Da li je rat u Ukrajini uvod u mnogo veći sukob? Kako izgleda put ka mogućoj velikoj eskalaciji

Da li je sukob u Ukrajini uvod u nešto ozbiljnije i obimnije?  Ni slučajno ne prizivamo tako nešto, ali na vojnom portalu treba razmatrati sve opcije kada je geostrateška situacija u pitanju. U javnim nastupima često se govori o pripremama za novi veliki rat, još jedan obračun i preraspodelu sveta, pa hajde da  razmotrimo koliko je to izvesno i zbog čega je to sada tema.

Setimo se nedavnog teksta ”Rusija je dugoročna pretnja, Ukrajini 70 milijardi evra”: NATO samit završen, rat se nastavlja. Njega je naš portal objavio u skladu sa svojom uređivačkom politikom da prati i analizira aktuelnosti iz ove oblasti. Samit u Ankari poslao je poruku koja ne ostavlja mnogo prostora za optimizam jer Rusija je označena kao dugoročna pretnja, a Ukrajini obećana nova, ko zna koja po redu, pomoć. Kako ta sredstva i u kom obliku stižu u Ukrajinu svojevremeno je Branko B. Bogdanović podrobno analizirao jer malo gotovog novca stiže direktno u ruke Ukrajinaca. 

Ukrajinci ratuju i ginu, dok Zapad za sada ulaže, nadajući se da će ceh platiti neko drugi; ako je moguće, za njih bi bilo najbolje da to bude Rusija. 

Više puta je iznošena tvrdnjada ne može Rusija sama da troši ono što joj je priroda poklonila. Sa tom apsurdnom tezom rasprave nema, ali je stavljamo ovde da se ne zaboravi jedan od bitnih motiva sukoba. Kao u misaonom eksperimentu s ”kuvanom žabom” već smo se navikli na pretnje i na prizivanje većeg evropskog,  pa i svetskog rata. Militarizacija je sve obimnija i to niko ne krije. Ne krije se ni trend postojanog, sistematskog i stepenovanog izopštenja Rusije iz svetskih tokova nizom sankcija. 

Pošto u cilju objektivnosti ne zastupamo nijednu stranu, najbolje je da se što pre okrenemo činjenicama. One same dovoljno govore, pa i da njih razmotrimo.

Trenutno stanje

Šta možemo zaključiti iz dosadašnjeg toka događaja? Da li je moguće da na Zapadu nisu shvatili Ruse ozbiljno kada su na Minhenskoj konferenciji o novoj bezbednosnoj arhitekturi 2008. godine naglasili da će svoje interese štititi na svakom delu Zemlje po potrebi? To su već u avgustu dokazali u Gruziji, pa u Siriji, itd. Nije isključena ni teorijska mogućnost da su stratezi NATO čekali razvoj situacije, posebno posle 2014. godine, kako bi našli dodatne motive za širenje i mobilizaciju.

Severno krilo NATO ojačano je uključivanjem Švedske i Finske. Uzrok znamo, ali je povod važniji a to je SVO. To bi se svakako dogodilo pre ili kasnije. Možda bi ove dve zemlje još izvesno vreme bile neutralne da nje nije bilo; međutim, znamo čega sve još ne bi bilo da nije pokrenuta SVO. Skrećemo pažnju na važan medijski i psihološki momenat: Rusija je isključena s najvećih sportskih takmičenja. To samo po sebi nije smrtonosna posledica, ali je istina da se uloga parije u sportu mnogo više primećuje nego u politici ili u trgovini. Većina gledalaca ne mora znati za ”flotu u senci” i ekonomske pokazatelje koji pokazuju da sankcije nisu ostvarile očekivane ciljeve; međutim, kada vide ruskog sportistu bez nacionalne zastave i himne, stvari su očiglednije. 

Neki komentatori na osnovu zahuktavanja vojno-industrijskog kompleksa procenjuju da bi do 2030. godine Evropa bila spremna za rat u onoj meri koja bi joj garantovala povoljan ishod. Rat svakako nije samo diplomski rad nekog ekonomiste stoga pogledajmo i šta kažu istoričari. Oni su uočili zakonomernost – da jedan rat podstiče drugi i treba im verovati! Napoleonovi ratovi izazvali su lančanu reakciju niza lokalnih ratova i nisu jedini; primera ima još. Ne treba zaboraviti ni ratničke tradicije i navike oružanih snaga raznih naroda. Porazi koje je Zapad doživljavao u sukobu s Rusima ostavili su traga u kolektivnoj svesti, zašto bi neko, inače, povremeno spomenuo Napoleona ili Hitlera? 

