Zapadna vojna industrija ulazi u period u kome rat, strah, budžeti i političke odluke postaju ista računica. Prema finansijskim projekcijama koje navodi ruski list Vedomosti, 50 najvećih zapadnih kompanija iz odbrambenog sektora očekuje da će im ukupni prihodi do 2029. godine dostići 974 milijarde dolara. Gotovo bilion dolara godišnje za industriju koja ne proizvodi potrošačku robu, već rakete, radare, PVO sisteme, dronove, municiju, borbene avione, brodove, senzore i softver za rat.
U 2025. godini, prema istim navodima, prihodi tih kompanija porasli su za 11 odsto, na 698 milijardi dolara. Neto dobit skočila je još brže: sa 37 na 53 milijarde dolara, odnosno za 42 odsto. Ratna industrija zato više ne govori samo o „bezbednosti“ i „otpornosti“, već o tržištu koje ulazi u višegodišnji ciklus rasta.
SIPRI je već za 2024. godinu zabeležio rekordne prihode 100 najvećih svetskih kompanija za proizvodnju oružja i vojne usluge: 679 milijardi dolara. To je bio najviši nivo otkako institut prati ove podatke. Vedomosti sada opisuju sledeću fazu: zapadne kompanije, posebno evropske, računaju da će novo naoružavanje kontinenta nastaviti da puni knjige narudžbina još godinama.
Evropa najviše diže tempo
Najagresivniji rast očekuje se u Evropi. Prema projekcijama koje navodi Vedomosti, prihodi evropskih odbrambenih kompanija mogli bi da porastu sa 172 milijarde dolara na 282 milijarde dolara do 2029. godine. To je rast od 64 odsto, više nego tri puta brže od nominalnog rasta evropskog BDP-a koji Međunarodni monetarni fond projektuje na oko 19 odsto.
Takva razlika pokazuje šta se zapravo dešava. Evropske države ne troše samo više zato što su iznenada otkrile zapuštene kasarne, prazna skladišta i nedostatak municije. One preusmeravaju novac iz civilnog prostora u vojno-industrijski ciklus. Budžeti koji su godinama išli u infrastrukturu, socijalne programe, energetsku tranziciju ili razvojne projekte sada se sve češće mere kroz artiljerijske granate, PVO baterije, rakete dugog dometa i dronove.
Samit NATO-a u Ankari dolazi u takvom trenutku. Saveznici raspravljaju o novim isporukama Ukrajini, većim izdvajanjima i zahtevu da evropske države podignu vojnu potrošnju na nivo koji je do pre nekoliko godina bio politički nezamisliv. U opticaju je model od 5 odsto BDP-a, od čega bi 3,5 odsto išlo direktno na odbranu, a 1,5 odsto na infrastrukturu povezanu sa vojnom mobilnošću.
Američki novac, evropske fabrike i isti vlasnici
Evropska vojna industrija ne može se posmatrati kao potpuno odvojena od američke. Veliki investicioni fondovi, transatlantske korporativne veze, zajednički programi i lanci snabdevanja povezuju proizvođače sa obe strane Atlantika. Aleksandar Stepanov, vojni analitičar Instituta za pravo i nacionalnu bezbednost Ruske akademije za nacionalnu ekonomiju i javnu upravu, tvrdi da najveći međunarodni fondovi praktično učestvuju u upravljanju značajnim delom imovine evropskog odbrambenog sektora.
Ta struktura objašnjava zašto se militarizacija ne odvija samo kroz političke govore. Kompanije, fondovi, konsultanti, lobisti i državni aparati sve više nastupaju kao jedan ekosistem. Strategija je jasna: veći vojni budžeti, dugoročne narudžbine, širenje proizvodnih kapaciteta, novo zapošljavanje, ubrzana istraživanja i razvoj, aditivna proizvodnja, superkompjuterska infrastruktura i digitalizovana vojna proizvodnja.
Pavel Sevostjanov sa Ruskog ekonomskog univerziteta „Plehanov“ ocenjuje da tržište NATO više ne vidi kao prostor kratkotrajnog odgovora na rat u Ukrajini, već kao višegodišnji ciklus ponovnog naoružavanja. To je ključna promena. Investitori ne kupuju akcije vojnih kompanija zato što očekuju jedan paket pomoći Kijevu, već zato što računaju na deceniju militarizacije.
