I ona je postojala. Na strani neprijatelja Sovjetskog Saveza i Rusije ratovalo je mnogo etničkih Rusa, ili državljana nekadašnjih članica Sovjetskog Saveza. Bilo je toga i u Prvom svetskom ratu, kada je država uspela da se izbori tokom Oktobarske revolucije i Građanskog rata za svoj status, stvarajući novu, crvenu imperiju kako su je zvali protivnici.
Taj istorijski prevrat izrodio je mnogo organizacija među kojima su bile brojne i veoma dobro organizovane razne emigrantske grupe Belih. Oni su se dobro povezali i našli čvrsto utočište u državama u kojima su živeli, nadajući se da će se jednog dana vratiti u Rusiju. Međutim, nisu prestajali s borbom protiv boljševika.
Jedna od najekstremnijih i najpoznatijih organizacija bila je Sveruska fašistička partija (Всеросси́йская фаши́стская па́ртия -ВФП). Postojala je od 1931. do 1943. godine. Do 1934. zvala se Ruska fašistička partija (Русская фашистская партия), a od 1937. godine Ruski fašistički savez (Российский фашистский союз).
Imao sam privilegiju da se upoznam na otvaranju jedne izložbe u Podmoskovlju s gradonačelnikom Harbina, grada na severu Kine, na delu teritorije koji je uklinjen u daleki istok Rusije. Tako je počelo moje interesovanje za sudbinu emigranata koji su razvili grad, poznat, još uvek, pod nazivom Moskva Dalekog istoka.
To je bila najveća emigrantska organizacija na Dalekom istoku. U Harbinu postojala je velika ruska kolonija, pa je bilo logično da se pojavi i politički pokret koji je menjao nazive, ali ne i suštinu programa – borba protiv boljševizma s krajnjim ciljem rušenja sovjetskog poretka i povratka u otadžbinu.
Kada su je 1943. godine zabranili Japanci, ostali ogranci u Africi, Kanadi i Evropi nastavili su da rade sve do kraja rata. Kao u svakom pokretu, i u njemu je bilo mnogo promena, frakcija i nesloge, različitih ideja, ali i članstva – od prebogatih spahija, grofova, kneževa, industrijalaca i visokih oficira, do običnog sveta koji je nekako spasao glavu sklanjajući se od Crvenih.
Formiranje partije
Krajem dvadesetih godina grupa studenata pravnog fakulteta u Harbinu ujedinila se u Rusku fašističku organizaciju (Русская фашисткая организация). Predvodio ju je profesor Nikolaj Nikiforov (Никифоров, Николай Иванович). On je bio poslednji dekan pravnog fakulteta koji su osnovali emigranti. Rođen je u Kijevskoj guberniji, a umro je u radno-popravnom logoru NKVD. Kasnije ta organizacija doživljava preobražaj i dobija naziv Ruska fašistička partija ( Русская фашистская партия).
Početak rada u ovom obliku datira od 26. maja 1931. godine kada je održan prvi kongres ruskih fašista u Harbinu. Godinu dana formalno ju je predvodio Vladimir Kosmin (Косьмин, Владимир Дмитриевич), iskusni, prekaljeni ratnik, general-lajtant. Rođen je u Kursku, a život je okončao u Australiji. Generalni sekretar bio je Konstantin Rodzajevski (Родзаевский, Константин Владимирович). Streljan je 1946. godine u jednoj od prostorija Ljubjanke u najstrožem centru Moskve.
U Jokohami su se trećeg aprila 1934. godine ujedinili Ruska fašistička partija i Sveruska fašistička organizacija koju je predvodio Anastasij Vonsjacki (Вонсяцкий, Анастасий Андреевич, profesionalni vojnik – rođen u Varšavi, umro na Floridi). Tako ujedinjena ponela je naziv Sveruska fašistička partija (Всероссийскaя фашистскя партия – VFP). Ovaj potez ozvaničen je 26. aprila iste godine na drugom kongresu ujedinjenja u Harbinu. Rodzajevski je postao generalni sekretar i zamenik predsedavajućeg Centralnog izvršnog komiteta (CIK), a Vonsjacki predsedavajući. Vrlo kratko je trajala njihova sloga jer su u periodu od oktobra do novembra počeli da se sukobljavaju, da bi se konačno razišli.
Taj sukob pokazao je snobizam mnogih članova i njihov politički diletantizam. Dok je za akcionu spremnost i snagu pokreta bila potrebna sloga, oni su nastavili sa svojim političkim igrama stvarajući razne sestrinske organizacije. Ruski fašisti su u Harbinu, pod uticajam knjige F.T. Gorjačkina ”Prvi ruski fašista, Petar Arkadjevič Stolipin” (Первый русский фашист Петр Аркадьевич Столыпин) stvorili Stolpinsku akademiju. Stolipina su podizali u nebesa kao člana partije Pravoslavnih ruskih fašista (!) smatrajući ga većim genijem od Musolinija.
