Svaki lokalni sukob na Bliskom istoku istovremeno je i globalni. Bio i ostao. Za vreme Hladnog rata Zapad je izvozio demokratiju, a Istok –proleterski internacionalizam i teoriju ograničenog suvereniteta. I Zapad je imao istu takvu teoriju, ali ju je predstavljao kao pluralizam različitosti i slobode mišljenja. Sve su to bile podvrste neokolonijalizma prilagođavane određenom terenu, društvenom sistemu i, iznad svega, sopstvenim potrebama. Ni Anglo-Amerikanci ni Sovjeti nisu ništa besplatno radili, samo što su to na različite načine objašnjavali – i naplaćivali.
Da ne zaboravimo – postojala je i treća varijanta međunarodnih odnosa, takozvani Pokret nesvrstanih, ali to je jedna nemušta priča koju ne vredi sada pominjati. Projekcija njene moći zasnivala se ne na oružju, već na političkim postulatima. U čemu je razlika izmeđju Zapada i Istoka u ovom ideološko-poslovnom procesu? Zapad je imao manje promašenih investicija nego Sovjeti. Najkraće rečeno.
Jedan od najvećih sovjetskih geostrateških promašaja bio je Egipat. Često se moglo čuti da su Sovjeti koristili zemlje Bliskog istoka za isprobavanje novih oružja. Bilo je i toga, ali kao posledica, a ne kao glavni razlog. Bio je to izuzetno skup test jer su mnoga oružja (bez obzira što su ih bliskoistočni saveznici dobijali u osiromašenim verzijama) stizala do Zapada. No, to se dešavalo i u suprotnom smeru. Egipat je najpre koketirao s nemačkim (nacističkim) odbeglim stručnjacima, pa se posle toga se okrenuo Sovjetima, zatim Amerikancima.
Kako je to izgledalo u doba sloge?
Sovjeti su u svim vidovima i rodovima pomagali Egipat i UAR (kratko vreme dok je postojala) na sve moguće načine: novcem, sredstvima, stručnjacima. Ovom prilikom posvetićemo pažnju najatraktivnijem vidu – RV i PVO. Sovjetska armada imala je službeni naziv Grupa sovjetskih vojnih specijalista u Egiptu (Группа советских военных специалистов в Египте). Zvanično – kombinovana grupa Oružanih snaga SSSR. Stigla je u Egipat 1967. godine na molbu Gamala Abdela Nasera. Namera je bila jasna – vojna i inžinjerijsko-tehnička pomoć OS Egipta radi suprostavljanja nadmoćnim OS Izraela.
Sovjeti su u Egiptu bili već od sredine pedesetih godina radi primopredaje oružanih sistema i njihovog uhodavanja. To je bila standardna tehnička podrška kakvu svi veliki izvoznici pružaju. Kada je vlada službeno zatražila pomoć, Sovjeti su se smesta odazvali. Brzo je stvoren sovjetski savetodavni aparat u sklopu egipatske Vrhovne komande. Jednog trenutka u Egiptu bilo je preko 32.000 sovjetskih stručnjaka. Prosečno ih je bilo oko 22.000, gotovo dve ratne divizije. Najveći deo povučen je između 17. i 27. jula 1972. godine. Ostali su uglavnom stručnjaci RV i PVO.
Kako su se to Sovjeti zainteresovali za Egipat, jednu od retkih zemalja koja se prostire na dva kontinenta? Reč je o geopolitičkoj odluci u skladu s trkom u naoružanju i globalnim pravcima Hladnog rata.
Prvo iskušenje bila je Suecka kriza. Izrael se pokazao mnogo snalažljiviji koristeći svoje mesto na svetskoj sceni i otvorenu podršku, o čemu smo već pisali baveći se izraelskim ratovima. Britanci su očekivano u februaru 1955. godine obustavili izvoz naoružanja u Egipat pa je Naser oružje zatražio od Sovjeta. To je odmah prihvaćeno pa su preko Čehoslovačke počeli da pristižu tajno (koliko je to moguće) avioni, tenkovi, artiljerija i druga prateća tehnika. U igru su se uključili i Kinezi. Egipat je za kratko vreme dobio 120 mlaznih lovaca MiG – 15bis, 50 bombardera Il – 28, 230 tenkova T – 34/85, 200 oklopnih transportera, 100 samohodnih artiljerijskih oruđa, gotovo 500 artiljerijskih cevi raznih kalibara, šest podmornica, nekoliko brodova manjeg deplasmana i preko 100 kamiona ZIS – 150.
