Američko ratno vazduhoplovstvo počelo je konkretne pripreme za novu generaciju prodorne bombe koja bi trebalo da nasledi GBU-57/B Massive Ordnance Penetrator, poznatiju kao MOP. Kako piše američki portal TWZ, oružje koje je do sada vođeno pod nazivom Next Generation Penetrator, NGP, sada je dobilo zvaničnu oznaku GBU-76/B.
Oznaka se pojavila u novom obaveštenju o ugovaranju koje je objavio Centar za upravljanje životnim ciklusom vazduhoplovstva, Direkcija za naoružanje i Odeljenje za napade američkog ratnog vazduhoplovstva. U dokumentu se navodi da se traže industrijske sposobnosti za podršku istraživanju, razvoju, proizvodnji, testiranju i isporuci sistema naoružanja GBU-76/B. The War Zone naglašava da se za sada prikupljaju informacije za potrebe planiranja, ali sama formulacija pokazuje da program izlazi iz opšte ideje i ulazi u fazu ozbiljnijeg oblikovanja budućeg oružja.
Treba naglasiti da GBU-76/B ne dolazi umesto MOP-a odmah. Američko ratno vazduhoplovstvo istovremeno nastavlja nadogradnju GBU-57/B, koja je postala globalno poznatija posle prve borbene upotrebe protiv duboko ukopanih iranskih nuklearnih postrojenja tokom operacije „Midnight Hammer“.
Iran je otvorio novu fazu
Da SAD traže zamenu za GBU-57 MOP bačene na Iran, već smo pisali. Tada je jasno bilo da Pentagon ne želi da se zaustavi na GBU-57, iako je ona najmoćnija američka nenuklearna bomba za razaranje duboko ukopanih ciljeva.
GBU-57 MOP je ušla u upotrebu 2011. godine. Teška je oko 13,6 tona, pripada klasi bombi od 30.000 funti i namenjena je za probijanje debelih slojeva zemlje, stene i armiranog betona pre detonacije. Njena borbena premijera dogodila se 22. juna 2025. godine, kada su bombarderi B-2 Spirit bacili ukupno četrnaest ovih bombi na iranske nuklearne objekte Fordo i Natanz.
Posebno je zanimljiv detalj koji navodi The War Zone: tokom operacije „Midnight Hammer“, američki B-2 bombarderi bacili su po šest MOP bombi u brzom nizu na svako od dva ventilaciona okna u Fordou, ukupno dvanaest bombi, kako bi se probili do postrojenja ispod površine. To pokazuje koliko je teško uništiti duboko ukopan i projektovan cilj čak i kada se koristi najteža američka konvencionalna bomba.
Šta Pentagon traži od GBU-76/B
U novom obaveštenju o ugovaranju navodi se širok paket zadataka koje bi američka industrija trebalo da podrži. To uključuje razvoj i proizvodnju upaljača, razvoj i testiranje eksplozivnog punjenja, projektovanje i integraciju alternativnog navigacionog sistema, integraciju svih komponenti u kompletnu bombu, kao i podršku tokom celog životnog ciklusa sistema.
Kod prodorne municije upaljač je jedan od najvažnijih delova oružja. Bomba ne sme da eksplodira pri prvom udaru. Mora da probije tvrdu površinu, nastavi da se kreće kroz beton, zemlju ili stenu, izdrži ogromna opterećenja i detonira tek na dubini na kojoj eksplozija ima najveći efekat.
Zato se kod ovakvih bombi razvijaju napredni upaljači koji mogu da „broje“ spratove, registruju praznine, odnosno podzemne prostorije, i odrede tačku detonacije unutar složenih struktura. Ako upaljač zakaže, bomba može eksplodirati prerano, prekasno ili u potpuno pogrešnoj zoni.
Drugi veliki zahtev odnosi se na navigaciju. MOP koristi inercijalni navigacioni sistem uz pomoć GPS-a, smešten u repnom sklopu. Za GBU-76/B Pentagon traži tehnologije navođenja, navigacije i kontrole koje mogu da rade i u uslovima kada je GPS degradiran, ometan ili potpuno uskraćen. To je logično, jer iole ozbiljniji protivnik neće mirno čekati da mu bombarder donese protivbunkersku bombu, već će koristiti elektronsko ratovanje, ometanje, mamce i maskiranje ciljeva.
