Ukrajina bi uskoro mogla da dobije jedan od najvećih paketa američkog raketnog i artiljerijskog naoružanja koji joj je od početka rata ustupila neka treća zemlja. Pošiljka ne dolazi iz novih američkih proizvodnih linija, već iz arsenala Turske, koja se sprema da isprazni značajan deo svojih zaliha oružja nabavljenog još tokom 1990-ih.
Reč je o sistemima koji su decenijama stajali u turskoj vojsci, ali su za ukrajinsko ratište i dalje veoma upotrebljivi, posebno zbog kompatibilnosti sa postojećim lanserima i artiljerijom. Ankara istovremeno dobija priliku da iz skladišta ukloni stariju američku opremu i oslobodi prostor za modernizaciju sopstvenih snaga.
Transfer dolazi u trenutku kada je ukrajinska potrošnja raketa velikog dometa visoka, a američke mogućnosti za brzo popunjavanje zaliha ograničene dodatnim iscrpljivanjem arsenala tokom sukoba sa Iranom. Posebnu težinu paketu daje činjenica da Turska ne šalje simboličnu količinu raketa, već praktično čitavu preostalu zalihu jedne verzije ATACMS-a koju je kupila krajem prošlog veka.
U paketu su i gusenični M270, platforme sa dvostruko većim raketnim kapacitetom od HIMARS-a, hiljade nevođenih raketa sa kasetnim bojevim glavama i desetine hiljada teških artiljerijskih projektila. Procedura je već ušla u američki sistem kontrole izvoza, pošto se radi o oružju proizvedenom u SAD koje Turska ne može jednostavno da prosledi bez saglasnosti Vašingtona. Dokumentacija dostavljena Kongresu pokazuje da bi fizički transfer mogao da usledi odmah po isteku obaveznog perioda za razmatranje.
Paket vredan 283,9 miliona dolara
Stejt department je 3. avgusta 2026. zvanično obavestio Kongres o planiranom transferu američkog naoružanja iz turskih arsenala Ukrajini. Detalji su objavljeni u Kongresnom biltenu 6. avgusta, a ukupna procenjena vrednost opreme iznosi 283,9 miliona dolara.
Spisak je neuobičajeno veliki.
Ukrajini bi trebalo da bude prebačeno svih 12 turskih lansera M270 MLRS, 2.524 nevođene rakete M26 kalibra 227 mm sa kasetnim bojevim glavama, 70 taktičkih balističkih raketa M39 ATACMS Block I i čak 47.000 kasetnih artiljerijskih granata M509A1 kalibra 203 mm.
Turska je svih 12 M270 dobila tokom 1990-ih. Godine 1998. postala je i jedan od stranih korisnika ATACMS-a, kada je nabavila 72 rakete M39 Block I. Ukoliko najavljeni transfer bude sproveden u navedenom obimu, 70 raketa koje odlaze u Ukrajinu predstavlja praktično čitav preostali turski arsenal te verzije.
Time Ankara ne šalje samo višak municije, već iz svog operativnog inventara uklanja čitavu jednu stariju raketnu sposobnost.
M270 nosi dva ATACMS-a, HIMARS samo jedan
M270 je gusenični višecevni raketni sistem koji nosi dva odvojena lansirna paketa. Svaki standardni paket može da primi šest raketa kalibra 227 mm, dok jedna raketa ATACMS zauzima čitav paket.
To znači da M270 može istovremeno da ponese dva ATACMS-a, dok M142 HIMARS, koji Ukrajina koristi u mnogo većem broju, nosi jedan lansirni paket i samim tim jednu raketu ATACMS.
Dvanaest dodatnih M270 zato nije beznačajno povećanje vatrene moći. Ukrajina dobija nove vatrene položaje sa kojih mogu da se koriste balističke rakete i standardna municija porodice MLRS, što otežava ruskim snagama potragu za lanserima.
Moskva je tokom rata izdvojila značajne izviđačke, bespilotne i raketne resurse upravo za pronalaženje HIMARS-a i M270, jer njihovo uništenje istovremeno uklanja platformu sposobnu za precizne udare duboko iza linije fronta.
Stari ATACMS nema domet od 300 kilometara
Važna razlika krije se u samoj verziji rakete.
