Prve neobjašnjive pojave za pračoveka bile su i one iznad njegove glave – Sunce, Mesec, zvezde… Dokazano je da su Egipćani znali tačnu obdanicu za svaki dan, da je Zemlja okrugla i da se okreće oko Sunca, itd. Oni su to toga došli iz merkantilnih razloga – da izračunaju dnevnicu radnicima i to pomoću sunčanog sata!
Znali su sve ono što je Vatikan nevoljko ”oprostio” Galileju koji je sebi u nedra, iz inata, izlazeći sa suđenja, rekao – ”Eppur si muove” (ipak se okreće). To priznanje koje se nezvanično protezalo gotovo tri veka, ozvaničeno je tek 1992. godine za vreme pape Jovana Pavla Drugog.
Da su ”kreatori” inkvizicije bili toliko zastrašeni ljudskom željom za pravom, a ne nametnutom istinom (ako treba i na lomači, kao što su u to ”uverili” Đordana Bruna, ali i mnoge druge), pokazala je među prvima filmska industrija! Ona se bez ustezanja bavila pitanjima čoveka u beskraju svemira (rezervisanom u ljudskom umu za razne bogove), njegovim opstankom, putem u beskraj.
Na tom putu u nepoznato čekalo nas je i čeka mnogo izazova, što ćemo delimično videti iz ovog teksta, kome jeste mesto u vojnim doktrinama. Nažalost, uverili smo se mnogo puta da je sve što je vezano za bliži i dalji kosmos neraskidivo povezano i sa interesima vojske, osvajanja, supremacije, itd.
Film je takođe mnogo doprineo da stvorimo određene slike, ali i predrasude o ovom krajnje neprijateljski raspoloženom okruženju za ljude. Prvi umetnički (dugometražni) film o kosmosu i njegovim junacima zove se ”Aelita”. Snimljen je pre 108 godina i smatra se da je on za vanzemaljce ustalio izraz Marsovci, jer se bavi željom marsovske kraljice Aelite da dozna više o ljudskoj vrsti; posebno o čudnom inžinjeru Losu koji tajno sklapa kosmički brod da stigne baš na Mars.
Onda se, posle stotina filmova i serija, 2023. godine pojavio film ”Izazov”, prvi film koji je zaista snimljen u kosmosu. Ovaj put stvari su znatno manje mistične, jer doktorka mora hitno da stigne na međunarodnu stanicu kako bi obavila operaciju – u bestežinskom stanju, naravno.
Stižemo, konačno, od tehničkih (složenih, izazovnih, ali rešivih problema), do onog krucijalnog, ljudskog. Kako začeti novi život u opisanim uslovima? Kako ćemo se rađati u kosmosu? Čak i najzdraviji pripadnici ljudske vrste, najprobraniji među probranima, kosmonauti, jesu samo ljudi i mogu da se razbole i ometu taj proces. Setimo se da je jedan od učesnika misije ”Apolo 13” umro od kancera.
Za ovu temu interesantan je film čiji je naslov kod nas preveden kao ”Svemir između nas” (The Space Between Us). Snimljen je 2017. godine. Glavni zaplet formiran je oko članice posade broda koji se zaputio na Mars. Sve bi bilo u redu da dotična nije tokom leta ustanovila da je u drugom stanju…a to se ne može kriti dugo. Nije mogla da kaže kontroli leta da je samo malo trudna, već je priznala ”celu istinu” – i zaplet počinje. Pogledajte film, svakako je korak napred u razaradi ove priče – da li se u kosmosu mogu rađati deca?
Kako će se rađati kosmički vojnici?
Pitanje jeste suštinsko i odnosi se na sve stanovnike Trećeg kamena od Sunca, kako nas je lepo nazvao Hendriks. Čak i pod pretpostavkom da ovladamo brzinom svetlosti, do nekih povoljnih, nama sličnih uslova, biće nam potrebne možda i stotine godina…ali i naslednici.
Kako će se ljudi rađati u svemiru, kako će, u krajnjoj liniji, biti stvarani neki novi vojnici koji će nam, ko zna, možda i zatrebati? Jasno je da je to jedan od futurističkih imperativa koji se ne može zaobići. Da li je takvih pokušaja već bilo?
Zvanična nauka kaže da je to gotovo neizvodljivo, ali znamo da je nauka svašta tvrdila kroz vekove (da se Sunce okreće oko Zemlje i još mnogo toga). Jedno je sigurno: ne postoji takva naučna teorija da je neko ne bi zastupao ili ispitao, ako zato postoje mogućnosti!
