Nacionalna garda SAD (ARNG)

Najčešće se imenica garda, kao što znamo, vezuje za počasne i elitne jedinice neke države. U SAD  to je drugačije i čija garda ima drugačiji namenu. Štaviše, nacionalnu gardu ima mnogo zemalja:  Francuska, Ruska Federacija, Ukrajina, Brazil, Salvador, Meksiko, Nikaragva, Mauritanija, Tunis, kao i značajan broj azijskih zemalja (Saudijska Arabija, Pakistan, Kazahstan, itd).

Uloge su im različite. Negde su protokolarne, ali su najčešće odbrambene, milicijsko-policijske, pa i mešovite, s mogućnošću ofanzivnih operacija. Nacionalna garda SAD jeste rezervna formacija (rezervni sastav, kako bismo mi rekli) Oružanih snaga SAD za koju su nadležne Armija (US Army) i Vazduhoplovstvo (USAF). Amerikanci su procenili da je takav način organizacije, funkcionisanja i namene primeren njihovim potrebama. Jedinice ARNG postoje u svim državama i na posebnim teritorijama SAD. Njihova podređenost je dvostruka: prema državi u kojoj se nalaze i prema Federalnoj komandi.

U jedinice dolaze lica koja su prošla vojnu obuku ili odslužila vojni rok, a pri tom nisu prešli određenu starosnu granicu niti im je potrebna dodatna obuka, već samo redovni treninzi, odnosno periodične vežbe (vikend-vežbe) gde se upoznaju s novim oružjem, opremom, svojim sastavom, itd. Takve jedinice može uzbuniti guverner određene savezne države za obavljanje različitih zadataka: savladavanje elementanih nepogoda i katastrofa, održavanje javnog reda i mira u slučaju narušavanja u većem obimu i s većim brojem lica, itd. One imaju, uslovno rečeno, približne zadatke kao i policijsko-bezbednosne strukture, ali sa drugačijim ovlašćenjima i sredstvima. Uopšteno govoreći, te jedinice se “podižu“ kada snage bezbednosti ne mogu da prevaziđu iz različitih razloga nastale probleme. Odlukom predsednika SAD ove jedinice mogu se angažovati na federalnom nivou za podršku kopnenim snagama i vazduhoplovstvu, kako na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država, tako i van nje.

Preteča Nacionalne garde (i sličnih formacija po svetu) jesu jedinice milicije, organizovane snage za potrebe samoodbrane i održavanja javnog reda i mira. Prva takva na teritoriji današnjih SAD osnovana je 13. XII 1636. Veće borbeno angažovanje ima u proleće 1637. godine u britanskoj koloniji koja se tada zvala Zaliv Masačusec (Massachusetts Bay Colony, postojala je kao naselje Južne Nove Engleske od 1630–1691).  Pripadnici Garde s ponosom ističu da su kao organizovana sila stariji i od same američke nacije i američkih oružanih snaga. To temelje na činjenici da su 181. i 182. pešadijski puk, 101. artiljerijski puk i 101. inžinjerijski puk Nacionalne garde Masačuseca direktni potomci jedinica  kolonije koje su  formirane pre više od 370 godina.

MUZEJ NACIONALNE GARDE
MUZEJ NACIONALNE GARDE

Tog 13. decembra 1636. godine najviše telo kolonije Masačusec Bej odlučilo da ujedini različite jedinice milicije u Severni, Južni i Istočni puk kako bi se povećala borbena sposobnost i odgovorilo na zadatke kolonijalne vlade u sukobu s indijanskim plemenima Pekota (Pequots), sa teritorija današnjeg Konektikata, jednim iz grupacije plemena Mohikanaca. Prema ovoj odluci svi belci od 16 do 60 godina morali su biti naoružani s ciljem zaštite svoje zajednice. Obaveza im je bila da učestvuju u stražarskoj službi i u nedeljnim vežbama. Kada su formirane SAD, na osnovu postojanja ovih pukova, uzetih kao jezgro, formirana je Milicija Masačuseca. U XIX veku redovna vojska SAD bila je relativno mala i slabo opremljena, pa je vlada aktivno koristila miliciju tokom rata sa Meksikom 1846. godine, Građanskog rata i Špansko-američkog rata 1898. godine.

Iskustvo upotrebe Nacionalne garde došlo je do izražaja i u sukobima XX veka. Tokom Prvog svetskog rata više od 40% američkih divizija u Evropi sačinjavali su pripadnici ovog sastava. Ni Drugi svetski rat nije bio izuzetak jer je preko 300.000 pripadnika mobilisano i poslato na razna ratišta. Isti model primenjen je i u Koreji kada je bilo angažovano oko 140.000 rezervista. Rat u Vijetnamu, jedan od onih u kojima je medijska borba na unutrašnjem i spoljnom planu došla do usijanja i značajno uticala na ukupne društvene tokove, poljuljala je stav građanstva o angažovanju Nacionalne garde. Usled očekivano velikog otpora javnosti i snažnog pacifističkog pokreta, njene jedinice nisu učestvovale u Vijetnamskom ratu. Tu priliku iskoristio je veliki broj mladih ljudi iz bogatijih slojeva društva koji su radije odlazili u službu Nacionalne garde nego u Vijetnam, pa je tako počelo da dolazi do pukotina u, do tada, jedinstvenom stavu o angažovanju američkog stanovništva u ratnim operacijama. Jedan od onih koji nije na taj način tražio sklonište od rata bio je Džordž Buš Mlađi. Uopšte, u Americi je vladalo mišljenje da siromašni idu u Vijetnam, a bogati u Nacionalnu gardu.

