Američki projekat „Zlatna kupola“ počinje da opravdava svoje ime mnogo brže nego što je Vašington prvobitno najavljivao. Sistem protivraketne odbrane, koji je Donald Tramp predstavio kao štit sposoban da zaštiti teritoriju Sjedinjenih Država od svih vrsta raketa, prema novim procenama više ne izgleda kao program od 175 ili 185 milijardi dolara. Kongresna kancelarija za budžet sada procenjuje da bi razvoj, raspoređivanje i dvadesetogodišnje funkcionisanje takvog sistema mogli da koštaju oko 1,2 biliona dolara.
To je gotovo deset puta više od prvih političkih procena.
Tramp je ubrzo nakon povratka u Belu kuću potpisao izvršnu naredbu kojom je pokrenut program izgradnje nacionalnog raketnog štita. Ideja je bila ambiciozna: stvoriti sistem koji bi mogao da brani američku teritoriju od balističkih, krstarećih, hipersoničnih i drugih raketnih pretnji. Prvobitna cena koju je naveo predsednik bila je 175 milijardi dolara. General Svemirskih snaga SAD Majkl Gatlajn kasnije je tu cifru podigao na 185 milijardi dolara, tvrdeći da razvoj ne bi trebalo da pređe taj okvir.
Sada se vidi zašto su mnogi stručnjaci odmah sumnjali u takve procene. Program koji bi trebalo da pokrije čitavu teritoriju SAD, poveže svemirske senzore, kopnene i pomorske presretače, komandne centre, sisteme za rano upozorenje, protivhipersoničnu odbranu i novu generaciju oružja usmerene energije ne može da ostane u granicama politički poželjne cifre. Prema proceni Kongresne kancelarije za budžet, sistem sličan parametrima iz predsedničke naredbe koštao bi oko 1,2 biliona dolara tokom 20 godina.
Ta cifra verovatno nije kraj. Kod američkih strateških programa početna cena retko ostaje konačna, naročito kada se radi o sistemima koji kombinuju svemir, mornaricu, protivraketnu odbranu i nove klase brodova. „Zlatna kupola“ zato sve više liči na projekat koji neće biti samo vojni štit, već i ogroman finansijski ponor.
U isto vreme, američka mornarica ulazi u drugi program koji dodatno pokazuje koliko se skupo zamišlja buduća američka vojna dominacija. Prema tridesetogodišnjem planu izgradnje brodova, Ministarstvo mornarice formalizovalo je nameru da nabavi 15 nuklearnih krstarica nove klase Tramp, između fiskalne 2028. i 2055. godine. Prva jedinica, USS Defiant, trebalo bi da bude naručena 2028. godine, a ulazak u službu procenjuje se za 2036. godinu.
Ove krstarice uvode novu klasifikaciju, BBGN, odnosno nuklearna krstarica sa vođenim raketama. To nije povratak starim krstaricama iz Hladnog rata, već pokušaj da se klasični koncept velikog površinskog ratnog broda prenese u eru hipersoničnih raketa, lasera, ogromne električne potrošnje i umreženog pomorskog ratovanja.
Plan nabavke predviđa tempo od jednog broda svake dve godine, uz izuzetke tokom fiskalnih godina 2030. i 2031. Cena jedne jedinice približava se 17 milijardi dolara. Time bi bojni brodovi klase Tramp bile skuplje čak i od najmodernijih nosača aviona klase Ford, čija se cena procenjuje na 13 do 15 milijardi dolara po brodu.
Takav podatak zvuči gotovo nestvarno: površinski borbeni brod, koji nije nosač aviona, mogao bi da košta više od supernosača. Objašnjenje se nalazi u njegovoj veličini, pogonu i arsenalu.
Brodovi klase Tramp trebalo bi da imaju deplasman od oko 35.000 tona, što je približno tri puta više od razarača Arleigh Burke Flight III. Dužina bi se kretala između 256 i 268 metara, uz brzinu veću od 30 čvorova. Njihova doktrinarna uloga neće biti zamena za razarače Arleigh Burke, koji će se i dalje nabavljati. Nove krstarice zamišljene su kao platforme za udare visokog intenziteta na velikim daljinama, kao pomorski komandni centri i kao jezgro odbrane grupa nosača aviona.
Arsenal predviđen za ove brodove objašnjava zbog čega se poseže za nuklearnim pogonom. Planirana borbena arhitektura uključuje prevelike vertikalne lansirne sisteme, kompatibilne sa konvencionalnim, nuklearnim i hipersoničnim raketama, elektromagnetne šinske topove, dva artiljerijska sistema kalibra 127 milimetara i lasersko oružje velike snage za presretanje vazdušnih ciljeva.
Nuklearni pogon u ovom konceptu nije samo pitanje dometa i autonomije. On je potreban zbog električne energije. Laserski sistemi velike snage, šinski topovi, elektronsko ratovanje, radari i komandni sistemi traže ogromne količine struje. Klasičan pogon takav energetski profil teško može dugoročno da podrži bez ozbiljnih kompromisa.
Američka mornarica ovde pokušava da reši problem koji se sve jasnije vidi u poslednjim ratovima: skupe protivvazdušne rakete ne mogu biti jedini odgovor na masovne napade dronovima i krstarećim raketama. Lasersko oružje, kada jednom proradi pouzdano, nudi znatno nižu cenu po dejstvu. Šinski topovi i sistemi usmerene energije trebalo bi da smanje zavisnost od ograničenih zaliha kinetičkih presretača.
Odluka o nuklearnom pogonu izazvala je ozbiljne debate u američkom političkom i vojnom vrhu. Konačnu podršku dala je administracija Donalda Trampa, zahtevajući maksimalni nivo tehnološke superiornosti. Pojedini vojni zvaničnici ranije su upozoravali na složenost, cenu održavanja i rizik uvođenja reaktora na velike površinske brodove koji nisu nosači aviona. Bivši sekretar mornarice Džon Felan čak je takvu opciju smatrao malo verovatnom neposredno pre smene.
Najveći problem, međutim, nije samo novac. Problem je američka industrijska baza.
Brodogradilište Newport News ostaje jedino američko brodogradilište opremljeno i licencirano za izgradnju površinskih brodova na nuklearni pogon. Isto postrojenje već nosi ogroman teret: nosače klase Ford, napadne nuklearne podmornice klase Virdžinija i strateške podmornice klase Kolumbija. Američka brodogradnja već kasni, pati od nedostatka kvalifikovanog osoblja, fragmentiranih lanaca snabdevanja i zagušenih kapaciteta.
Dodavanje 15 nuklearnih krstarica toj industrijskoj liniji ne deluje kao običan program modernizacije, već kao test izdržljivosti čitavog američkog vojno-industrijskog kompleksa. Na papiru, „Zlatna kupola“ i krstarice klase Tramp predstavljaju tehnološki skok u novu eru ratovanja. U brodogradilištu, međutim, svaka nova ambicija mora da prođe kroz isti uski prolaz: radnike, dokove, dobavljače, reaktore, elektroniku, čelik i vreme.
Zato „Zlatna kupola“ postaje zaista zlatna. Ne samo zbog cene sistema protivraketne odbrane, već zbog čitavog modela američke vojne moći, koji sve više zavisi od projekata toliko skupih i složenih da više ne pokazuju samo snagu, već i granice imperije koja pokušava da se istovremeno brani iz svemira, vlada okeanima i zadrži korak sa Kinom i Rusijom u novoj trci naoružanja.