Turska ne šalje najnoviji ATACMS dometa oko 300 kilometara, već M39 Block I, prvu operativnu verziju sistema. Njegov maksimalni domet je približno 165 kilometara.
M39 nema savremeno GPS navođenje. Raketa koristi inercijalni navigacioni sistem, zbog čega je manje precizna od kasnijih varijanti poput M57 Unitary, posebno kada se koristi blizu maksimalnog dometa.
Razlikuje se i bojeva glava. M39 nosi 950 komada podmunicije M74 namenjene dejstvu po širokoj površini.
Takva konfiguracija nije idealna za uništavanje jednog ojačanog objekta, ali je veoma pogodna za gađanje koncentracije vozila, neoklopljene i lakše oklopljene tehnike, ljudstva na otvorenom prostoru, skladišta goriva, radarskih položaja i aviona raspoređenih na aerodromima.
M57 Unitary ima približno dvostruko veći domet, GPS korekciju i jedinstvenu visokoeksplozivnu fragmentacionu bojevu glavu. Stari M39 zato zaostaje u preciznosti i dometu, ali kasetna bojeva glava pokriva mnogo veću površinu jednim udarom.
Rakete su stare više od četvrt veka
Starost je istovremeno najveća nepoznanica turske pošiljke.
M39 su kupljeni 1998. godine, što znači da su njihovi motori na čvrsto gorivo, elektronika i drugi sklopovi stariji od 25 godina. Takva municija zahteva detaljan tehnički pregled pre upotrebe, dok dugotrajno skladištenje može da utiče na pouzdanost motora i drugih komponenti.
Zbog toga će deo posla pre prebacivanja obaviti turske kompanije MKE, ASFAT i ARCA Savunma San. Tic. AS, koje bi trebalo da sprovedu tehničke preglede, pripremu municije i logistiku do mesta otpreme.
Starija verzija nema ni savremena sredstva namenjena probijanju protivraketne odbrane. Balistička putanja i velika brzina i dalje otežavaju presretanje, ali M39 može biti ranjiv na ruske sisteme zemlja-vazduh raspoređene oko važnih objekata.
Elektronsko ratovanje predstavljalo je ozbiljan problem nekim ukrajinskim preciznim projektilima koji zavise od satelitske navigacije. M39 je u tom pogledu drugačiji jer koristi samo inercijalno navođenje, ali cena toga je slabija preciznost.
Od S-400 i Iskandera do komandnih mesta
Ukrajina je ranije koristila ATACMS protiv nekih od najvrednijih ruskih ciljeva u dometu raketa.
Među metama su bili radari i lanseri sistema S-400, drugi radarski položaji, aerodromi i elementi raketnih jedinica. Ukrajinski izvori povezivali su ATACMS i sa napadima na položaje sistema Iskander-M.
Tokom noći 24. februara ukrajinske snage saopštile su i da je pogođen ruski komandni objekat u blizini Novopetrivke u Donjeckoj oblasti.
Duboki raketni udari značajno zavise od obaveštajne slike. Ukrajina je tokom dosadašnje upotrebe zapadnih raketa koristila podatke dobijene iz satelitskog izviđanja, elektronskog nadzora i drugih zapadnih obaveštajnih izvora, posebno prilikom gađanja pokretnih ili vremenski osetljivih ciljeva.
Starije rakete kalibra 227 mm iz istog paketa imaju potpuno drugačiju ulogu. M26 je nevođena raketa sa kasetnom bojevom glavom namenjena zasićenju područja, a ne preciznom udaru po pojedinačnoj tački.
U izvorima koji prate najavljeni transfer ova vrsta municije povezuje se sa ranijom efikasnom upotrebom raketne artiljerije protiv koncentracija ruskih snaga, uključujući napad na privremeni smeštaj vojnika u Donjeckoj oblasti 1. januara 2023, kada je prema ruskim zvaničnim podacima poginulo 89 vojnika. Međutim, ista je juna 2024. godine pogodila i prepunu plažu civilima na Krimu.
Još 47.000 projektila za Pion
Najbrojniji deo paketa uopšte nisu rakete.
