Sukob između Sjedinjenih Država i Irana, uprkos intenzivnim udarima i oštroj retorici, sve više poprima obrise konflikta koji neće biti rešen klasičnim mirovnim sporazumom. Prema analizi objavljenoj na analitičkom portalu The Conversation, realniji ishod jeste pauza, prekid vatre ili takozvano zamrzavanje sukoba, bez rešavanja suštinskih sporova koji stoje u njegovoj osnovi.
Publikacija navodi nekoliko ključnih elemenata koji ukazuju na takav scenario. Prvi je promena tona u javnim nastupima američkog predsednika Donalda Trampa, koji sve češće govori o „prekidu vatre“ umesto o trajnom miru. U diplomatskoj terminologiji ta razlika nije beznačajna. Prekid vatre podrazumeva privremeno zaustavljanje borbi, dok mir zahteva politički dogovor i rešavanje spornih pitanja.
Drugi faktor odnosi se na prirodu samog sukoba. Rat između SAD, Izraela i Irana ima karakteristike asimetričnog konflikta. Dve strane nisu uporedive po konvencionalnoj vojnoj moći, ali to ne znači da jedna strana može lako nametnuti svoju volju drugoj. Iranski napadi na osetljive tačke globalne ekonomije, uključujući pomorske rute i energetsku infrastrukturu, povećavaju cenu konflikta za protivnika. U takvim okolnostima, troškovi rastu, ali brz slom jedne strane nije izvestan.
Treći element koji analitičari ističu jeste dubina političkih i strateških kontradikcija. Ključno pitanje ostaje iranski nuklearni program, oko kojeg do sada nije postignut nikakav suštinski napredak. Ni Vašington ni Teheran ne pokazuju spremnost da naprave ustupke koji bi mogli dovesti do trajnog kompromisa. Upravo zato, prema The Conversation, realniji ishod nije mirovni sporazum, već produženo stanje zastoja.
Kao istorijski primer navodi se Korejsko poluostrvo. Rat je 1953. godine okončan primirjem, ali nikada nije potpisan mirovni sporazum. Severna i Južna Koreja formalno su i dalje u ratnom stanju, iako su oružane operacije zaustavljene pre više od sedam decenija. Sličan model zamrznutog konflikta mogao bi se primeniti i na Bliski istok, ukoliko strane procene da im je održavanje kontrolisanog zastoja prihvatljivije od otvorene eskalacije.
Istovremeno, u regionalnim medijima pojavljuju se spekulacije o mogućoj kopnenoj operaciji Sjedinjenih Država protiv Irana. Hrvatski magazin Advance navodi da se u javnosti sve češće govori o mogućnosti ograničene intervencije, koja bi se u početku možda nazivala „specijalnom operacijom“, a ne invazijom punog obima.
Međutim, prema toj analizi, hladna procena situacije vodi ka drugačijem zaključku. SAD trenutno nemaju dovoljno snaga raspoređenih u regionu za kopnenu operaciju velikih razmera, niti jasan strateški cilj koji bi opravdao visoke političke i vojne rizike. Kao maksimalno ostvariva opcija pominju se ograničeni udari na pojedinačne ciljeve ili pokušaj zauzimanja određene tačke, poput strateški važnog ostrva.
Autor članka ocenjuje da čak i takav scenario više liči na „put u ponor“ nego na izlaz iz krize. Ideja o iskrcavanju američkih snaga na neko iransko ostrvo radi postizanja „vizuelne pobede“ mogla bi kratkoročno da proizvede politički efekat, ali bi dugoročno otvorila prostor za dalju eskalaciju.
Brojne evropske i američke publikacije razmatraju mogućnost kopnene operacije, ali većina ističe da bi takav potez bio izuzetno rizičan. Vojni analitičari upozoravaju da bi američke trupe mogle pretrpeti značajne gubitke, što bi imalo ozbiljne političke posledice po administraciju u Vašingtonu.
Pored vojnih rizika, potencijalna kopnena invazija nosila bi i snažne ekonomske posledice. Region Persijskog zaliva ima ključnu ulogu u globalnoj energetici i pomorskom saobraćaju. Svaka dugotrajnija destabilizacija mogla bi izazvati poremećaje na tržištima energenata i šire posledice po svetsku ekonomiju.
Uprkos spekulacijama o invaziji, posmatrači priznaju da je jednako teško zamisliti i brzo diplomatsko rešenje. Ako su političke pozicije suviše udaljene, a vojna eskalacija previše rizična, zamrzavanje sukoba postaje svojevrsna srednja opcija. Takvo stanje ne donosi mir, ali smanjuje intenzitet borbi i omogućava održavanje minimalne kontrole nad krizom.
U tom okviru, Bliski istok bi mogao ući u novu fazu dugotrajnog, niskointenzivnog nadmetanja, gde se povremeni udari i politička tenzija smenjuju sa periodima relativne tišine. Takav model ne rešava osnovne sporove, ali odlaže njihovo konačno razrešenje, ostavljajući region u trajnoj neizvesnosti.
