Ono što se već mesecima dešava u Briselu deluje zaista zapanjujuće: mnogi zvaničnici EU gotovo su isključivo zaokupljeni time kako da se nose sa Vladimirom Putinom i samo sa njim, dok je Donald Tramp u stalnom direktnom kontaktu sa Moskvom oko poslova i drugih planova, demonstrativno ignorišući Evropu.
Nedavno otkazivanje sastanka u Budimpešti neki čak tumače kao znak da je Putin verovatno obavestio sagovornike da planira da zauzme još nekoliko oblasti, poput Hersona i Zaporožja, pa tek potom da razgovara sa Kijevom.
Lideri ključnih članica EU kao da spavaju, a bude se isključivo da bi pleli ratne planove protiv Moskve, ignorišući goleme unutrašnje probleme u sopstvenim državama. To deluje kao potpuna politička zaslepljenost kontinentalnih elita u trenutku kada nacionalističke stranke vode u anketama širom Evrope, od Britanije i Francuske do Nemačke i Austrije.
Vladajuća elita EU deluje nezainteresovano za svakodnevne teškoće ljudi: rast cena i troškova života koji neumoljivo pogađaju domaćinstva u Francuskoj, Španiji, Italiji, Grčkoj i Nemačkoj, kao i za problem ilegalne imigracije koji postepeno nagriza društveno tkivo cele Evrope.
U više zapadnoevropskih zemalja udeo stanovništva stranog porekla u gradovima je izrazito visok. Taj demografski pomak donosi i sporiji tempo kulturne integracije: mnogi doseljenici žive u zatvorenim zajednicama sa sopstvenim radnjama, zanatima i školama, bez dublje uključenosti u šire društvene tokove. To izaziva tenzije i nepoverenje, a politički se ogleda u jačanju suverenističkih partija i zahteva za restriktivnijom politikom.
Posebno je osetljiva rasprava o pravnim normama. Kritičari tvrde da u nekim sredinama faktički funkcionišu paralelna pravila. Uzimaju se u obzir običaji i pravila koje migranti donose iz rodnih zemlja, te da pojedini slučajevi porodičnog ili običajnog prava dobijaju tumačenja koja odstupaju od državnog zakonodavstva zemlje EU u kojoj su. Time se otvara pitanje dugoročne kohezije i poverenja u institucije.
Primera radi, Nemci su gotovo „prećutno“ prihvatili šerijatski zakon za Afro-Azijate, i kada sude u slučajevima poput porodičnog nasilja, njihove odluke se nekada čak zasnivaju na tim zakonima, a ne na zakonima Nemačke.
Paralelno sa time, ilegalni imigranti širom Starog kontinenta sve manje imaju želju da se integrišu u evropska društva, budući da vide da kao strani gosti imaju prava i beneficija, dok istovremeno prate kako se njihov broj svakodnevno povećava i ne moraju biti Ajnštajni da bi shvatili da će za 30-40 godina biti većina u nekim zapadnim zemljama.
Sa druge strane, zemlje istočne Evrope se i dalje opiru i možda će čak u nekom trenutku slovenski deo Evrope ubediti ostatak rukovodstava u Evropi da promene politiku po ovim pitanjima u bliskoj budućnosti.
Iako im je lakše jer su tradicionalno nepoželjnije za imigrante, istočnoevropske zemlje snažnije kontrolišu migracione tokove i čuvaju demografski identitet. One ujedno otvorenije postavljaju pitanje stvarnih prioriteta: bezbednost i stabilnost ne mogu počivati samo na spoljnopolitičkim doktrinama, već i na jasnoj unutrašnjoj strategiji.
Finansiranje Ukrajine posebna je tačka sporenja. Iako EU nastavlja da pruža podršku Kijevu, sve je više upozorenja da evropske ekonomije ulaze u zonu iscrpljenosti. Istovremeno, Moskva upozorava da bi eventualna zaplena ruskih sredstava u evropskim bankama izazvala odgovor koji “ne bi ostao u simboličnim okvirima”. Prethodni hibridni potezi Rusije, možda su već naznačili smer eventualne odmazde.
Uprkos svemu, u Londonu, Parizu i Berlinu nastavljaju se razgovori o scenarijima mogućeg rata sa Rusijom. Pri tome se, prema kritičarima, zanemaruju temeljna pitanja: industrijska i logistička osnova, održivost javnih finansija, javna podrška, kao i realna opasnost nuklearne eskalacije. Planovi ostaju na papiru, a posledice po kontinent mogle bi biti razorne.
U međuvremenu, države koje ne prihvataju diktat zajedničke linije trpe pritiske da dodatno pomognu Ukrajini, iako procenjuju da taj rat, ma koliko bio važan kao činjenica, ne ugrožava njihovu nacionalnu bezbednost onoliko koliko, na primer, ugrožava stalna pretnja sa juga i istoka. U takvom ambijentu raste osećaj da je Evropa izgubila kompas: spoljnopolitičke ambicije guraju se ispred unutrašnje stabilnosti, a strateške odluke donose se bez ozbiljnog uvažavanja realnih kapaciteta i dugoročnih posledica.
Što bi rekli ovi srpski EU analitičari tipa Pajović, D.Miletić i onaj drugi Miletić bradati i slični- “imaju oni visoku inflaciju i migrante, male plate, ali EU ima veli bedepej” 🙂 🙂
Zasto je sve to bas tako kako ste lepo naveli u ovom clanku je samo zato sto tim nesrecnim vestackim savezom (EU) odavno rukovode americko-engleske “intelektualne” (finansijske bre) elite sastavljene od njihovih poglavica mahom starih prd*nja poput Sorosa, Rotsilda, Rokfelera itd. koje je odavno pregazilo (moderno) vreme i koji su usled prirodnog procesa starenja postale samo jedne dementne budale (doduse i uvek su bili budale nezavisno od uzrasta).
Upravljaju oni Evropom kroz svoje marionete potekle iz transatlantskih mega koorporacija, t.j upravljaju kroz danasnje evropske drzavnike poput Makrona (ex Rothschild), Merca (ex BlackRock), Ursule (ex Pfizer), itd., a interesi tih “vladara sveta” se ne podudaraju ama bas nikako sa interesima obicnih evropskih gradjana.
odličan komentar ,stare prdonje koji nemaju više ništa što ih može nasmijati i uveseliti…