja našao izdajnik.
To nije bio jedini plan. Nemci su godinama pokušavali sabotaže korišćenjem agenata na licu mesta ili iskrcavanjem diverzanata u zoni Kanala. Prvi planovi nastali su još 1939. godine jer su nacisti bili ubeđeni da će SAD morati da uđe u rat. Jedan plan bio je zamišljen tako što bi Luftvafe poslala avione Foke-Vulf Fw 200 kondor sa komercijalnim oznakama u Ekvador koji je bio pronemački raspoložen. Oni bi tamo bili prepravljeni i zatim bi bombardovali postrojenja na Kanalu. Taj plan je odbačen jer su mere predostrožnosti koje su sprovele američke službe bezbednosti bile takve da avioni ne bi mogli ni da slete na željeni aerodrom.
Kako su se Amerikanci pripremili za eventualne napade? Oni su imali radare u svojim bazama na oba kraja Kanala. Taj model radara korišćen je i na Havajima prilikom japanskog napada, ali nije poznato da li su Nemci nešto više znali o njihovim mogućnostima.
Japanci su jedini koji su bombardovali kontinentalni deo SAD. To je bilo simbolično, ali dogodilo se i poslužilo je kao obrazac za buduće napade. Japanski oficiri Čikao Jamamoto i Jasuo Fudžimoru smislili su tokom avgusta 1943. godine tajni podmornički napad kako bi uništili ustave na prevodnicama Panamskog kanala i tako presekli američke linije snabdevanja, ometajući prebacivanje brodova.
Prikupljanje obaveštajnih podataka o izabranoj meti počelo je kasnije te godine. Japanci su znali za američka utvrđenja na obema stranama Kanala. Na obali Atlantika postojale su baterije dalekometnih topova raspoređene u utvrđenju Fort Šerman. One su imale domet od 27 kilometara. U mesecima nakon napada na Perl Harbor, pojačane su vazdušne i pomorske patrole oko oba ulaza; postavljeni su baražni baloni i protivpodmorničke mreže. U avgustu 1942. dodat je 88. divizion obalske artiljerije kako bi pojačao odbranu od napada iz vazduha. Međutim, kako se rat nastavljao i snaga Japana zajedno s njegovim mogućnostima opadala, oprez i predostrožnost bivali su sve manji. Na Pacifiku su ubrzano i sistematski osvajana ostrva, a posade u zoni Kanala su se rutinski smenjivale uz povremene vežbe, borbene pripreme i kontrolu tehnike. To je bio uobičajeni tok aktivnosti i u miru.
Kako bi stekao što bolji uvid u stvarno stanje, komandant Fudžimori lično je ispitao američkog ratnog zarobljenika koji je tamo svojevremeno bio na stražarskoj dužnosti. Od njega je saznao da su vazdušne patrole praktično prestale, pošto se smatralo da je sve manje verovatno da će sile Osovine ikada napasti prevodnice. Ovo je dodatno uverilo Fudžimorija u izvodljivost njegovog plana. Japanski inženjer koji je radio na kanalu tokom njegove izgradnje predao je na stotine dokumenata Generalštabu mornarice, uključujući nacrte struktura kanala i metode izgradnje. Tim od tri brodarska inženjera proučio je dokumente i zaključio da su ustave u Mirafloresu (na pacifičkoj strani) bile najranjivije za napad iz vazduha. Prevodnice Gatun na atlantskoj strani bile su primamljivije jer je njima mogla biti nanesena veća šteta. Odliv i denivelaciju vode bilo bi teško zaustaviti. Posle toga Kanal bi, po japanskoj proceni, bio neupotrebljiv bar pola godine.
Kako bi bio siguran u rezultat Fudžimori je zatražio dve dodatne podmornice koje su još bile na doku u brodogradilištu Kobe. To su bile podmornice I-13 i I-14. Traženo je da se na njima obave modifikacije kako bi mogle da ponesu po dva hidroaviona Aiči M6A seiran, čime bi planirana flota bombardera imala deset aparata. Najpre je bilo predviđeno da dva seirana nose torpeda, a ostalih osam aviona bombe od 800 kilograma. Napad bi bio kombinovan a cilj je bila prevodnica Gatun.
Međutim, od napada torpedom se odustalo jer je samo jedan pilot savladao tehniku bombardovanja tim sredstvom.
Konkretan plan za napad predviđao je da četiri podmornice (I-400, I-401, I-13 i I-14) noseći avione zaplove na istok preko Pacifika sve do Panamskog zaliva. Očekivalo se da ta plovidba potraje dva meseca. Na 185 kilometara od obale Ekvadora avioni bi poleteli u 03.00 sata koristeći mesečinu. Oni bi bez plovaka leteli na visini od 4.000 metara (13.000 stopa) duž severne obale Kolumbije do okoline Kolona. Zatim bi na karipskoj strani prevlake skrenuli na zapad pod uglom od 270º i u zoru s neočekivane strane stigli do cilja.
Posle bombardovanja avioni bi se vratili na zborno mesto i amerirali pored podmornica. Tada bi, po svoj prilici, bili napušteni. U aprilu 1945. godine kapetan Arizumi, komandant napada, naglo menja svoju odluku s namerom da piloti izvrše napade kao kamikaze, umesto konvencionalnog bombardovanja. To nije bila neobična taktika jer se već široko primenjivala na pacifičkom ratištu. Vođa eskadrile to je sugerisao kapetanu Arizumiju ranije tog meseca, ali je odluka izvesno vreme skrivana od drugih pilota. Krajem maja jedan pilot (verovatno nespreman da na samom završetku rata pogine u samoubilačkom napadu) primetio je kako je brava za otpuštanje bombe uklonjena i da je zamenjena fiksnim nosačem. Nije mu trebalo objašnjavati šta to znači. U eskadrili je nastala burna rasprava, a izvršni oficir je objasnio taj potez namerom da se ”izbegne mentalni pritisak na posadu” (!).
Do petog juna 1945, sve četiri podmornice sa avionima su stigle u Nanao Van gde je pomorski arsenal Maizurua napravio punu drvenu maketu kapije Gatun, postavljenu na splav i odvučenu u zaliv. Sledeće noći počela je formalna obuka tako što su posade vežbale brzo sastavljanje, lansiranje s katapulta i vraćanje svojih aviona. Bilo je i klasičnog uvežbavanja leta u formaciji. Od petnaestog juna svakodnevno su vežbana i bombardovanja. Do 20. juna obuka je završena i operacija je mogla biti nastavljena.
Kako je obavljena ova operacija i s kojim rezultatima? Nikako jer nije ni izvedena! U njenu realizaciju umešali su se važniji, strateški faktori. To su bili poslednji meseci rata. Okinava, kao poslednja velika prepreka pred matičnim ostrvljem, već je bila osvojena pa je japanski Glavni štab procenio da takav napad više ne bi imao nikakav uticaj na tok rata. Stoga su podmornice preusmerne na druge zadatke.
Japanski plan jeste dobar primer da nije bilo reči o nekoj ”nemogućoj misiji” ili nečijoj sujetnoj fantaziji. Sve pripreme bile su obavljene veoma temeljno i, sudeći prema tadašnjim procenama, postojale su realne mogućnosti da napad bude izveden i pri tome nanese odgovarajuću štetu. Međutim, umešala se istorija. Rat je ulazio u završnicu, prioriteti su se promenili i operacija je otkazana. Nama danas preostaje da takve planove proučavamo kao zanimljive primere vojnostrategijskog razmišljanja, uz nadu da će ostati samo deo istorije.
