Samit NATO-a u Ankari završen je porukom koja ne ostavlja mnogo prostora za diplomatski optimizam: Rusija je u završnoj deklaraciji označena kao dugoročna pretnja, a Ukrajini je obećano 70 milijardi evra podrške tokom 2026. godine. Isti nivo pomoći trebalo bi da bude nastavljen i 2027, što praktično znači da zapadni vojni blok ne računa na smirivanje rata, već na produžavanje, finansiranje i dalje naoružavanje.
U završnom dokumentu nema obaveze o prijemu Ukrajine u NATO, što se smatra rupom u deklaraciji. Kijev dobija novac, oružje, političku podršku, proizvodne aranžmane i mesto za stolom kada treba da se govori o ratu, ali ne dobija član 5. NATO neće direktno ući u rat zbog Ukrajine, ali će plaćati da rat traje.
Takav model savršeno opisuje dugoročnu zapadnu strategiju: Ukrajina ostaje front, Evropa i Kanada plaćaju sve veći račun, Sjedinjene Države zadržavaju kontrolu nad glavnim oružnim sistemima, a Rusija se u dokumentima Alijanse tretira kao neprijatelj za celu narednu deceniju.
70 milijardi evra bez članstva u NATO-u
Pre samita su evropski mediji pisali o neslaganjima unutar Alijanse, posebno oko novca za Ukrajinu u 2027. godini. Italija se pominjala kao jedna od zemalja koje nisu bile spremne da lako prihvate novu finansijsku obavezu. Na kraju je završna deklaracija pokazala da je realna opasnost od raskola naterala članice NATO-a da nastupe jedinstveno.
Ukrajina će, prema usvojenom okviru, tokom 2026. dobiti 70 milijardi evra, dok se isti nivo podrške planira i za narednu godinu. Time se rat pretvara u višegodišnji budžetski program. Ne govori se o završetku sukoba, već o održavanju ukrajinske vojske, popunjavanju municije, nabavci PVO sistema, raketa, dronova, opreme i obuci novih snaga.
Evropske zemlje su posebno opterećene jer administracija Donalda Trampa odbija model direktnog američkog finansiranja Ukrajine kakav je postojao ranije. Vašington više ne želi da bude bankomat rata u Evropi, ali ne odustaje od kontrole nad sistemima bez kojih Kijev ne može da izdrži.
U deklaraciji nema članstva za Ukrajinu, nema datuma, nema garancija i nema formalnog ulaska pod NATO kišobran. Kijev dobija ratni paket bez završnog političkog obećanja. To je poruka i Rusiji i Ukrajini: Alijansa će nastaviti da naoružava front, ali neće prihvatiti direktan rat sa Moskvom kao svoju pravnu obavezu.
Tramp: Patriot, minerali i rat kao posao
Najdirektniji signal došao je od američkog predsednika Donalda Trampa, koji je tokom sastanka sa Volodimirom Zelenskim izjavio da su Sjedinjene Države spremne da Ukrajini izdaju licencu za proizvodnju raketa-presretača za sisteme Patriot. To je za Kijev važnije od mnogih diplomatskih fraza, jer ukrajinska PVO sve više zavisi od sposobnosti da stalno obnavlja zalihe presretača.
Tramp je odluku objasnio jezikom koji mnogo jasnije prikazuje američku logiku nego sve lepe rečenice iz deklaracija. Podsetio je da Sjedinjene Države imaju „mali udeo“ u Ukrajini, kao i interes za njeno zemljište i mineralne resurse. Posebno je istakao retke zemne elemente, opisujući Ukrajinu kao jednu od najbogatijih zemalja u tom pogledu.
To nije humanitarni jezik. To je poslovni jezik sile. Amerika ne poklanja Ukrajini stratešku industrijsku sposobnost zato što je emotivno vezana za Kijev, već zato što vidi rat, rudna bogatstva, zemljište, odbrambenu industriju i politički uticaj kao isti paket.
Tramp je komentarisao i ukrajinske napade na ruske rafinerije nafte, ocenjujući da je reč o eskalaciji koja bi mogla pomoći okončanju sukoba. Ta formulacija je posebno važna jer praktično normalizuje udare duboko po ruskoj energetskoj infrastrukturi kao deo pritiska na Moskvu. Za Rusiju, takve izjave znače da Vašington ne stoji sa strane, već politički pokriva kampanju koja pogađa rafinerije, gorivo i pozadinu ruske ekonomije.
„Putin je složena ličnost“
Tramp je o ruskom predsedniku govorio drugačijim tonom od evropskih lidera. Nazvao je Vladimira Putina „složenom ličnošću“, dodajući da je i Zelenski složen, ali da je poslednjih nedelja ostvaren značajan napredak. Najavio je i novi razgovor sa ruskim predsednikom, uz tvrdnju da Putin želi da okonča rat, iako mnogi u to ne veruju.
