Ukrajina počinje da pravi ono što joj na frontu već mesecima prilično nedostaje: sopstvenu, serijski upotrebljivu vođenu avionsku bombu koja može da se baca sa određene udaljenosti, bez leta aviona direktno iznad cilja. Ministarstvo odbrane u Kijevu potvrdilo je nabavku prve partije domaćih KAB bombi, zasnovanih na američkoj bombi Mk-82 klase 500 funti, odnosno oko 227 kilograma.
Prema rečima ukrajinskog ministra odbrane Mihaila Fedorova, razvoj je trajao 17 meseci, a nova bomba pri lansiranju sa frontovskog bombardera Su-24M može da dostigne domet do 60 kilometara. Ukrajinska strana tvrdi da je reč o sopstvenom inženjerskom rešenju, a ne o prostoj kopiji zapadnih ili sovjetskih sistema. Cilj je da se precizno gađaju utvrđenja, komandna mesta i drugi ciljevi desetine kilometara iza linije fronta.
Kijev ovu municiju predstavlja kao odgovor na realnost rata. Ruske klizne bombe, posebno FAB/KAB sa UMPK kompletima, postale su jedan od najtežih problema za ukrajinske jedinice. Njihova suština je jednostavna i brutalno efikasna: stara, masovna avionska bomba dobija krila i komplet za navođenje, pa se izbacuje sa udaljenosti koja avionu omogućava da ostane van dela neposredne ukrajinske PVO. Rezultat je velika bojeva glava, relativno niska cena i ozbiljan efekat po rovove, utvrđenja, zgrade i logistiku.
Ukrajinski projekat pokušava da uhvati istu logiku, ali sa ukrajinske strane fronta. Nije to „čudo oružje“ koje menja rat preko noći, već pokušaj da se poveća količina precizne vazduhoplovne municije dostupne ukrajinskim pilotima. Trenutno se ovo oružje, prema dostupnim informacijama, koristi samo eksperimentalno i još nije uvedeno u masovnu upotrebu na prvoj liniji fronta. Piloti uvežbavaju scenarije, a municija se prilagođava stvarnim borbenim uslovima.
Najtačnije je posmatrati ukrajinski projekat kao dopunu postojećim zapadnim vođenim bombama koje je Kijev već odavno dobio, pre svega JDAM-ER, AASM Hammer i GBU-39/B. To znači da domaća bomba verovatno neće doneti potpuno novu kategoriju vazdušnih udara, već će povećati ukupnu masu raspoloživih sredstava za precizne napade na ciljeve blizu i iza prve linije.
JDAM-ER je američki komplet koji klasične bombe iz porodice Mk-80 pretvara u preciznu municiju produženog dometa. U osnovi, obična gravitaciona bomba dobija krila i sistem navođenja, najčešće kombinaciju inercijalne navigacije i satelitske korekcije. Time avion ne mora da preleti cilj, već može da izbaci bombu sa udaljenosti i visine, dok ona sama klizi prema koordinatama.
Francuski AASM Hammer ide korak dalje. To je modularni komplet koji bombi dodaje navođenje, a u nekim varijantama i raketni potisnik. Zbog toga može da se lansira sa nepovoljnijih profila leta, sa manje visine ili u složenijim taktičkim uslovima, što je važno za ukrajinske avione koji moraju da izbegavaju rusku PVO. AASM je skuplji od klasičnog JDAM pristupa, ali daje veću fleksibilnost.
GBU-39/B, poznata kao Small Diameter Bomb, ima drugačiju logiku. To je mala precizna bomba mase oko 110 kilograma, sa krilima i značajnim dometom klizanja. Njena prednost nije veličina bojeve glave, već preciznost, domet i mogućnost da avion ponese više komada. Protiv bunkera, skladišta, komandnih tačaka, vozila i tačkastih ciljeva, takva bomba može biti veoma korisna. Protiv velikih utvrđenih zona, efekat joj je manji od bombi klase Mk-82 ili većih.
“Ukrajinski KAB”, zasnovan na Mk-82, nalazi se negde između ovih rešenja. Veći je i snažniji od GBU-39/B, jednostavniji je konceptualno od AASM Hammera, a po logici najviše liči na domaći pokušaj da se napravi ukrajinski ekvivalent JDAM-ER ili ruskom UMPK kompletu. Zato ga ne treba posmatrati kao zamenu za zapadnu municiju, već kao pokušaj da se stvori dodatni izvor preciznih bombi koji ne zavisi potpuno od odluka Vašingtona, Pariza ili drugih saveznika.
To je važno za Kijev. Zapadne isporuke su ograničene, zavise od političkih ciklusa, stanja zaliha i prioriteta donatora. Ukrajina ne može dugoročno da vodi rat oslanjajući se samo na ono što joj stigne u paketima vojne pomoći. Domaća proizvodnja, makar u početku skromna, daje joj mogućnost da popuni praznine između zapadnih isporuka i stvarnih potreba fronta.
Sa vojne strane, nova bomba ima smisla najviše protiv ciljeva blizu fronta: utvrđenih položaja, komandnih mesta, skladišta municije, artiljerijskih položaja, koncentracija trupa i objekata koji su predaleko za neke taktičke sisteme, ali dovoljno blizu za dejstvo sa Su-24M. Korišćenje ovakve municije može povećati pritisak na rusku prednju i operativnu zonu, posebno ako se kombinuje sa dronovima, elektronskim ratovanjem i drugim sredstvima za zasićenje odbrane.
Najveći problem ostaje platforma. Su-24M je vredan, ali veoma ograničen resurs ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva. Da bi bomba dostigla domet od 60 kilometara, avion mora da je izbaci pod odgovarajućim uslovima, najčešće sa dovoljnom visinom i brzinom. To znači približavanje opasnoj zoni koju pokrivaju ruski sistemi PVO i lovačka avijacija.
Rusija raspolaže gustim slojevima protivvazdušne odbrane, od sistema Buk i Tor do S-300V i S-400, uz lovce koji mogu da koriste rakete vazduh-vazduh dugog dometa. Za ukrajinski avion svaki kilometar bliže frontu može biti razlika između uspešnog lansiranja i gubitka letelice. Zbog toga se već pominje cilj da se domet domaćeg KAB-a poveća na 80 kilometara ili više.
Sama bomba nije dovoljna. Ukrajina mora da obezbedi avion, posadu, aerodrom, logistiku, integraciju, navođenje, zaštitu od ruskih udara i dovoljno serijske proizvodnje. Ruska strana će, sasvim očekivano, pokušati da pogodi ne samo bombe, već i proizvodne pogone, skladišta, aerodrome i Su-24M koji ih nose.
Pojava ukrajinske vođene bombe zato nije preokret, ali jeste signal. Kijev je shvatio da se ruski uspeh sa jedrećim bombama ne može neutralisati samo molbama za PVO. Potrebno je imati sopstvenu vazduhoplovnu municiju koja može da pogađa ciljeve izvan neposrednog preleta. Zapadni JDAM-ER, AASM Hammer i GBU-39/B već su pokazali koliko takva sredstva mogu biti korisna, ali njihov broj nije neograničen. Ukrajinski KAB treba da popuni tu prazninu.
Moskva ovu municiju ne bi smela da potceni. Ograničen broj bombi neće promeniti front, ali serijska proizvodnja, bolji domet i pametna upotreba u kombinaciji sa drugim sredstvima mogu stvoriti nove probleme za ruske položaje. Istovremeno, Kijev ne sme da preceni sopstveni projekat. Rusija ima prednost u broju aviona, masi bombi, dubini proizvodnje i iskustvu upotrebe svojih UMPK kompleta.