Koji su otežavajući faktori da se žena porodi u kosmosu? Začeće ćemo, za sada, preskočiti ne zbog lascivnosti, već zbog razloga izvodljivosti oko koje se dodatno spore seksolozi. Najpre, u nultoj gravitaciji mnogo toga u telu i van njega funkcioniše drugačije. Povećana je radijacija, još uvek najveća opasnost za ljudski rod. Zaštita od nje u kosmičkom brodu je pouzdana, ali i veoma skupa, a pri tom je i veštačka.
Takođe, jonizujuće zračenje, na koje su ljudi navikli milenijumima, u kosmičkim uslovima jeste jače. Šta je tu, na samom početku istraživanja, problem? Manjak informacija koje se mogu dobiti samo u realnim uslovima, a taj način je nehuman. Zato se izvode samo na zamorčićima. Najpre je ustanovljeno da se smanjuje nivo polnih hormona i sve što s tim ide.
Tako, najkraće, stoje stvari s životinjama u eksperimentima. Žene koje učestvuju u kosmičkim misijama odlažu mesečni ciklus ili planiraju trudnoću posle letenja. A šta ćemo sa socijalno-psihološkim faktorima (željama porodice, prirodnim majčinskim nagonom, rizicima, strahovima, reakcijom šire sredine, uticajem religijskih i sličnih faktora, itd)?
Vratimo se opet toj upornoj, radoznaloj nauci. Embrioni koji su vraćeni na Zemlju posle sveobuhvatnih eksperimenata dokazali su da nijedan sisar nije začet ili rođen u bestežinskom stanju.
Nešto je, ipak, postignuto. Prvi embrioni poslati su u avgustu 2021. godine, a Japanci su na zemlji napravili veštački, laboratorijski kosmos i čuvali biomaterijal na minus 95°C. Embrioni su potom vraćeni u zemaljske uslove. Eksperimenti su pokazali da beskičmenjaci, vodozemci i ribe mogu da stvore zdravo, perspektivno potomstvo.
Međutim, kako smo već naveli, najveći deo eksperimenta rađen je na Zemlji, u situaciji bestežinskog, veštački izazvanog stanja, kada su naučnici uspeli da naprave zdrav embrion miša. Od miša, naravno, nikad neće postati čovek (sudeći po Darvinu); ko će voditi te brodove – to je već nešto lakše pitanje, u vreme kada se veštačka inteligencija sve ozbiljnije shvata.
O svom delimičnom uspehu Japanci su progovorili je krajem oktobra 2021. godine. Tada je saopšteno da su uspeli da na MSS-u naprave zdrav embrion miša. Takve embrione Japanci su nešto ranije, u avgustu 2021. godine, poslali u orbitu.
U osam sprecijalnih inkubatora, na minus 95°C, našlo se po 90 zamrznutih embriona. Oni su evoluirali u normalne embrione bez oštećenja DNK, ali ih je preživelo tek dvadesetak procenata. Kinezi su pokušali da naprave nešto slično. Dobili su slične rezultate, anomalije i sve muke koje uz to idu. Radijacija je, ispostavilo se, najdugotrajniji neprijatelj i glavna prepreka.
Može to i jednostavnije
Podsetimo da su Amerikanci potrošili milione dolara da konstruišu olovku kojom će pisati u vasioni. Sovjeti su za to koristili grafitne olovke, beskrajno jevtinije. Efekat je isti. Shodno tome, osamdesetih godina kroz (tada ozbiljnu) štampu počela se provlačiti prilično ubedljiva vest da su na sovjetskoj stanici ”Mir”, na kojoj se moglo relativno konforno živeti i po više meseci, naučnici (neki su bili članovi Nacionalnog istraživačkog veća SAD) otkrili svetu da su Svetlana Savickaja (druga žena kosmonaut na svetu) i njen partner to isprobali na klasičan, takoreći staromodan način. Onako kako se to radi otkad postoji ljudski rod. Dobrovoljno, razume se.
”Mačka je pobegla iz džaka”; jednom objavljena, vest je krenula svetom i nije bilo više svrhe demantovati je, bez obzira da li je bila tačna ili ne. U njenoj biografiji ovih detalja nema. Obratite pažnju na način ”eksperimentisanja” i ciljeve. Prema navedenim izvorima, Rusi ništa nisu komplikovali. Primenili su klasičnu metodu, bez američkih mudrovanja o stezanju specijalnim pojasevima kako se partneri ne bi razdvojili, da ne ulazimo sad i u ostale detalje.
Zašto, to jeste jedno od pitanja?
Naravno, to nije bila vojna tajna koja bi se mogla sakriti, ali je pokazala tradicionalnu rusku naviku da maštaju do neslućenih mogućnosti. Ovaj put mašta je bila tu, nadohvat ruke. Zašto ne probati, kad su partneri voljni i sami radoznali kako će to rezultirati? U eri narastajućeg svemirskog turizma neko se setio da i takva vrsta zabave može biti u ponudi.
