Američka mornarica prvi put je u svoj 30-godišnji plan brodogradnje uvela bespilotne površinske i podvodne ratne brodove kao konkretan deo buduće flote, a ne kao usputni eksperiment. Plan za fiskalnu 2027. godinu predviđa flotu od 450 plovila do 2031. godine, od čega 299 ratnih brodova, 68 pomoćnih brodova i 83 autonomna, odnosno robotska plovila.
Vašington više ne računa samo na nosače aviona, razarače i nuklearne podmornice. Američka mornarica pokušava da stvori mešovitu flotu u kojoj će skupe platforme sa posadom raditi zajedno sa jeftinijim bespilotnim sistemima, sposobnim za izviđanje, ometanje, nadzor, mamce, zaštitu i potencijalno dejstvo u zonama gde bi slanje broda sa posadom bilo previše rizično.
Vršilac dužnosti sekretara mornarice Hung Cao poručio je da će se uspeh meriti jednom metrikom: većom i sposobnijom flotom, sa posadom i bez posade, spremnom da brani SAD i projektuje moć globalno. Iza te formulacije stoji vrlo jednostavan problem: Kina već ima ogromnu brodograđevnu prednost i mnogo brži industrijski tempo. Amerika mora da pronađe način da poveća broj platformi na moru bez čekanja decenijama na klasične brodove.
Novi plan predviđa nabavku 47 srednjih bespilotnih površinskih plovila, poznatih kao MUSV, do 2031. godine, dok je dugoročni cilj da se do 2056. održava flota od 72 takva sistema. Ova plovila bi trebalo da nose senzore, komunikacionu opremu, sisteme za elektronsko ratovanje ili druge modularne terete. Njihova vrednost nije u tome da zamene razarače, već da prošire oči, uši i domet flote.
Plan uključuje velika bespilotna podvodna vozila, XLUUV. Za fiskalnu 2027. godinu predviđeno je 135,8 miliona dolara za prva dva sistema, a do 2031. ukupno 1,1 milijardu dolara za dostizanje flote od 16 plovila. Njihova uloga mogla bi da bude izviđanje, nadzor, miniranje, postavljanje senzora i operacije u oblastima gde bi prisustvo klasične podmornice bilo preskupo ili previše opasno.
Ovo se uklapa u novu američku pomorsku logiku: vredne brodove sa posadom treba zaštititi i dopuniti jeftinijim autonomnim sistemima. Robotski brod može da uđe u opasnu zonu, privuče vatru, otkrije protivnika ili posluži kao mamac. Njegov gubitak ne nosi političku težinu potapanja broda sa posadom, niti zahteva objašnjavanje porodicama mornara zašto su poslati u unapred smrtonosnu zonu.
Na vrhu plana, međutim, stoji potpuno drugačija kategorija, 15 nuklearnih bojnih brodova klase Tramp do 2055. godine. Prva tri trebalo bi da budu ugovorena u narednih pet godina, a projekcija za njih iznosi 43,5 milijardi dolara do fiskalne 2031. godine. Ovi brodovi zamišljeni su kao ogromne platforme za dugometnu vatru, komandu i kontrolu, laserske sisteme, moguće šinske topove i napredno naoružanje koje zahteva ogromne količine električne energije.
Upravo zato se planira nuklearni pogon. Takav brod bi imao veliku izdržljivost, brzinu i energiju za sisteme budućeg ratovanja. Problem je što bi time postao jedan od najskupljih površinskih ratnih brodova u istoriji.
Stručnjaci već upozoravaju da su procene možda preniske. Brajan Klark iz Hadson instituta smatra da bi prvi brod klase Tramp mogao da košta oko 20 milijardi dolara, jer bi kombinovao nuklearni pogon, lasere velike snage i elektromagnetne šinske topove, tehnologije koje nikada nisu integrisane u jedan novi brod te veličine. To znači duži razvoj, veći rizik i dodatni pritisak na brodogradilišta.
Tu nastaje glavni paradoks američkog plana. Sa jedne strane, mornarica traži jeftiniju masu kroz 83 bespilotna plovila. Sa druge strane, planira nuklearne bojne brodove koji bi mogli biti skuplji od nosača aviona. To pokazuje da Vašington pokušava istovremeno da dobije i brojnost i tehnološku dominaciju, ali kroz industriju koja je već opterećena kašnjenjima.
Američka brodogradilišta već se muče sa nosačima klase Ford, nuklearnim podmornicama Virginia i strateškim podmornicama Columbia. Nedostaje radna snaga, lanci snabdevanja su uski, a kapaciteti ograničeni. Newport News je jedno od retkih mesta sposobnih za nuklearne brodove, ali je već opterećeno postojećim programima.
Plan pokušava da zaobiđe uska grla širenjem modularne i distribuirane brodogradnje. Cilj je da se veći deo posla prebaci na sekundarne lokacije, sa oko 10 na čak 50 procenata rada van glavnih brodogradilišta. U teoriji, to bi rasteretilo glavne kapacitete i ubrzalo proizvodnju. U praksi, američka brodogradnja poslednjih godina pokazuje da svako novo obećanje mora da prođe kroz realnost cena, radne snage i rokova.
Zbog toga se otvara i pitanje gradnje pomoćnih brodova u inostranstvu. Zemlja koja želi da se takmiči sa Kinom na moru sada razmatra oslanjanje na strane partnere, jer domaća industrija ne može sve da isporuči dovoljno brzo.
Američka mornarica ovim planom pokušava da reši tri problema: brojčani zaostatak za Kinom, previsoku cenu novih brodova i ranjivost skupih platformi u ratu visokog intenziteta. Autonomna plovila nisu rešenje za sve, ali nude mogućnost da flota dobije više senzora, više ciljeva, više mamaca i više prisustva na moru.
Pitanje je da li će SAD uspeti da ih proizvedu, povežu i zaštite dovoljno brzo. Robotski brod nije samo trup bez posade. Potrebni su mu komunikacija, autonomija, zaštita od ometanja, komandni sistem, održavanje i jasna pravila upotrebe sile. U sukobu sa Kinom, svaki takav sistem bio bi izložen elektronskom ratovanju, hakovanju, satelitskom nadzoru i raketnim udarima.
Ipak, pravac je jasan. Buduća američka flota neće biti samo klasična armada nosača, razarača i podmornica. Biće mešavina skupih platformi sa posadom, nuklearnih brodova, pomoćnih plovila i velikog broja autonomnih sistema.
Amerika pokušava da nadoknadi kinesku pomorsku masu robotima. To je logičan potez, ali i priznanje slabosti. Kada država koja decenijama dominira svetskim morima mora da uvodi desetine robotskih brodova kako bi popunila broj, jasno je da se pomorska ravnoteža menja brže nego što je Vašington planirao.