Koliko će biti teška nova bomba
Mnogi detalji o GBU-76/B ostaju nepoznati. Nije objavljena ukupna masa oružja, ali je ranije pominjano da bi sama bojeva glava mogla imati oko 22.000 funti, odnosno približno 10 tona. Novo obaveštenje traži od potencijalnih dobavljača razumevanje zadataka vezanih za velike prodorne bojeve glave u rasponu od 20.000 do 30.000 funti.
GBU-57 MOP koristi bojevu glavu BLU-127/B, nominalne mase oko 27.125 funti. To znači da GBU-76/B ne mora nužno biti mnogo lakša od MOP-a, ali bi mogla biti drugačije optimizovana. Može imati bolju navigaciju, bolji upaljač, drugačije eksplozivno punjenje, veću otpornost na ometanje i eventualno bolju prilagodljivost novim bombarderima.
TWZ navodi i mogućnost da GBU-76/B uključi napredne ili nove karakteristike, među kojima je ranije pominjan pogonjeni dizajn sa većim dometom. Dodatni raketni pojačivač mogao bi da poveća domet bombe ili da joj da dodatnu energiju pri udaru, čime bi se poboljšala prodorna sposobnost.
Problem nije samo bomba, već avion koji je nosi
Danas je B-2 Spirit jedini avion sertifikovan za operativnu upotrebu GBU-57 MOP. Svaki B-2 može da nosi samo dve takve bombe. To je ograničenje, jer je B-2 malobrojna i preskupa platforma. Ukupno je napravljeno samo 21 primerak, a 19 ih je i dalje u upotrebi.
B-21 Raider, budući američki stelt bombarder, manji je od B-2. Očekuje se da će moći da nosi samo jednu MOP bombu. To je jedan od razloga zašto bi GBU-76/B mogla biti projektovana tako da bude pogodnija za B-21, bilo kroz manju masu, drugačiji oblik, novi repni sklop ili efikasniju konstrukciju.
Amerika planira najmanje 100 bombardera B-21, možda i više. Znači da manji teret po avionu može biti nadoknađen većim brojem letelica. Ipak, to ne rešava ključno pitanje: prodorna bomba ove klase traži da bombarder dođe dovoljno blizu cilju. Za razliku od krstareće ili balističke rakete, GBU-76/B ne može biti lansirana sa hiljada kilometara udaljenosti.
MOP ostaje u igri
Početak razvoja GBU-76/B ne znači kraj GBU-57. Naprotiv, američko ratno vazduhoplovstvo planira dodatne nadogradnje MOP-a, uključujući repni sklop i upaljač. Posle operacije „Midnight Hammer“, Pentagon je pokrenuo mere za obnovu i moguće proširenje zaliha GBU-57/B.
Koliko je MOP bombi ukupno proizvedeno nije javno poznato. Boeing je u prošlosti proširio kapacitete za njihovu proizvodnju, ali se smatra da je ukupna serija i dalje ograničena. To je očekivano, jer se radi o ogromnoj, specijalizovanoj bombi koju može da nosi mali broj aviona i koja je namenjena malom broju posebno važnih ciljeva.
Budžetski dokumenti pominju i izgradnju nove test-mete pod oznakom MS-34. Detalji nisu objavljeni, ali je jasno da Pentagon nastavlja fizička testiranja protiv ciljeva koji simuliraju utvrđene podzemne objekte. Kod ovakvog oružja simulacije nisu dovoljne. Mora se proveriti šta se zaista događa kada bomba velikom brzinom udari u beton, probije slojeve materijala i detonira na planiranoj dubini.
ARA, Boeing i vreme
Kompanija Applied Research Associates, ARA, objavila je u septembru 2025. godine da je dobila ugovor za rad na programu NGP, uključujući proizvodnju i isporuku prototipova u punoj veličini. ARA je tada navela da će Boeing voditi razvoj repnog kompleta i podržati integraciju kompletnog oružja. Boeing već stoji iza GBU-57 MOP.
Nije poznato kada bi prve operativne GBU-76/B mogle da uđu u službu. Budžetski zahtev američkog ratnog vazduhoplovstva za fiskalnu 2027. godinu navodi da bi demonstracija prototipa penetratora sledeće generacije, uključujući modeliranje, simulaciju, dizajn, razvoj proizvoda i testiranje, trebalo da bude završena krajem fiskalne 2028. godine.