Kako je na to reagovala NASA? Sigurno ni oni nisu sedeli skrštenih ruku (ipak je u pitanju trka u naoružanju i primatu); obavili su i oni eksperimente koji teško mogu stići pod stavku filmovi za odrasle, ali zvaničan stav (iz njima znanih razloga) bio je da je to, ustvari profesionalno zamlaćivanje biologa, antropologa, genetiračara, bez obećavajućih rezultata.
Da li je baš tako?
Vratimo se često spominjanoj osobi: Svetlana Jevgenijevna Savicka (Светла́на Евге́ньевна Сави́цкая, čije rođenje je obeleženo osmicama – 8. VIII 1948 u Moskvi), veoma je poznato ime u svetu kosmonautike, avijacije, padobranstva i sportske pilotaže. Oficir, jedini dvostruki heroj (heroina) SSSR, nosilac mnogih rekorda koji do danas nisu oboreni; smatra se da je ona ta koja je učestvovala u tom eksperimentu.
Ona je prva žena koja je izvan ”Sojuza 12” 25. jula 1984. godine ”leonovala”, odnosno provela preko tri sata van broda s kolegom Vladimirom Džanibekovim. Imala je u planu još dve misije, 1985. i 1986. godine. Prva je otkazana, a drugu je propustila zbog trudnoće. Penzionisana je u relativno niskom činu majora 1993. godine.
Kako je uopšte ova tvrdnja stigla u javnost i da li je ona plod mašte nekog senzacionalističkog tabloida, epizoda u medijskom ratu ili nešto treće?
U brojnoj zajednici ljudi koji se bave kosmosom, našao se naučnik koji je svojim imenom i titulom stajao iza onoga što se smatralo (i smatra) glasinom. Reč je o dr Ulrihu Valteru (Ulrich Hans Walter), fizičaru i profesoru Tehničkog fakulteta u Minhenu. On je 1993. godine proveo deset dana u smemiru. Do stanice ga je doneo spejs-šatl ”Kolumbija”. Po činu poručnik, na misiji je bio angažovan kao stručnjak za koristan teret (payload).
Za nemački časopis ”Fokus”, otkrio je brojne pikanterije kako funkcioniše seks u bestižinskom stanju, šta o tome misli NASA, itd. On je naveo ono što se već znalo – da je 1982. godine tada 34-godišnja Savickaja bila na ”Saljutu” osam dana, s dvojicom kolega.
Dotični se nije zaustavio samo na razgovorima s novinarima, već je napisao knjigu ”Pakleno putovanje kroz prostor i vreme” (Höllenritt durch Raum und Zeit) koja je objavljena 2017. u Nemačkoj. U njoj tvrdi da je tada prvi put pokušano začeće u kosmosu, pozivajući se na više puta ponovljenu izjavu lekara iz ruskog tima. Pri tom je zaključio da ”eksperiment nije rezultirao potomstvom”. O tome s kim je to pokušala Savickaja, koliko puta, itd, uvaženi profesor doktor u intervjuima nije detaljisao.
Na kraju ove iritantne priče podsetimo se još jedne osobe, ovaj put fiktivne. U filmu ”Kontakt” iz 1997. godine, u kojoj Džodi Foster glumi genijalnu, tvrdoglavu naučnicu koja želi da uspostavi kontakt s drugim civilizacijama, na kraju filma doživljava i šikaniranja u koje su obavezno bila uključena i lica koja smatraju da samo jedna osoba ima pravo na svemir.
Džodi, koja se u tom filmu zove Eleonor, upitana je od strane jednog dečaka iz grupe posetilaca – da li u kosmosu ima života. Ona je odgovorila: ”U kosmosu postoje milijarde galaksija slične našoj. Ako samo mi živimo među njima, smatram to neverovarnim gubljenjem prostora”.
Kad smo već kod prostora, kao i stalnim pretnjama da nas ima previše, da nas treba raseliti po kosmosu, itd, itd, spomenimo dokazanu činjenicu: procene su različite, ali govore da na planeti Zemlji iskorišćen životni prostor iznosi manje od jednog procenta ukupne površine i da na njemu živi između tri do deset procenata ljudske vrste u odnosu na teorijski maksimum. To će reći, ima mesta za još bar 90% novorođenih, dok Zemlja stvarno ne postane tesna.
Nažalost, i na takvoj planeti nema tačke koju ne može dohvatiti neko ubistveno oružje; a ljudi bi da se malo rašire i po kosmosu, uz realnu mogućnost da se sukobe oko novih habitata. Za to im, međutim, treba vojska koja tamo tek treba da se rodi. Ako mislite da pitate čime će ratovati, pitajte nešto lakše. Tu nam mašte nikada nije nedostajalo. Nažalost.