Ubrzo su pristigli i najnoviji lovci MiG – 17F sa sovjetskim i čehoslovačkim instruktorima. Rat je buknuo 29. oktobra 1956. godine kada su snage Velike Britanije, Francuske i Izraela napale Egipat koji je nacionalizovao Suecki kanal. Vrlo brzo, već do petog novembra devet izraelskih brigada okupiralo je Sinajsko poluostrvo. Debakl Egipćana bio je neverovatan! Dve pešadijske divizije, po jedna samostalna pešadijska i oklopna brigada i nekoliko jedinica graničara povukli su se u neredu.
Na Sinaju je, praktično bez borbe, ostalo preko 400 vozila, oklopne tehnike i artiljerijskog oružja. Izraelcima je palo u ruke 40 tenkovaT – 34, 60 oklopnih transportera, nekoliko teških samohotki SU – 100 i mnogo druge opreme. Šestog novembra saveznici su desantirali Sinaj u reonu kanala bez ikakvog otpora! Odatle su bombardovali aerodrome oko Kaira i Aleksandrije uništivši gotovo sve egipatske avoneMiG – 15. Izraelci su svu zaplenjenu tehniku uključili u svoj borbeni sastav.
Sovjeti su reagovali smesta zapretivši raketiranjem glavnih gradova napadača! Pretnja je bila shvaćena sasvim ozbiljno i osmog novembra prekinuta su dejstva. Prezidijum CK KPSS nije gubio vreme pa je 29. novembra 1957. godine doneo odluku da se Egipat pomogne kreditom od 700 miliona rubalja kako bi isplatio nabavku opreme tokom 1958. i 1959. godine. Kredit je odobren s kamatnom stopom od dva procenta i trebalo je da se otplati u pet jednakih godišnjih rata, počevši od 1967. godine.
Egipćani su za to vreme dobili mnogo ratnog materijala: razarače, minopolagače, torpedne i raketne čamce, podmornice, haubice 152 mm, topove D – 44 kalibra 85 mm, PA topove KS – 19 kalibra 100 mm; isporučeno je mnogo radarskih sistema, 150 tenkova T – 54, više oklopnih transportera BTR – 152, 15 bombardera Il – 28, 40 aviona MiG – 17, četiri izviđačka aviona Il – 28 R, tri kompletne poljske bolnice, 1500 vozila ZIS 151 i mnogo druge prateće i pomoćne opreme.
Šestodnevni rat
Arapskoj koaliciji (Egipat, Sirija i Jordan) nije ni ta pomoć mnogo značila jer jednostavno nisu imali vremena da se uhodaju, ali ni da promene svoj mentalitet. U tom ratu izgubljeno je preko 40.000 ljudi (poginuli, ranjeni, zarobljeni). Uništeno je ili zaplenjeno preko 900 tenkova, više od hiljadu artiljerijskih oruđa (!) i 400 aviona. Šestog dana rata, 10. juna Sovjetski savez je prekinuo diplomatske odnose sa Izraelom i u direktnoj vezi s Vašingtonom opet isposlovao mir, uz otvorenu nameru da se vojno umeša ako se Izrael ne zaustavi.
Sovjeti su nastavili da sipaju u bure bez dna pa je 14. juna stigla eskadrila bombardera Tu – 16. Potom je vazdušnim mostom počela da pristiže druga tehnika. U oktobru 1967. godine stiglo je 100 najnovijih lovaca MiG – 21, 50 MiG – 19, 60 Su – 7 i 20 bombardera Il – 28. Kad već spominjemo MiG – 21, da podsetimo da je njih u naoružanju Egipta bilo više varijanti – MiG – 21PFS/PFM (pristizali su posle Šestodnevnog rata) MiG – 21 MF (uvedena početkom sedamdesetih), MiG – 21RF (izviđačka verzija, po potrebi i borbena), MiG – 21F – 13 (starije verzije u 102. brigadi) i MiG – 21UM/U (školsko-borbeni dvosed). I ostale prispele letelice imale su značajan broj varijanti.
Operacija Kavkaz
I Egipćani i Sovjeti rešili su da nešto promene. Naser, koji je posle ponižavajućeg poraza demagoški ponudio narodu svoju ostavku, tajno je posetio Sovjetski Savez i ubedio Sovjete da oni zaštite važna područja i objekte. Znajući da će to pokvariti odnose sa SAD, Sovjeti su ipak rešili da upute direktnu vojnu pomoć pa je operacija dobila kodni naziv ”Kavkaz”. U to vreme oni su bili globalna sila i bilo je očekivano da tako nešto urade bez velikog ustezanja. U tu svrhu tajno je formirana 18. samostalna raketna PVO divizija, 135. lovački puk i 35 samostalna lovačka eksadrila.
Krajem decembra 1969. godine radi operativne izvidnice u Egipat su stigli sovjetski stručnjaci u vrlo visokom sastavu. Ovaj put malo toga je prepušteno Egipćanima. Eksperti, mnogi na nivou generala, u više navrata su veoma temeljno, za razliku od Egipćana, razmotrili situaciju i videli gde su sve grešili. Iskusni štabski vojnici koji su pokrivali beskrajne sovjetske granice širom Evrope i Azije lako su došli do pravih rešenja.
Rad na terenu
Sve je rađeno po njihovim standardima. Masovno prisustvo je formalno prikazano kao dolazak specijalista za seosku poljiprivredu i domaćinstvo. Nošena su građanska odela. Jedina razlika između oficira i nižeg sastava bila je u šeširima i beretkama. Ogromno iskustvo redovnih smena trupa u zemljama Istočnog bloka pomoglo je i ovom prilikom. Tokom februara i marta 1970. godine prebačena je glavnina snaga i tenike. Prve jedinice stigle su petog i osmog marta u luku Aleksandrije na dva parobroda. To su bili raketaši generala Smirnova i pripadnici pukova lovačke avijacije generala Doljnikova. Oni su se prebacili iz crnomorske luke Nikolajev uz sve mere maskiranja i tajnosti.
Sva lična dokumenta ostavljena su u domovini i pripadnici kontingenta su se presvukli u građanska odela, a po dolasku u Aleksandriju dobili su egipatske uniforme. Prebacivanje tehnike s brodova obavljano je isključivo noću. Tokom dana svi su bili u stanju potpunog maskiranja i nepojavljivanja na otvorenom.
Naravno, tako ogroman logistički poduhvat nije mogao dugo biti skrivan pa su se ubrzo u zapadnoj štampi pojavili napisi o tome; čak su navođene i pretpostavljene baze PVO. Sovjeti su sasvim sigurno računali i s tim pa su preduzimali dalje maskirne korake u cilju zavaravanja. Mora se reći da su odlično znali svoj posao što su budući događaji potvrdili. Izraelci su u cilju psihološkog rata počeli da emituju radio-emisije ”’specijalno za sovjetske vojnike”. S obzirom na iskustva iz Vijetnama, očigledno da ni na Zapadu niko nije bio previše iznenađen sovjetskom snalažljivošću i organizacijom. Iznenađenja su sledila posle toga.
Tehnika je prefarbana u pustinjske boje, a registarske tablice i oznake bile su na arapskom. Prvog aprila na borbeno dežurstvo stupile su snage RV i PVO čuvajući vitalne objekte i pravce sve do juna 1972. godine kada su po zajedničkoj odluci vlada Egipta i SSSR napustile egipatsko tle.