Kako to ilustrovati? Ruski stav u vezi sa SVO je poznat: ona je mogla biti završena u aprilu 2022. godine Istanbulskim sporazumom. Zašto nije? Posle tih pregovora Kijev je posetio tadašnji britanski premijer Boris Džonson. Ukrajinci su posle toga odustali od sporazuma. Ruska strana upravo u toj poseti vidi prelomni trenutak. Ne znamo šta im je sve obećano, ali vidimo kako se to razvija. Sa zapada se na ukrajinsko ratište sipa kao u bure bez dna. To ulaganje je vojnički taman toliko neracionalno da posmatrač može pomisliti da iza toga ne stoje samo geostrateški i politički motivi; tu je i snažan istorijski animozitet koji ponekad prevazilazi racionalne geopolitičke interese. Nisu u pitanju egzistencijalni resursi (Zapad ima od čega da živi), već geopolitički ciljevi.

U eventualnom ratu protivnik Rusima bi mogle biti evropske države okupljene oko Velike Britanije i SAD. Predvodnici NATO su uključivanjem Švedske i Finske u svoj sastav zaokružili strateški teatar dejstava, otvarajući Baltik kao područje koje se u dosadašnjim sukobima svetskih razmera pojavljivalo uglavnom kao logističko i sekundarno. Centralna Evropa je tradicionalno antagonistička prema Rusiji. S jugoistoka NATO ima poslušne Bugarsku i Rumuniju, uz Tursku kojoj ne treba mnogo da se okrene protiv Rusa. Tu su i Mađari koji takođe imaju mnogo neraščišćenih računa s velikim susedom. 

U delu ruske vojne i stručne javnosti za SVO se i dalje metaforički koristi izraz “koškanje”, čime se želi naglasiti da se ona, uprkos razmerama, ne tretira kao klasičan rat. Međutim, sve drugo što ona izaziva na Zapadu Rusi su odavno razumeli i na više načina se spremaju ili su spremni da uzvrate. Rusofobno rukovodstvo tri male baltičke države dozvoljava da se dronovima preko njihovih teritorija napada Rusija. To više nije samo provokacija ili testiranje velikog suseda. Poljska, nezaobilazna u ovoj priči, još uvek je, bez obzira na netrpeljivost s Ukrajinom (setimo se vraćanja ordenja i glasnih antiratnih protesta i podsećanja na zločine iz Drugog svetskog rata), glavni logistički centar. Očigledno je da su vernost Alijansi i animozitet prema Rusima jači od istorijskih dugova. Dokle će to trajati i koliko će to dugo držati Poljake, ne znamo, ali ono što se zna jeste da je antagonizam te dve zemlje jedan od najpoznatijih u istoriji.  

Kad već spominjemo navike, podsetimo se onoga što već znamo: velike sile ne menjaju lako obrazac ponašanja. Rusija (tada nejaka, kao sila u nastajanju) borila se samo jednom protiv Britanije i to neuspešno tokom Krimskog rata 1853-1855. godine. Na nju su tada jurišali udruženi nepomirljivi neprijatelji Francuzi i Turci. U međuvremenu Rusi su stasali u svetsku silu, a da li će Zapad promeniti svoj vekovni obrazac ili će različiti narodi opet stati u isti stroj – to jeste jedno od najvažnijih pitanja. 

Ogroman azijski reon Rusije još uvek je relativno bezbedan. S te strane stoje saveznici ili bar prepreke koje nije lako savladati jer su u pitanju najmnogoljudnije zemlje sveta, pri tom velike i površinom; neke od njih su nuklearne i kosmičke sile. Videli smo već koliko je, čak i u okvirima lokalne intervencije, teško savladati Iran, a kako bi to izgledalo s Kinom, Indijom, Mongolijom, Kazahstanom, možemo samo naslutiti. 

Logično bi bilo očekivati napad Zapadnih sila sa severozapada Rusije. Međutim, uverili smo se do sada kako se logika geostrateške politike kretala svojim putevima, nama ponekad nedovoljno poznatim. Kalinjingrad bi mogao postati Krim XXI veka, mesto gde će Zapad pokušati da ”načne” Rusiju, a drugu priliku neće dobiti. Ova oblast je verovatno oružjem najzasićenije mesto u Evropi. S te pozicije dohvatni su svi glavni evropski gradovi, a samo područje pretvoreno je u pravu tvrđavu. To je oduvek i bilo. Njegov gubitak Rusija sebi ne može dozvoliti iz mnogo razloga, pre svega unutrašnjih. S druge strane vidimo i narastajuću militarizaciju Nemačke. 