Turska namerava da preda 47.000 artiljerijskih granata M509A1 kalibra 203 mm sa kasetnom bojevom glavom. Ta municija odgovara teškim artiljerijskim sistemima kalibra 203 mm, među kojima je sovjetski 2S7 Pion koji koristi i Ukrajina.
Pion je jedan od najtežih samohodnih topova u upotrebi, namenjen dejstvu po dubokim položajima, komandnim mestima, koncentracijama snaga i drugim ciljevima koje standardna artiljerija manjeg kalibra teže doseže.
Zaliha od 47.000 projektila predstavlja ozbiljan resurs za oružje čija je municija danas daleko ređa od standardnih granata kalibra 155 i 152 mm.
Kasetna municija ostaje sporna zbog podmunicije koja nakon dejstva može da ostane neeksplodirana i predstavlja opasnost dugo posle završetka borbi. SAD, Rusija i Ukrajina nisu potpisnice Konvencije o kasetnoj municiji, dok su brojne evropske države njenu upotrebu i transfer zabranile.
Turska raspolaže zalihama takvog naoružanja i ostaje jedan od retkih velikih potencijalnih izvora kasetne municije za Ukrajinu. Ankara je i tokom svojih prethodnih vojnih operacija bila predmet optužbi za korišćenje kontroverzne municije, uključujući navode o upotrebi belog fosfora tokom operacija protiv snaga u Siriji.
Oružje neće ići najkraćim putem
Pošto je reč o američkim sistemima koji se nalaze u turskim arsenalu, transfer mora da prođe kroz američka pravila za ponovni izvoz vojne opreme.
Zbog toga je u posao uključena šira mreža kompanija i posrednika.
Pored turskih MKE, ASFAT i ARCA Savunma, bugarska privatna kompanija VTIC International Ltd. trebalo bi da posluži kao evropski logistički centar.
Američke kompanije Pansophico i Patriot Defense Group navedene su kao učesnici u koordinaciji, pravnoj podršci programu transfera i komunikaciji sa Pentagonom.
Prema obaveštenju dostavljenom Kongresu, fizičko prebacivanje opreme može da počne odmah po završetku obaveznog perioda za kongresno razmatranje.
Turska između Moskve i Kijeva
Transfer ponovo pokazuje dvostruku prirodu odnosa Ankare sa Moskvom.
Turska nije prihvatila veliki deo zapadnih ekonomskih sankcija Rusiji i nastavila je trgovinske i političke veze, ali je istovremeno jedan od najvažnijih vojnih partnera Ukrajine unutar NATO-a. Tursko naoružanje isporučivano je Kijevu od početka rata, a pojedini sistemi proizvode se ili bi trebalo da se proizvode po licenci u Ukrajini.
Odnosi Moskve i Ankare godinama su bili otvoreno suprotstavljeni i na sirijskom ratištu. Turska je podržavala različite oružane grupe koje su ratovale protiv sirijske vlade i njenih ruskih saveznika, dok su ruski izvori Ankaru i njene službe povezivali i sa širim aktivnostima islamističkih organizacija u regionu.
Ruski izvori su turske strukture dovodili i u vezu sa pokušajem oružane destabilizacije Kazahstana 2022. godine, što Ankara nije prihvatala kao opis svoje politike. Sada je mnogo konkretniji potez zabeležen u američkom Kongresu: Ankara se sprema da Kijevu preda svih 12 svojih starih M270 i 70 od prvobitno kupljene 72 rakete M39 ATACMS.
Takva količina omogućava Ukrajini da formira čitavu novu raketno-artiljerijsku grupaciju, dok 165 kilometara dometa M39 tera protivnika da posebno osetljive komandne tačke, skladišta, aerodromske zone i logistička čvorišta drži dalje od prednjih položaja. Teška gusenična šasija M270 traži više goriva i znatno složenije održavanje motora i transmisije od točkovanog HIMARS-a, dok jaki vetrovi na velikoj visini mogu dodatno da povećaju rasipanje M74 podmunicije. Uprkos tim ograničenjima, 70 balističkih raketa, 2.524 M26 i 47.000 granata kalibra 203 mm stižu na ratište kao zaliha namenjena upravo dugotrajnoj vatrenoj potrošnji, a ne kao mala politička isporuka.