Cilj programa je da se demonstrira vazduh-zemlja penetrator sa performansama jednakim ili boljim od MOP-a. To znači da GBU-76/B nije zamišljena kao skromnija, jeftinija zamena, već kao nova generacija američkog konvencionalnog oružja za najtvrđe ciljeve.
Zašto Pentagon uopšte razvija ovakvu bombu
Američka vojska i dalje smatra uništavanje duboko ukopanih i očvrsnutih ciljeva jednim od bitnih prioriteta. Iran je najočigledniji primer, jer su objekti poput Fordoa projektovani da prežive konvencionalne udare. Čak i The War Zone podseća da su u prošlosti postojali izveštaji da bi neka iranska nuklearna postrojenja mogla biti van domašaja čak i MOP-a.
SAD gledaju i šire od Irana. Kina, Rusija i Severna Koreja imaju daleko razvijeniju podzemnu vojnu infrastrukturu: komandne bunkere, raketne silose, podzemne pomorske i vazduhoplovne baze, skladišta, tunele i ojačane objekte. Kina, američki ultimativni protivnik, posebno poslednjih godina gradi nova polja silosa za interkontinentalne balističke rakete i dodatne komandne strukture.
Iz američke perspektive, GBU-76/B daje konvencionalnu opciju protiv dela takvih ciljeva. Paralelno se razvija i nova nuklearna bomba za duboko ukopane ciljeve, poznata kao Nuclear Deterrent System-Air-delivered, NDS-A. Sama činjenica da se razvija i nuklearna opcija pokazuje da Pentagon zna da ni najteža konvencionalna bomba ne rešava svaki bunker.
Realnost: GBU-76/B nije čarobni ključ za najveće sile
Najslabiji deo američke priče nije bomba, već pretpostavka da se svaka duboko ukopana meta može držati u opasnosti jačim penetratorm. GBU-76/B, kao i GBU-57, ostaje bomba koju mora da donese bombarder. To znači da B-2, B-21 ili neka buduća platforma mora da priđe dovoljno blizu cilju, preživi višeslojnu protivvazdušnu odbranu, lovačku avijaciju, radare svih mogućih talasnih dužina, pasivne senzore, satelitsko praćenje, elektronsko ratovanje, mamce, lažne ciljeve i raspoređene rezerve.
To je izvodljivo protiv protivnika čija je odbrana prethodno oslabljena, mapirana, zaobiđena ili iscrpljena. Protiv Irana, posle godina pritiska, sankcija, izviđanja i okruženja američkim bazama, takva operacija može da se planira. Protiv Severne Koreje, scenario bi bio teži, ali se i dalje razmatra u američkoj logici udara po poznatim podzemnim ciljevima.
Protiv Rusije, pa i Kine, priča je sasvim drugačija. Nije problem samo u tome da li GBU-76/B može da probije dovoljno betona i stene. Pravo pitanje glasi: u kom svetu američki bombarder uopšte dolazi dovoljno blizu najvažnijih bunkera, silosa i komandnih centara najvećih nuklearnih sila?
Ukoliko bi prethodno bio izveden toliko masovan udar projektilima, sajber i elektronskim sredstvima, dovoljno snažan da degradira PVO, radare, komandnu mrežu i stratešku komunikaciju Rusije, onda to više ne bi bila „kasnija faza rata“, već scenario nuklearnog rata. Tu se pojavljuje ono što američke analize često zaobilaze: ruski sistem „Perimetar“, poznat kao „Mrtva ruka“. Njegova logika nije da pobedi u ratu, već da spreči protivnika da poveruje kako može izvesti obezglavljujući udar bez izazivanja globalne nuklearne zime.
Zato je predstavljanje GBU-76/B kao ozbiljnog sredstva protiv najzaštićenijih objekata najvećih sila više zvuči kao industrijska i budžetska priča nego realan ratni plan. Ako je situacija toliko eskalirala da se bombarderi šalju prema dubokim strateškim bunkerima najvećih nuklearnih sila, onda se više ne govori o relevantnosti upotrebe prodorne bombe. Govori se o svetu u kojem je nuklearna odmazda već aktivirana i stiže do meta u minutima. Ipak, GBU-76/B ostaje veoma korisna protiv dobro utvrđenih ciljeva ostalih zemlja gde je prehodnim radom bude moguće fizički dosegnuti bombarderom.