U tom kontekstu Rusija se u zapadnom političkom diskursu predstavlja kao glavna bezbednosna pretnja. Kako Rusi sebe doživljavaju, čuli smo već mnogo puta. Oni su bili izričiti u tome da im sa Zapada ništa ne treba i da nemaju nameru da vode osvajačke ratove. Ne može jasnije od toga.  

U ruskim štabovima ne sede amateri, već profesionalci za čije tekovine se vezuju čak i takve kapitalne inovacije kakve su informatički, hibridni i ratovi nove generacije. Nema sumnje da oni odlično znaju s koje osnovice mogu najbolje braniti svoje zapadne granice. Ovog trenutka teško je reći koliko će robotski sistemi i korišćenje veštačke inteligencije promeniti tok vojnih operacija. Rusima svakako više odgovara da u uskom i plitkom baltičkom moru koriste bespilotne čamce jer imaju iskustva u borbi s njima. Što se tiče BPL, jasno je da vojna nauka i tehnologija grozničavo traži načine da s podnošljivim gubicima prevaziđe ovu pretnju na koju niko nije imun ni od nje siguran. 

Šta je sa oružjem Sudnjeg dana? Psihologija upotrebe nuklearnog oružja se promenila. Euforija apokalipse polako se seli u prošlost. U vojnim doktrinama nuklearno oružje više se ne posmatra isključivo kao sredstvo totalnog uništenja. Ono je sada sredstvo sa svojim spektrom primene i očekivanog efekta. U tom smislu značaj garantovanog uništenja neprijatelja gubi smisao jer cilj rata nije samoubistvo, već pobeda nad neprijateljem. Stoga se ne može isključiti ograničena upotreba protiv vojnih ciljeva – ali, ko će uspeti da se u razmeni taktičkih nuklearnih napada zaustavi i kada? Savremene informacione tehnologije i medijski rat omogućavaju da takve akcije obavije ”magla rata”. Nije prvi put da ta magla uspešno deluje. Setimo se rušenja brane u Kahovki, napada na NE Zaporožje, Severnog toka, itd. 

Treba imati na umu da svetski ratovi nikad nisu bili zaista svetski. Ne vrti se svet samo oko Evrope i Azije, ali je izvor problema najčešće baš tu. Bliski istok i Severna Afrika imaju već sasvim dovoljno svojih unutrašnjih kontradiktornosti. Latinska Amerika je relativno stabilna, ali je zato nepoznanica šta se sve može dogoditi u Pacifičkom reonu. Za dva fronta angloamerička alijansa u konvencionalnim dejstvima sasvim sigurno nema snage. Mudra Kina je i dovoljno oprezna pa možda neće odmah otvoriti drugi front na istoku. Njeni apetiti ne idu dalje od Tajvana jer je ona svet već preplavila jeftinom robom. Bez ispaljenog metka. Pri tom je ishod mogućeg evropskog rata, ako ga uopšte bude, krajnje neizvestan. Onako kako Zapad pomaže Ukrajini, tako će i Kina, a s njom i Severna Koreja, verovatno pomoći Rusiji jer će svakako biti sledeća na zapadnoj magistrali neokolonijalizma.    

Šta možemo zaključiti iz dosadašnjeg toka događaja? 

Lavrov je bio izričit i ne treba sumnjati u njegove reči jer ih se do sada držao: ”Ciljevi SVO ostaju nepromenjeni i biće ostvareni, bez obzira na to koliko milijardi ili oružja Zapada pokuša to spreči. Šta će se dogoditi ako Rusija pobedi? Da li bi to privremeno stabilizovalo situaciju u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi i omogućilo konačno razgraničenje u zoni Baltičkog basena? Teško je očekivati mnogo, ali za izvesno vreme ta pobeda bi ohladila mnoge usijane glave i smirila (nadamo se) antirusku kampanju na Zapadu. 

Da podsetimo na izreku velikog Živojina Mišića: ”Jedan koji hoće uvek je jači od dvojice koji moraju”. Rusi su od 2014. nabrali nevrovatno ratno iskustvo. Danas je to iskusna, prekaljena armada koja zna šta hoće i šta može, a Zapad svoju armadu još nije formirao – a mora da je formira. Nijedna kampanja zasnovana na fobiji prema bilo kojoj strani nije dobra. Treba biti rezervisan u tom očekivanju jer smo videli da je katastrofalni poraz nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu veoma brzo potisnut iz sećanja i zamenjen Hladnim ratom. U svakom slučaju, tada bi se otvorila mogućnost da Rusija ponovo bude uključena u normalne svetske tokove.