Sovjeti i Rat iscrpljivanja
Amerikanci su imali katastrofalana iskustva sa sovjetskom PVO doktrinom u Vijetnamu kada su sovjetske rakete, ali i cevna PVO masakrirali njihove vazdušne snage. Stoga je i Rat iscrpljivanja, u očekivanju pravog sukoba, dobro došao da se obostrano preispitaju iskustva i taktika.
Izraelsko vazduhoplovstvo je krajem 1969. godine tokom operacije ”Hordos” postisnulo džepove egipatske PVO pa je njihova avijacija slobodno bombardovala i raketirala centralne egipatske okruge i predgrađa Kaira. Bombardovana je čeličana Helvan, simbol sovjetsko-egipatskog prijateljstva. Tokom tog kritičnog perioda, devetog januara 1970. godine dva aviona Il – 18 poletela su za Kairo sa operativnom grupom MO SSSR. Njome je komandovao vrhovni komandant PVO SSSR maršal P. F. Baticki.
Zadatak je bio da se hitno pripreme borbeni položaji za dejstvo sovjetskih posada. Oni su u tome imali zaista ogromno iskustvo. Preko 32.000 pripadnika PVO poslato je s jedinim ciljem – da brane VaP Egipta. Ukupno 21 raketni bataljon naoružan najsavremenijim sistemima tog vremena baziran je oko Kaira, Aleksandrije, Asuanske brane, Sueckog kanala i drugih lokacija.
Dva puka MiG – 21 raspoređena su oko Kaira, Aleksandrije i Asuana. Rezulati su se odmah pokazali. Izraelci su svakodnevno napadali ciljeve, ali na krajnjoj liniji dometa PVO što je umanjivalo preciznost, ali je omogućavalo brzo sklanjanje. Sovjeti tada prvi u svetu primenjuju sada uobičajenu taktiku – raketnim pukovima dodeljeni su specijalni vodovi za blisku odbranu. Svaki vod je imao po četiri ZSU – 23-4 šiljka i mnoštvo prenosivih sistema Strela – 2. Drske akcije Izraelaca kakve su stalno izvodili, tako su bile onemogućene.
Dejstva avijacije
Aktivan pristup sinteze napada i odbrane primenjen je kada je 135. lovački puk (sa oznakom 106. lovačka brigada UAR) bio razmešten u bazama Kom Aušim i Beni Suef. Štitio je Kairo s jugoistočnog pravca, a industrijske objekte i asuansku hidrolektranu s pravca severoistoka. Dubina dejstava ograničena je bila Sueckim zalivom Crvenog mora.
Posebna, 35. lovačka eskadrila (sa oznakom 108 lovačka brigada UAR) iz baze Džanaklis štitila je Ratnu mornaricu u priobalju i akvatoriji Sredozemnog mora, uključujući privredna postrojenja severnog Egipta od Port Saida do Mersa Metruha, pa na jug do Kaira. Sve oznake i taktički brojevi bili su iz nomenklature RV Egipta. Sovjetskim pilotima bilo je zabranjeno da preleću Suecki kanal jer je on u to vreme bio privremena linija razgraničenja, a eventualno zarobljavanje nekog sovjetskog pilota bilo bi ogroman medijski i psihološki udarac.
Njihovo patroliranje brzo je prinudilo izraleske pilote da ograniče svoje letove u prifrontovskoj zoni. Prvi susret izraelskih i sovjetskih pilota protekao je mirno; protivnici su se razišli bez borbe. Očigledno je obaveštajna služba Izraela dobro znala ko se nalazi u avionima. To se dogodio 13. aprila 1970. godine. Nešto kasnije isti takvi susreti dogodili su se 18. i 29. aprila. Do juna 1970. godine sovjetski piloti imali su već preko 100 borbenih misija, ali borbe su izostale.
Do pojave Sovjeta izraelska avijacija je stekla izvaredno iskustvo sa preko deset hiljadala letova. Radi nanošenja udara izvedeno je 86,8% letova, a 11,5% za izviđanje. Samo 1,7% bilo je borbeno. Od momenta pojave sovjetskih asova obim naleta je drastično opao. Izraelsko RV počelo je da izbegava direktne sukobe. To nije dugo potrajalo. Već tog leta pojačana su borbena dejstva i sovjetsko angažovanje bilo je neizbežno.
