Puškomitraljez koji ne stari: zašto je RPD Dektarjova i dan danas relevantan na ratištima

Oružje kojim ćemo se baviti u ovom tekstu može se nazvati i delo starog majstora. Dektarjov (Дегтярёв, Василий Алексеевич, kod nas uobičajeno kao Degtarjev) jeste jedno od najvećih imena sovjetske i svetske oružarske misli. Imao je neuspeha, pobeđivao je i pobeđivali su ga, ali njegovi modeli koji su ušli u trupu traju decenijama bez mnogo izmena. Proslavljeni konstruktor nije bio sujetan, pa je lično pohvalio i protežirao model svog mladog kolege Mihaila Timofejeviča Kalašnjikova, pokazavši da je veliki i kao čovek. Jedan od retkih koji se može pohvaliti da mu je Staljin poklonio automobil. 

Puškomitraljez (Sovjeti su ga zvali ručni mitraljez) je trupa lako prihvatila jer je konstruisan na osnovu ratnog iskustva. Svojom pojavom on je sublimisao borbena iskustva sa ogromnog fronta i time se svrstao u malobrojni niz oružja koja su konceptualno menjala taktiku ratovanja. Pri tom se još uvek koristi na raznim bojištima. Zaista je napravljen da traje. 

Rad na ovom modelu počeo je krajem 1943. godine i baziran je na novom srednjem metku 7,62 x 39 mm M1943. Metak, koji će potom vladati decenijama (i još vlada) konstruisali su Elizarov i Sjomin (Елизаров, Николай Михайлович, Сёмин, Борис Владимирович). Pokazalo se da su ubojna moć i preciznost metka sasvim zadovoljavajući na rastojanjima do 800 metara, što je ratna praksa pokazala kao optimalnu distancu u dejstvima puškomitraljeza. Smesta je krenula objektivna, žestoka konkurentska utakmica između starih rivala, Degtarjova, Simonova, Sudajeva i drugih dokazanih i uspešnih konstruktora. Bolji i suroviji poligon, kakav je ratna prostorija, konstruktori nisu mogli dobiti. 

Tokom 1944. godine u prvi plan, posle brojnih ispitivanja, izbio je i nametnuo se rad Degtarjova koji je imao radnu oznaku RD-44 (Ручной Дегтярёва). Do kraja rata napravljena je mala serija i puštena je u ispitivanja. Rat se završio, ali nije i utakmica u naoružanju. Definitivni pobednik, model Degtarjova, modernizovan je unošenjem svih primedbi i uveden je u naoružanje s oznakom RPD (ručni mitraljez, odnosno puškomitraljez Degtarjova).

Na ruskom je dobio oznaku ”7,62-мм ручной пулемёт Дегтярёва – РПД, Индекс Грау 56-Р-327”.  Trupa je dobila puškomitraljez za koji nisu bila potrebna dvojica – nišandžija i pomoćnik; nišandžija je sve mogao da radi sam, a oružje je napunjeno imalo masu od samo devet (veoma podnošljivih) kilograma, dok su Mg-34, Mg-42 i DPM težili oko 12 kilograma. Spolja gledano, oružje liči na nešto veći i teži AK.

Šta je novo uneo konstruktor?

RPD je koristio automatiku kao na mehanizmu puškomitraljeza DPM (ДП– Дегтярёва пехотный, индекс ГАУ 56-Р-321). Umesto kružnog okvira (zbog kog je kod nas poznat kao ”pogačar”) koji se nalazio na gornjem delu oružja, novi model koristio je redenik koji je bio sastavljen od dve trake po 50 metaka. On je bio smešten u okruglom okviru (dobošu) čiji se uvodnik nalazio ispod oružja, kao kod većine modela.

Takva konstrukcija omogućavala je odličnu pokretljivost strelca jer nije morao da brine o redeniku koji je kod mnogih mitraljeza visio, uplitao se i kačio za sve i svašta. Tako je obezbeđena veća brzina paljbe i lakše rukovanje oružjem. U okviru nije bilo opruge koja je kod PPŠ često stvarala probleme, pa je i na taj način unapređena pouzdanost puškomitraljeza, jer je time isključen niz zastoja koje su kružni okviri s jakim oprugama izazivali. 

RPD je konačno dokazao da nema potrebe za izmenom cevi. Borbeno iskustvo pokazalo je da se može ispucati ceo b/k bez pregrevanja cevi. U ratovima se više ne juriša u talasima. Rezervna cev je bila opterećenje za strelca, morao je da je uvek ima sa sobom, a pri tom je i konstrukcija oružja bila složenija i manje pouzdana. Puškomitraljez je bio pravi izdanak sovjetske škole.

Međutim, po nečemu se izdvajao, a to je doktrina upotrebe! Ideja podrške pešadiji na nivou odeljenje/vod korišćenjem srednjeg metka, u trupama NATO usvojena je tek kada se prešlo na laki metak 5.56×45mm NATO,”five-five-six”. U nacističkoj Nemačkoj ideja puškomitraljeza formiranog oko metka 7,92 x 33 mm uopšte nije razmatrana. Podsetimo na to da je JNA sve do kraja šezdesetih godina kao glavnu vatrenu podršku odeljenju koristila samo jedan puškomitraljez M-53, da bi tek onda uvela još jedan na nivou odeljenja.   

RPD je tako postao jedno od prvih oružja formiranih oko metka M-1943 koje je uvedeno u naoružanje. Od početka pedesetih do sredine šezdesetih godina on je bio osnovno oružje podrške na nivou odeljenja, a zatim je počeo postepeno da ga zamenjuje model RPK (7,62-мм ручной пулемёт Калашникова Индекс ГРАУ- 6П2) koji se pokazao prijemčiviji u procesu unifikacije i standardizacije na nivou osnovnih pešadijskih formacija.

