Afrika pred novim sukobom: Etiopija traži izlaz na more, Eritreja upozorava na „neopravdani rat“

Etiopija, najveća država na svetu bez izlaza na more, poslednjih nedelja zahteva povratak pristupa obali, nazivajući to „pitanjem opstanka“. Premijer Abij Ahmed otišao je toliko daleko da je direktno pozvao Eritreju na pregovore o „obnavljanju pomorskog pristupa“, tvrdeći da je to „neizbežno“, i otvoreno nagovestio mogućnost nasilnog preuzimanja strateški važne luke Asab na jugu Eritreje.

Etiopija je izgubila pristup Crvenom moru 1993. godine, kada je Eritreja stekla nezavisnost. Od tada, njena ekonomska budućnost zavisi od stabilne trgovine kroz susedne države, pre svega Džibuti. Za Abija, vraćanje izlaza na more predstavlja istorijski cilj koji želi postići po svaku cenu.

Sa druge strane, Eritreja odbacuje etiopske zahteve i optužuje Adu Sabebu za opasnu i zapaljivu retoriku. Ministar informisanja Jemane Gebremeskel otvoreno je upozorio da etiopske izjave imaju za cilj da „zapale neopravdani rat“, čime je ovaj spor prvi put od završetka prošlog sukoba stavljen na ivicu ozbiljne eskalacije.

Situacija se dodatno komplikuje jer etiopski zvaničnici tvrde da Eritreja aktivno sarađuje sa Tigrajskim narodnooslobodilačkim frontom (TPOLF), organizacijom sa kojom je Etiopija do nedavno vodila brutalni rat. Takve optužbe stvaraju atmosferu u kojoj svaki incident može postati okidač za novi sukob.

Zašto je sve ovo bitno?

Ako bi Etiopija dobila direktan pristup Crvenom moru, bilo pregovorima ili silom, to bi iz temelja promenilo geopolitiku regiona. Kroz taj uski pomorski pojas prolazi jedan od najvažnijih trgovačkih koridora planete. Teretni saobraćaj između Evrope, Bliskog istoka, Indijskog okeana i Istočne Azije zavisi od stabilnosti ovog morskog puta.

Svaka destabilizacija ovog regiona, upozorava Forin Polisi, mogla bi da pogodi globalne lance snabdevanja jednako snažno kao i napadi Huta na Crveno more, što je mesecima potresalo svetsku trgovinu.

Za sada, obe strane ostaju pri svojim pozicijama. Etiopija želi more. Eritreja odbija ustupke, a međunarodna zajednica strahuje da bi sledeći korak mogao biti novi rat na afričkom rogu – rat čije posledice neće ostati lokalne.

Uporedna snaga Etiopije i Eritreje

Iako na prvi pogled izgledaju kao dve slične zemlje, njihove oružane snage imaju potpuno različите kapacitete. Etiopija ima znatno veći ljudski i industrijski potencijal, ali Eritreja poseduje faktor koji protivnik ne može lako da nadomesti – jednu od najtvrđih, najmilitarizovanijih i najspremnijih armija Afrike.

Etiopija

• Oko 160.000 aktivnih vojnika
• Ogromna rezerva zbog populacije od više od 120 miliona ljudi
• Sve veći budžet, ali iscrpljen dugim ratom u Tigraju
• Mešavina domaće i strane tehnike, uz zavisnost od spoljne logistike
• Oslanjanje na dronove kupljene od Turske, Irana i Kine

Eritreja

• 200.000+ aktivnog i mobilisanog osoblja (najveći procenat stanovništva pod oružjem u Africi)
• Generalna vojna mobilizacija traje godinama, armija je navikla na dugotrajne kampanje
• Manje oružja, ali izuzetno visoka disciplina i čvrsta hijerarhija
• Terenska prednost: kontrola obale, brdskog pojasa i strateškog prilaza Crvenom moru
• Armija projektovana za defanzivnu i gerilsku taktiku protiv većeg neprijatelja

Koliko su zaista jake vojske Etiopije i Eritreje?

Etiopija je veća sila na papiru i može da mobiliše daleko više ljudi, ali vojska joj je iscrpljena poslednjim građanskim ratom i zavisi od stranih saveznika.

Eritreja, iako mnogo manja, poseduje jednu od najspremnijih armija kontinenta, sa realnim kapacitetom da nanese visoke gubitke svakome ko pokuša da joj priđe obali. Upravo zato Forin Polisi upozorava da bi sukob između ove dve države mogao biti dugačak, iscrpljujući i geopolitički opasan za čitav region.

Ko bi stao na čiju stranu?

U mogućem sukobu, mi smatramo da bi Etiopija verovatno dobila političku i logističku podršku SAD, EU, Turske i UAE, koji u njoj vide ključnog regionalnog partnera i tržište od 120 miliona ljudi.

Eritreja bi se oslanjala na podršku Rusije, Irana i Egipta, kojima jača Eritreja odgovara kao instrument pritiska na Adis Abebu i kontrolu prilaza Crvenom moru. Kina bi ostala formalno neutralna, pošto ima velike infrastrukturne investicije u obe zemlje i prioritet joj je stabilnost trgovačkih ruta, a ne biranje strana.