Prvi slučaj borbenog susreta dogodio se 25. juna 1970. godine kada je para MiG – 21 (piloti Krapivin i Saljnik) leteći na maloj visini skriveno prišla grup aviona A – 4 skajhouk (Douglas A – 4 Skyhawk) koja je krenula u bombardovanje Ismailije. Jedan A – 4 pogođen je raketom R – 3S no on je uspeo da se dovuče do svoje baze. Tamo je kasnije otpisan pa se smatra prvom žrtvom sovjetskih pilota.
Drugi izvori tvrde da je on odmah pao i da je pilot poginuo. Nešto kasnije, 27. jula 1970. godine Sovjeti su s egipatskim kolegama napravili zasedu izraelskim miražima. Planirano je da egipatska grupa MiG – 17 dejstuje po utvrđenom punktu Izraelaca na istočnoj obali kanala da bi isprovocirala protivnika na poteru. Trebalo je posle toga da ih namame na svoju teritoriju gde su ih čekale tri grupe sovjetskih presretača. Egipćani su izveli uspešne udare, ali izraelski avioni nisu zagrzili mamac.
Napad je ponovljen u 16.45 sati i ponovo je uništen jedan punkt. Ovaj put četvorka MiG – 17 privukla je na sebe miraže, ali su Sovjeti zakasnili, pa su dva egipatska aviona oborena, a miraži su se bezbedno povukli. Jedna grupa MiG – 21 je stigla u rejon dejstva s namerom da se uključi u bitku, ali je komanda sa zemlje odbila taj zahtev jer nisu podignute druge dve grupe. Oba egipatska pilota su se bezbedno katapultirala. Nešto kasnije 30. jula Izraleci su preslikali tu operaciju pa su oborili četiri sovjetska aviona dejstvima svojih lovaca F – 4 fantom II i miraž III. Tri sovjetska pilota su poginula, a jedan izraelski lovac je bio teško oštećen. Smatra se da je Izrael u ovom sukobu pobedio.
Odlazak
Ovaj gubitak nije presudio, ali je dao znak Sovjetima kako dalje da se ponašaju. Oni su očigledno imali uvid u tajne planove rata za Jom Kipur koji je iznenadio čak i svemoćnu izraelsku obaveštajnu službu. Oko 1972. godine u Egiptu je bilo oko 20.000 pripadnika ”vojnih savetnika”.
Sovjeti su imali isključivo pravo korišćenja pet egipatskih luka i osam aerodroma, od kojih se šest njih nalazilo u jurisdikciji RV i PVO SSSR. Kada su Sovjeti utvrdili da su Egipćani spremni da se samostalno bore jer je mnogo njih prošlo sovjetske vojne škole uz prateća iskustva na terenu, rešili su da se povuku.
To nije bilo jedini razlog. Sovjeti su često slali svoje iskusne oficire koji su bili potpora egipatskim kolegama, ali bez mnogo koristi, pa se ni njima nije ginulo za tuđ račun. Egipćani bi se jednostavno uplašili sukoba i tu nikakvi saveti nisu mogli pomoći. No, najvažniji razlog nije se video na terenu. Anvar el Sadat je počeo da vodi zakulisne pregovore s Amerikancima, a to Sovjetima nije moglo promaći. Rešili su da odu pre nego što Sadam postavi to pitanje, čime su ostavili sebi prostor za dalje diplomatsko delovanje.
Sovjetski zakon o veteranima registrovao je šest perioda borbenih dejstava s učešćem pripadnika RV i PVO OS SSSR:
- Oktobar 1962 – mart 1963. godine.
- Jun 1967 godine.
- Tokom cele 1968. godine.
- Mart 1969 – jul 1972. godine.
- Oktobar 1973 – mart 1974. godine.
- Jun 1974 – februar 1975. godine (tada nije bilo borbenih dejstava, već su u Egipat stigli minolovci iz Crnomorske i Tihookeanske flote radi razminiranja zone Sueckog kanala).
Formalna činjenica svedoči o tome da je Sovjetski Savez bio prva evropska država koja je poslala svoje snage na afrički kontinet ne zbog kolonizacije i okupacije, već da bi proširili svoj uticaj borbom protiv imperijalizma i kolonijalizma kako je tada proklamovano.
Uloga Raketnih kompleksa i drugih komponenti PVO
Prvo dejstvo raketnog kompleksa S – 125 Neva/Pečora (SA – 3 Goa) dogodio se 30. juna 1970. godine u intervalu od 18.30 do 19. 23 sati kada su uspešno odbijena dva naleta izraleske avijacije koja je napadala njihove položaje. Pored dva sovjetska diviziona tu su bila i tri egipatska s raketama S – 75. Oborena su dva aviona F – 4 Fantom II razbijajući mit o njihovoj nepobedivosti i nad arapskim nebom. Očigledno su iskustva iz Vijetnama bolje poslužila Sovetima.
Petog jula tokom naleta na položaje PVO Sovjeti su uništili još jedan izraelski avion. Nešto kasnije, 18. jula usledio je snažan nalet u kome su učestvovala 24 aviona fantom, miraž i skajhouk, a sa zemlje su odgovorili punm snagom. Oborena su dva i pogođen još jedan avion raketama S – 125 i rafalima topova šiljki. Izraelci su uspeli da unište jedan divizion kada je poginulo osam sovjetskih raketaša.
Jednim od fantoma pilotirao je Eini Menahem koji je kao državljanin SAD s velikim vijetnamskim iskustvom leteo za Izrael. On je zarobljen posle katapultiranja. To je bio i poslednji sukob 18. raketne divizije posebne namene. Petog avgusta 1970. godine Izrael je predložio primirije s Egiptom. Uticaj sovjetskih profesionalaca bio je očigledan namećući neprihvtljive gubitke i potez je bio logičan.
Šta se potom događalo?
Sovjeti nisu mogli ni tehnički lako da odu odatle, niti je to egipatskom vojnom vrhu odgovaralo, pa je Sadat morao da bude oprezniji u svojim izletima na Zapad. Posle početka Rata za Jom Kipur sovjetski zvaničnici su naglasili da postoji mogućnost zadejstovanja vazdušno-desantnih divizija iz sastava VDV. To je bila realna opasnost za Izrael. Oni su imali devet takvih divizija (jedna u rezervi) potpuno opremljenih za vazdušno desantiranje pri čemu su se konstruktori i industrija potrudili da im pripreme i unikatna oklopna i artiljerijska sredstva, dovoljno avijacije itd.
Sve to je činilo jednu takvu diviziju impresivnom samostalnom oružanom silom. Neke jedinice u SSSR su dobile i povišeni stepen pripravnosti. Međutim, usled zahladnjenja egipatsko-sovjetskih odnosa procenjeno je da bi takva operacija više štetila nego koristila Sovjetima. Jednostavno rečeno, oni nisu više hteli da ratuju za prevrtljivog saveznika.
Po završetku Četvrtog rata, sovjetske snage su ušle u sastav Mirovnih snaga OUN (UNEF II). Pokazalo se da su se vojnici izvanredno razumeli, pa su se između evropskih pripadnika plavih šlemova i samih Sovjeta razvili veoma srdačni odnosi. Političari, očigledno, iz tog nisu izvukli nikakvu pouku.
Sada, s ove distance, može se reći da je Grupa sovjetskih snaga ispunila zadatak u vojnom smislu reči uz minimalne gubitke. Četvrti rat je to potvrdio jer su Egipćani zaista mnogo naučili i radikalno promenili svoj ratnički pristup. Tok događaja nije zavisio samo od vojnika, već i od obaveštajaca i diplomata. Posle tog rata Izrael je bar prema Egiptu zauzeo respektabilniji stav, između ostalog i stoga što su došli pod okrilje istog saveznika.