PATROLA GARDISTA U LA 1992. GODINE
PATROLA GARDISTA U LA 1992. GODINE

Ovaj vek takođe je doneo značajna iskušenja i angažovanje ovih trupa, veoma često prilikom elementarnih nepogoda. One su odigrale veliku ulogu u održavanju javnog reda i mira, sprečavanju pljački, panike i sličnih pojava, ali i oporavku građanstva nakon pustošenja uragana Katrina u septembru 2005. godine. Nešto kasnije, u januaru i februaru 2007. godine jedinice iz osam saveznih država bile su mobilisane radi čišćenja snega, prebacivanju hrane za ugroženu stoku, doturanju raznih potrebština ljudima, regulisanju saobraćaja, spasavanju zavejanih vozača, itd. Jasno je da je za takve zadatke velikog obima Nacionalna garda odlično opremljena svim vrstama transportnih sredstava, mehanizacije, smeštajnih kapaciteta, ratnih rezervi, itd.

Rezervni sastav USAF (Air National Guard), imala je u februaru 2006. godine 106.000 pripadnika. Ranije su u ovaj sastav prebacivani avioni koji ne pripadaju više prvoj borbenoj liniji. Danas se u njenoj floti nalaze i moderne letelice, bombarderi B-2, lovci F-15, F-16, F-22, F-35 raznih blokova i modifikacija, helikopteri raznih namena, tankeri, avioni za elektronsko ratovanje, jurišni, transportni, izviđački avioni, UAV, itd. Nacionalna  Garda te, 2006. godine imala je ukupno 325.000 pripadnika. Godinu dana pre toga objavljen je podatak da su pripadnici i rezervisti ARNG bili najveći deo oružanih snaga SAD u toku cele njene istorije. O tome svedoči podatak da je oko 43% trupa u Iraku i 55% u Afganistanu formirano iz tog saziva. Više od 300.000 ljudi učestvovalo je u tim operacijama. Formacija ARNG organizovana je u 28 borbenih brigada i 78 brigada za podršku, prilikom najnovije reorganizacije američkih oružanih snaga.  Njene jedinice učestvovale su i u dejstvima na teritoriji SAD koja su imala karakter vanrednih. U Los Anđelesu 1992. godine u suzbijanju nereda učestvovalo je gotovo deset hiljada pripadnika (9.975), kao i u pomoći policiji u sveobuhvatnoj i najmasovnijoj akciji na tlu SAD posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine. Tada je u maksimalno kratkom roku trebalo obezbediti sve vitalne tačke ove velike zemlje, pored redovnih policijskih i bezbednosnih poslova i angažovanja oružanih snaga u inostranstvu. Krajem prve decenije ovog veka Nacionalna garda je povećala svoj sastav i imala je 467.587 ljudi po formacijskom sastavu. Prema najnovijem raspisu, ona ima 443.543 pripadnika. Služba u njoj je dobrovoljna i kombinuje se sa specijalnostima iz građanstva.

NACIONALNA GARDA NA POŠTANSKOJ MARKI 1953. GODINE
NACIONALNA GARDA NA POŠTANSKOJ MARKI 1953. GODINE

Godišnje ARNG primi oko 60.000 muškaraca i žena. Oni prolaze borbenu obuku (individualnu i grupnu nastavu) tokom tzv. “vikend vežbi“. Potom odlaze u dvonedeljne kampove gde se uvežbavaju u koordinisanom dejstvu s drugim jedinicama. Za sprečavanje zaposlenih u angažovanju na zadacima ARNG poslodavci mogu biti krivično gonjeni. Pored osnovnih prinadležnosti, gardisti imaju pravo na naknadu za stanovanje, kupovinu uniformi (200-1.200$ godišnje), plaćanje medicinskih troškova, mogućnost kupovine hrane po izboru u vojničkim prodavnicama gde je cena dvostruko niža od javne ponude, itd. Posle 20 godina službe odlazeći iz jedinice  dobijaju i pozamašne dodatke na penziju koji su u potpunosti oslobođeni poreza. Pri proglašenju vanrednog stanja ili mobilizacije, ove jedinice se uključuju u sastav redovnih OS sa svim pravima i obavezama.

Ova oblast je, kao i sve druge kada je reč o veoma birokratizovanom upravnom sistemu SAD, regulisana kroz istoriju na više načina, brojnim zakonima. Od prvog Zakona o miliciji iz 1792. godine, preko Zakona o nacionalnoj bezbednosti iz 1916, Zakona o mobilizaciji iz 1933. godine, i mnogih drugih do Zakona o nacionalnoj bezbednosti iz 2008. godine pređen je dug put.  Status   rezervnog sastava SAD uklopljen je u pravni poredak ove  zemlje, tako da će pripadnici ARNG uvek biti pod dvojnom jurisdikcijom – državnom i saveznom.

Rezimirajmo: od engleske kolonijalne milicije osnovane 13. decembra 1636. godine, preko Nacionalne garde (National Guard) promovisane 1824. godine u Njujorku, stiglo se do dvostruke (dvostepene) jurisdikcije. Amerikanci su 1933. godine definitivno utvrdili da im taj oblik najviše odgovara. Nalazeći se u dve osnovne formacije ( U.S. Army i U.S. Air Force)  ove jedinice rezervista predstavljaju posebnu vrstu milicije pod državnom upravom. Štab im se službeno zove National Guard Buereau, a garnizoni i lokalni štabovi nalaze se u svih 50 država i na dve teritorije: Commonwealth of Puerto Rico i District of Columbia. Moto im je „Always Ready, Always There!„, odnosno – uvek spreman, uvek tu“.

Komandant ARNG je predsednik SAD, a trenutni načelnik je general Danijel R. Hokandson. Zamenik mu je General lajtant (Lt Gen) Mark H. Sasevil (Marc H. Sasseville) iz USAF.

Ostavite Vaš Komentar: