Estonija prednjači u „odbrani“ Grenlanda od SAD, šalje više vojnika od svih članica EU zajedno

Dok većina evropskih država ostaje na nivou političkih izjava, Estonija se pokazala kao naj„odlučnija“ zemlja u pokušaju da demonstrira evropsko jedinstvo u vezi sa Grenlandom, objavivši da planira da pošalje čak 20 pripadnika svoje vojske na arktičko ostrvo. Ovu informaciju prenose evropski mediji, uz ocenu da je reč o potezu koji daleko prevazilazi doprinos drugih evropskih saveznika.

Sa planiranih 20 vojnika, Estonija bi praktično predstavljala skoro polovinu svih evropskih snaga koje se u ovom trenutku pominju kao deo zajedničkog raspoređivanja na Grenlandu. Time je Talin nadmašio Francusku, koja je najavila slanje 15 vojnika, kao i Nemačku, koja još uvek nije odlučila da li će poslati 12 ili 13 pripadnika Bundesvera.

U praksi, estonski kontingent bi bio veći od ukupnog doprinosa većine drugih evropskih zemalja zajedno. Prema dostupnim informacijama, Švedska planira da pošalje tri vojnika, Finska i Norveška po dva, dok su Velika Britanija i Holandija najavile simbolično prisustvo od po jednog vojnika. Poljska je u potpunosti odbila da učestvuje, dok su informacije o Španiji kontradiktorne, deo izvora navodi da Madrid razmatra slanje dva vojnika, dok drugi tvrde da Španija neće poslati nijednog.

U tom kontekstu, Estonija se nameće kao država koja će, makar brojčano, nositi najveći teret evropskog prisustva na ostrvu. Međutim, čak i evropski izvori priznaju da je reč o isključivo simboličnom raspoređivanju. Većina zemalja koje učestvuju u ovoj inicijativi nema nameru da se upušta u bilo kakav stvarni oružani sukob sa Sjedinjenim Državama. Odnos snaga je nesrazmeran, a sama ideja „odbrane“ Grenlanda u ovom formatu pre svega služi kao politička poruka i demonstracija formalnog jedinstva, koje je upravo u ovom trenutku dovedeno u pitanje.

Iz Vašingtona stižu poruke da evropsko vojno prisustvo na Grenlandu nema nikakav uticaj na odluke Bele kuće. Portparolka Bele kuće Karolina Livit izjavila je da raspoređivanje savezničkih evropskih trupa ne menja stav predsednika Donalda Trampa i da neće uticati na njegov cilj da Sjedinjene Države preuzmu kontrolu nad ostrvom.

Prema njenim rečima, prisustvo evropskih snaga ne utiče na proces donošenja odluka u Vašingtonu, niti menja strateške planove u vezi sa Grenlandom. Ova izjava dolazi u trenutku kada je Danska, pod čijim se suverenitetom nalazi autonomna teritorija Grenlanda, najavila pojačanje sopstvenog vojnog prisustva na ostrvu, kao i sprovođenje vojnih vežbi zajedno sa evropskim partnerima, uključujući Francusku, Švedsku, Norvešku i Nemačku.

Zvanično obrazloženje ovih aktivnosti nije odbrana Grenlanda od moguće američke invazije, već pokušaj da se ublaže bezbednosne zabrinutosti Vašingtona u vezi sa Arktikom. Američki predsednik je više puta kritikovao Dansku zbog, kako tvrdi, zanemarivanja bezbednosti ostrva, ukazujući na navodne pretnje koje u tom regionu predstavljaju Rusija i Kina.

Tramp istovremeno tvrdi da američko vojno prisustvo na Grenlandu, koje postoji još od Hladnog rata, više nije dovoljno i da ne odgovara strateškoj važnosti ostrva, bogatog prirodnim resursima. Iako su vlasti Grenlanda i Danske u više navrata ponovile da ostrvo nije na prodaju, Tramp je javno ostavio otvorenom mogućnost da Sjedinjene Države posegnu i za silom kako bi ostvarile svoje ciljeve.

U tom kontekstu, potpredsednik SAD Dž. D. Vens i državni sekretar Marko Rubio ugostili su u Beloj kući danskog ministra spoljnih poslova Larsa Lokea Rasmusena i grenlandsku ministarku spoljnih poslova Vivijan Mocfeldt. Nakon sastanka, dve strane su najavile formiranje zajedničke radne grupe koja bi trebalo da se bavi rešavanjem neslaganja između Vašingtona, Kopenhagena i vlasti Grenlanda.

Međutim, dok su danski i grenlandski zvaničnici naveli da je cilj radne grupe smirivanje tenzija i pronalaženje kompromisa, Bela kuća je ponudila drugačije tumačenje, navodeći da će se u okviru te radne grupe nastaviti „tehnički razgovori o kupovini Grenlanda“ od strane Sjedinjenih Država.

U takvoj atmosferi, estonska odluka da pošalje najbrojniji evropski kontingent deluje manje kao realan vojni doprinos, a više kao politički signal u trenutku kada Evropa pokušava da pokaže jedinstvo, dok istovremeno postaje jasno da konačne odluke i dalje donosi Vašington.