Bez obzira na to, ovo izvanredno oružje nalazi se na čuvanju u armijiskim rezervama, a izvožen je masovno u savezničke zemlje. Pri tom su ga Kinezi proizvodili pod oznakom Tip 56, Severna Koreja kao Tip 62, a Poljska kao  RKM D u poznatoj fabrici RADOM. Neke kompanije u SAD proizvode modernizovane RPD. U tu modernizaciju uključeni su teleskopski kundak, šine Pikantini za montažu raznih nišana i drugih pomoćnih sredstava, ergonomske nožice, plastični rukohvat. 

Osnovne karakteristike i konstrukcija

Praktična daljina gađanja po grudnoj meti iznosi 365 metara, a dejstvo po vazdušnim ciljevima do 500 metara. Metak ima ubojno dejstvo do kilometar i po daljine. Borbena brzina dejstva je do 150 metaka u minuti. Ukoliko se gađa neprekidnom paljbom bez hlađenja cevi, onda se može ispucati i do 300 metaka u minuti. Za ostvarenje automatske paljbe koristi se princip pozajmice barutnih gasova. Pravi predstavnik doktrine Dektarjova, ovo oružje ima samo sedam osnovih delova:

• Cev sa cevnom oblogom, nišanima i nožicama koje se ne odvajaju.
• Nosač zatvarača sa gasnim klipom.
• Mehanizam ručice za punjenje (zapinjanje zatvarača).
• Zatvarač.
• Povratni mehanizam.
• Sklop udarnog mehanizma i kundak.
• Kutija (okvir, doboš) s dva spojena redenika.  

U komplet RPD ulazi RAP u kome se nalaze: šipka za čišćenje, ključići za nišan i regulator, alat za čišćenje, drška s izvlakačem, ekstraktor, štitnik usta cevi, pojačnik trzanja za manevarsku municiju, mazalica, remnik i futrole za okvire s redenicima. 

Nišani

Nišanski komplet ima klasični nišan i mušicu. Nišan je podesiv od 1 do 10, s daljinama od po sto metara. Između osnovnih oznaka postoje i crtice za podelu na 50 metara. Bočne korekcije obavljaju se pomoću točkića koji se pomera levo i desno i ima oznaku za podešavanje na zadnjem kraju nišana sa sedam podeljaka. Svaki od njih odgovara dvohiljaditom delu izabranog dometa. Mitraljezi prvih serija imali su samo na gornjoj strani skalu podeljenu na po sto metara do krajnjeg dometa. 

Municija

Proizvođač je nudio više vrsta municije:

• Standardni metak s čeličnim jezgrom za dejstvo po živoj sili i lakom okopu. Nema posebnu boju. 
• Trasirajući-obeležavajući. Služi za korekciju vatre do 800 metara, ali i za dejstvo po živoj sili. Jezgro se sastoji od legure olova i antimona, a iza njega se nalazi kapsula sa presovanim zapaljivim trasirajućim sastavom. Boja zrna je zelena.
• Protivoklopno-zapaljivi. Ovaj metak služi za uništavanje tečnog goriva i žive sile koja se nalazi u lakooklopljenim skloništima do 300 metara daljine. Košuljica je od smese čelika i cinka, a jezgro je čelično s olovnim omotačem. U olovnoj čauri nalazi se zapaljiva smeša. Vrh zrna je crn sa crvenom prugom. 
• Zapaljivi: Koristi se za dejstvo po rezervoarima debljine do tri milimetra, lako zapaljivim materijalima do 700 metara i radi korekcije vatre težih oruđa. Zapaljivi sastav sastoji se od čeličnog probojnika i jezgra, a u čauri se nalazi kapsula sa trasirajuće-zapaljivom smešom. Boja zrna je crvena.  

Za ovaj pm karakteristično je da su i Sovjeti eksperimentisali sa zakrivljenim nastavkom cevi, pre svega za potrebe posada oklopnih vozila. Produžetak cevi bio je 610 mm, sa radijusom savijanja od 250 mm i uglom savijanja do 90°. Pokazalo se, kao i u slučaju Stg 44, da je glavni problem u izradi takvog nastavka (njegovo narezivanje, žilavost, itd) upravo tehnologija materijala pa se odustalo.  

Korisnici

Oružje se koristilo ili se još uvek nalazi na čuvanju ili korišćenju u sledećim državama:

Azerbejdžan (usled gubitka oružja tokom rata u Karabahu naručio je partiju RPD-44 iz rezervi RF), Albanija (do 1994. godine), Alžir, Angola, Afganistan, Bangladeš, Benin, Vijetna, Džibuti, Egipat, Zimbabe, Indonezija, Irak, Kambožda, Kina, Severna Koreja, Laos, Libija, Mađarska, Malta, Maroko, Mongolija, Nigerija, Nikaragva, Pakistan, Peru, Poljska Narodna Republika, Rumunija, Sirija, Somalija, SSSR, Sudan, Sijera Leone, Tanzanija, Togo, Uganda, Čad, Ekvatorijalna Gvineja, Eritreja, Etiopija.

Ukrajina je 2011. godine imala ne manje od 350 komada na čuvanju u OS i još 474 u Ministarstvu za vanredne situacije. Od 2014. godine i oni su izvučeni iz magacina i koriste ih Oružane snage i Nacionalna garda. 

Osnovne tt karakteristike