Takva retorika pokazuje razliku između američkog i evropskog pristupa. Evropljani u deklaraciji zaključavaju Rusiju kao dugoročnu pretnju. Tramp ostavlja kanal za razgovor, ali istovremeno dozvoljava prodaju oružja saveznicima, licencu za Patriot Ukrajini i nastavak vojnog pritiska.
Na zatvorenom sastanku lidera Alijanse, američki predsednik je, prema zapadnim medijskim tvrdnjama, ublažio ranije pretnje i poručio da Sjedinjene Države neće napustiti NATO. Ublažen je i ton prema Španiji, koju je prethodno napadao zbog odbrambenih izdvajanja. Nije ponovo pominjao Grenland, niti prekid primirja sa Iranom koji je spominjao jutros u razgovoru sa novinarima, što je za evropske saveznike značilo da je samit prošao bez najgoreg scenarija.
Trampova poruka NATO-u je jednostavna: Amerika ostaje, ali neće plaćati kao ranije. Saveznici mogu da kupuju američko oružje, pa i da ga šalju Ukrajini, ali račun više neće biti sakriven iza stare formule „američkog liderstva“.
Rusija kao dugoročna pretnja
Završna deklaracija samita prevedena je i na ruski jezik, što je samo po sebi poruka. NATO želi da Moskva jasno pročita tekst: Rusija se ne tretira kao privremeni problem, već kao dugoročna pretnja Alijansi.
To nije nova formulacija, ali sada dolazi u drugačijem trenutku. Zapad se ubrzano naoružava, vojni budžeti rastu, fabrike municije dobijaju višegodišnje ugovore, PVO sistemi postaju prioritet, a istočno krilo NATO-a sve više liči na stalnu vojnu zonu. Priča o „neizbežnom ruskom napadu“ postala je političko gorivo za prebacivanje milijardi iz civilnih budžeta u vojno-industrijski kompleks.
Rusija tvrdi da nema nameru da napadne zemlje NATO-a i da zapadni blok koristi strah od Moskve kako bi opravdao militarizaciju Evrope. NATO tvrdi suprotno: da su rat u Ukrajini, ruska vojska i pritisak na istočno krilo dokaz da Alijansa mora da se priprema za dug sukob.
Između te dve verzije, novac već teče. Ukrajina dobija 70 milijardi evra. Evropske države povećavaju vojne izdatke. Američke kompanije ostaju glavni dobavljači ključnih sistema. Kanadski i evropski poreski obveznici preuzimaju veći deo tereta. Kijev ne ulazi u NATO, ali ostaje glavni korisnik vojne mašine koja se sada gradi oko slike Rusije kao trajnog neprijatelja.
Rat bez članstva, eskalacija bez kraja
Samit u Ankari najverovatnije nije doneo prelom ka miru. Doneo je tehnički uredniju verziju nastavka rata između dve struje na Zapadu. Ukrajina će biti finansirana, snabdevana i politički održavana, ali neće dobiti formalno članstvo u NATO-u. Rusija je označena kao dugoročna pretnja, što znači da ni eventualni pregovori neće promeniti dugoročni pravac.
Licenca za proizvodnju raketa Patriot posebno menja sliku. Ukoliko se zaista sprovede, Kijev neće zavisiti samo od isporuka gotovih američkih presretača, već će dobiti deo industrijske sposobnosti za održavanje PVO. Ipak, da bi Ukrajina mogla da transformiše teoretsku licencu u stvarni vojni kapacitet, potrebni su faktori koje političke odluke na samitu ne mogu generisati trenutno.
Proizvodnja presretača Patriot zahteva visokotehnološku industrijsku infrastrukturu, savršeno integrisane lance snabdevanja za naprednu mikroelektroniku, siguran pristup specijalnim legurama i visokokvalifikovano tehničko osoblje. Čak i u mirno doba, razvoj takvog postrojenja traje godinama i uključuje budžete koji se mere u milijardama dolara. Dakle ovim se ne rešava problem odmah, ali se pokazuje da Zapad ne sprema za kratku završnicu, već za dugotrajno iscrpljivanje.
Napadi na ruske rafinerije, dronovi duboko iznad ruske teritorije, zapadne rakete, evropski novac, američke licence i deklaracija o dugoročnoj ruskoj pretnji sada stoje u istom okviru. Samit NATO-a nije zatvorio ratno poglavlje. Samo ga je prebacio u sledeću budžetsku i industrijsku fazu, u kojoj će Ukrajina dobiti dovoljno da nastavi, ali ne i ono što bi automatski uvelo NATO u direktan rat.