Ukrajina kao poligon i izlog
Ukrajina je u tom procesu istovremeno korisnik, front, laboratorija i reklama. Od juna 2025. Kijev jača saradnju sa evropskim partnerima kroz strategiju „Gradimo sa Ukrajinom“, posebno u oblasti dronova i nove vojne tehnologije. Volodimir Zelenski je u februaru najavio stvaranje 10 stranih izvoznih centara za odbranu do kraja 2026. godine, uključujući London, Berlin i Kopenhagen.
Planirano širenje na baltičke zemlje, Rumuniju, Norvešku, Holandiju i Poljsku znači da ukrajinska vojna industrija više neće biti vezana samo za teritoriju Ukrajine. Delovi proizvodnje, servisiranja, razvoja i izvoza mogu se prebaciti u države NATO-a, čime se stvara nova mreža podrške Kijevu.
Ruski zvaničnici takav proces vide kao postepeno širenje strateške baze za Ukrajinu i dodatno uvlačenje evropskih zemalja u sukob. Zapad ga predstavlja kao način da se Ukrajini obezbedi dugoročna samoodrživost. Vojna industrija u oba čitanja dobija isto: front na kome se oprema testira, tržište na kome se prodaje i politički argument za nove budžete.
Stepanov tvrdi da se nova sredstva i metode ratovanja u Ukrajini testiraju „kao na poligonu“. To se posebno vidi kod dronova, elektronskog ratovanja, satelitskih komunikacija, softvera za komandovanje, PVO kratkog dometa i precizne municije. Šta preživi ukrajinski front, lakše ulazi u NATO planove nabavke.
Profit traži strah, budžet traži neprijatelja
Evropske vlade sada pokušavaju da biračima objasne zašto su potrebni desetinama i stotinama milijardi evra novi vojni programi. Dok je cilj bio 2 odsto BDP-a, priča se mogla voditi kroz staru NATO disciplinu. Kod 3,5 ili 5 odsto BDP-a, argument mora biti mnogo dramatičniji.
Vasilij Kašin, direktor Centra za integrisane evropske i međunarodne studije na Visokoj školi ekonomije, ocenjuje da će evropske vlade morati da pojačaju vojnu histeriju i strah od Rusije kako bi prikupile dovoljno političkog kapitala za takav skok potrošnje. Ta ocena dolazi iz ruskog analitičkog prostora, ali pogađa mehanizam koji se već vidi: bez stalne slike neposredne pretnje teško je opravdati rezanje civilnih prioriteta i prebacivanje novca ka odbrambenim kompanijama.
Za najveće evropske ekonomije, vojna potrošnja od 3 do 3,5 odsto BDP-a možda je izvodljiva bez trenutnog finansijskog potresa, pod uslovom da privreda raste. Pet odsto je sasvim druga priča. To više nije korekcija budžeta, već promena modela države. Više municije znači manje prostora negde drugde.
Ratna ekonomija se vraća u centar politike
Zapadni odbrambeni giganti zato ulaze u period u kome rat nije poremećaj tržišta, već njegova glavna pogonska sila. Lockheed Martin, RTX, Northrop Grumman, General Dynamics, BAE Systems, Rheinmetall, Thales, Leonardo, Saab, Airbus Defence i drugi ne čekaju završetak ukrajinskog rata kao trenutak smirivanja. Njihovi planovi, investicije i projekcije prihoda pokazuju da računaju na dug period stalne napetosti.
Municija mora da se dopuni. PVO mora da se proširi. Skladišta moraju da se napune. Evropske armije moraju da zamene ono što su poslale Kijevu. Ukrajina traži još. NATO traži više. SAD pritiskaju Evropu da plati veći deo računa. Industrija u takvoj slici ne mora mnogo da ubeđuje državu da kupuje. Dovoljno je da pokaže rokove isporuke i prazne magacine.
Gotovo bilion dolara prihoda do 2029. nije samo finansijska prognoza. To je cenovnik nove militarizacije Zapada, u kojoj se strah pretvara u ugovor, ugovor u proizvodnu liniju, a proizvodna linija u politički argument za još veći budžet.