Godine 1934. Rodzajevski objavljuje knjigu pitanja i odgovora Azbuka fašizma koja je nekoliko puta izdavana. Osnovane su iste godine i sestrinske organizacije pri VFP – Ruski ženski fašistički pokret, Savez mladih fašista – avangard, Savest mladih fašistkinja istog imena, Savez fašističkih mališana, a 1936. godine bio je formiran i Savez fašističke omladine. To je razvodnjavalo moć aktivizma, ali je ostavljalo sliku masovnosti i pluralizma. Tako je sredinom tridesetih VFP postala najuticajnija organizacija na Dalekom istoku i najveća od svih među ruskom emigracijom. Krajem juna i početkom jula održan je devetodnevni Treći svetski kongres ruskih fašista na kome je utvrđen program i Ustav partije.
Vrh partije bavio se vrlo temeljno (pa i sitničavo) raznim formalnostima. Tako je 25. oktobra Vrhovni savet VFP (do tada CIK) utvrdio pravilnike o partijskom pozdravu, znački, zastavi, uniformi i hijerarhijskim oznakama, religioznom obeležju, itd. Tada je Rodzajevski konačno izabran za predsednika VFP. On je 1936. godine za svog predstavnika u Evopi postavio Borisa Tedlija (Тэдли, Борис Петрович, lekar po struci, rođen u Kijevu, umro u Švajcarskoj) koji je postao njen lider i za Afriku.
Vrhovni savet imao je tri komisije: ideološki i zakonodavni savet, kao i komisiju za izučavanje SSSR, u kojoj su mogli da se nađu i specijalisti za razne oblasti, nezavisno od toga da li su članovi Vrhovnog saveta. Sam rad tog saveta regulisan je Protokolom № 1 od 31. III 1939. godine.
Da ovaj rad, praktično sastavljen od sastanaka, govora, letaka i neagresivnog nastupa ne bi razvodnio interesovanje za pristup partiji, s jeseni 1936. godine članovi VFP pokušali su da organizuju sabotaže u SSSR. Međutim, svaka druga grupa je bila otkrivena i uništena od strane pograničnih jedinica. Jedna grupa je prešla, prateći prugu, 400 kilometara, stigavši sedmog novembra 1936. godine do grada Čita (pre Bajkala, gledano iz njihovog pravca kretanja), gde se održavala svečanost povodom godišnjice Oktobarske revolucije. Tamo su delili letke posle čega su se srećno vratili u sedište stranke.
Partijska uniforma bila je pompezna, u stilu uzora. Sastojala se od crne košulje, crne bluze (jakne) sa dugmadima zlatne boje na kojima se nalazio kukasti krst. Na glavi je nošena crna kapa s naradžastim obrubom i kokardom s kukastim krstom na sredini. Deo uniforme bio je i opasač sa zakačkom za mač, crne bridž-pantalone s narandžastim kantom (ispuskom) i čizmama. Na levom rukavu košulje i bluze, nešto više od pregiba lakta, našivao se narandžasti krug oivičen belom trakom, sa crnom svastikom po sredini. Na manžetu leve ruke našivani su partijski činovi.
Jula 1937. godine VFP je preimenovana u Ruski fašistički savez ( Российский фашистский союз -РФС), a 23. januara 1939. godine u Harbinu je održan četvrti (i poslednji) kongres. Godinu dana kasnije, svoju saradnju obnovili su Rodzajevski i Vonsjacki. Ona je potom prekinuta početkom Japansko-američkog rata. Tačan broj članova nikada nije utvrđen. Rodzajevski je tvrdio da ih je 1931. godine bilo samo dvesta, a dve godine kasnije preko pet hiljada. Već 1935. godine imali su 20.000 članova.
Pedantni istaživači, na osnovu raznih dokumenata prve vrste (članske karte, spiskovi, oglasi, umrlice, itd) tvrde da je ova brojka trostruko manja i da je partija imala od četiri do najviše deset hiljada ljudi. Ubrajajući i raštrkano članstvo širom sveta, u 26 zemalja, smatra se da je najveći broj članova bio 1938. godine – oko 30.000 hiljada.
Partija je imala svoje časopise:”Nacija”, koji je izlazio u Šangaju, i Naš put” sa sedištem redakcije u Harbinu. Ustanovljena su i zastava, patrijska znamenja, priznanja, i razne druge oznake koje su partije u to vreme imale.
Slogan je bio Bog, nacija, rad. Duhovni zaštitnik bio je sv. Ravnoapostolski Knez Vladimir (Владимир Святославич, staroruski – Володимѣръ Свѧтославичь), knez novgorodski i kijevski, koji je započeo pokrštavanje ruskih prostora. Partija je imala i svoju himnu u kojoj je korišćen muzički motiv Preobraženskog marša. Finansirala se iz Fonda protivkomunističke borbe koji je popunjavan članarinom, prodajom literature i prigodnih značaka.
Pih!