Ukrajina bure bez dna: Kako je dobijala pomoć, kako je ta pomoć povećavana i da li sve to ima svrhu?

Upoznajmo se s procesom koji je pretvorio Ukrajinu (koja je na početku SVO dobijala skromnu pomoć kolektivnog Zapada) na bure bez dna. Onako kako su Rusi redefinisali i pomerali svoje crvene linije, tako je Zapad sve više podizao ulog.

To se očitavalo ne samo kroz drzak, medijski rat, koji je do apsurda doveo pojmove kao što su istina, činjenice, objektivnost, nepristrasnost, itd; zavladali su animozitet, mržnja, pa i otvoreno neprijateljstvo koje se očitavalo i očitava tokom dosadašnje operacije u sve većem slanju opreme, municije, savremenih pa i elitnih sistema.

Povećavan je i kvalitet i kvantitet.

Da li su stratezi koji su uveli Ukrajinu u ovaj proksi rat računali s tim, tek ćemo videti. Kako su, i da li su, stigli u situaciju koja se kod nas ilustruje narodnom izrekom ”Dala baba dinar da uđe u kolo, a sad bi dala dva da izađe…”.

Kako je eskalirala vojna pomoć Ukrajini?

Najpre su sa Zapada stizala sredstva veze i izviđanja, streljačko oružje, ručni protivtenkovski bacači, kao i prenosni  protivavionski i protivtenkovski raketni kompleksi. Već su i oni u početnoj fazi SVO naneneli značajnu štetu OS RF, pogotovo dok je Ukrajina još uvek imala dovoljno rezervne municije, MES, ali i oružja iz sopstvenih zaliha.

Mogli smo da se uverimo i u tradicionalnu dvoličnost Turaka koji su dostavili Ukrajini BPL ”Bajraktar’‘, smatrajući da će se on pokazati u punom sjaju kao u Nagorno Karabahu i produžiti svoju traženost na svetskom tržištu.

Kada su se ruske oružane snage prilagodile i počele da pojačavaju tempo, menjaju načine, metode i sredstava napada, tada su i gubici ukrajinske armade bivali sve veći i sve ih je teže bilo nadoknaditi.

Zapad je, hteo ne hteo, počeo da dostavlja i teže sisteme, artiljeriju, samohodna oruđa, oklopne transportere, tenkove, pa i avione. Uporedo je pojačavan i arsenal sredstava vazduh-zemlja, zemlja-more, itd.

Sve je ukazivalo na trend koji se do danas nije zaustavio, ali se usporio. Činjenica je da je Ukrajina postala bure bez dna, jer ruska taktika ”kokošijeg kljucanja”, bez mnogo medijske pompe, svakodnevno uništava u velikom broju živu silu i materijalna sredstva Ukrajine.

Vozovi, skladišta, komandni punktovi, elektrane, lete u vazduh, a sve manje obučeni, mobilisani vojnici, postaju lako žrtve ratišta zasićenog ogromnim brojem sredstava za ubijanje.

Počeci vojne pomoći, Lend-liz XXI veka 

Na Zapadu se smatralo da će količina sovjetskog naoružanja, raštrkanog širom sveta u velikom broju, biti dovoljna da se Ukrajina odupre. Zašto je to bilo tada ispravno razmišljanje?

Samo ukrajinska avijacija uništena je u prvih nekoliko meseci dva ili tri puta u odnosu na količinu letelica koju je imala pre samog početka dejstava, pa ipak su se na nebu SVO pojavljivali migovi i suhoji.

Bez obzira na relativno lako dostupne podatke, ipak se ne zna koliko je bivše sovjetske opreme stiglo raznim kanalima u Ukrajinu, ali svakako je reč o velikim količinama. Mnoge države su se te opreme odrekle pod pritiskom SAD, a neke su jedva čekale da je se nekako reše, pokušavajući da obave neku vrstu trampe, kako bi došle do modernijeg oružja. Naravno, uz doplatu.

Taj proces je u toku i pitanje je ko će u njemu izvući ”kraću slamčicu”. Američki prodavci sigurno neće. Uglavnom, to što je ogrebano s dna kace omogućilo je OS Ukrajine da ne kolabiraju u 2023. godini. 

I ta pristigla sredstava su vrlo brzo stizala pod udar upornih Rusa jer su im oni odlično znali slabe tačke, pa su u Ukrajinu počeli da stižu analogni obrasci, kopije sovjetskog oružja koje su sve zemlje Istočne Evrope proizvodile po licenci pod svojim nazivima, ali u naprednim varijantama.

Tako je češčki VBR ”Vampir”, modifikacija sovjetskog ”BM-21 Grad”, aktivno korišćen u napadima na Belgorod. Trenutno, SAD pokušavaju da iscede ono što je ostalo od sovjetskog nasleđa, obećavajući zamenu svojim sistemima koji se nalaze na čuvanju.

Ova strategija je Amerikancima dvostruko korisna jer ne samo da podržavaju Ukrajinu, već i otvaraju mogućnosti proizvodnje rezervnih delova i servisiranja, naravno – u svojim fabrikama.

Na ruku im ide i to što Ukrajinci tako dobijena sredstva relativno brzo gube, iz više razloga: teško odvikavanje od sovjetske oružarske škole, nepoznavanje jezika, ali i skromne taktičko-tehničke karakteristike.

Amerikanci, kao nekada Sovjeti, šalju osiromašene ili čak zastarele verzije. Setimo se da su se Španci pretrgli šaljući PVO rakete ”Houk”, koje pripadaju drugoj generaciji, i nisu jedini koji tako rade.

Gomilanje problema

Takav odnos koji je sugerisao da Zapad smatra SVO nečim što je kratkotrajno i s čim može da izađe na kraj, počeo je da iskazuje i probleme. Među njima najveći su bili nedostatak avijacije, brodovlja i preciznog oružja velikog dometa.

Treba, istine radi, napomenuti da su Ukrajinci nedostatak avijacije i visokopreciznih oružja delimično nadoknađivali upotrebom BPL i čamaca-dronova kamikaza. Naravno da ta sredstva nisu pala s neba kao poklon, jer su u njihovoj izradi Ukrajincima pomogli američki, britanski i turski eksperti, uz realnu pretpostavku da su i druge zemlje NATO slale i šalju svoje stručnjake radi kompletiranja vazdušnih i morskih dronova.

U izvesnoj meri to važi i za FPV dronove koji su značajno zamenili na bojnom polju razne prenosne PT, pa čak i PA sisteme. S proizvodnjom FPV Ukrajina se pozabavila samostalno, a kompletne dronove i dalje im dostavlja Zapad.

No, ti dronovi ne dolaze samo sa Zapada, već i iz zemalja koje se javno deklarišu kao proruske, ”savezničke”. I ovde je preovladalo pravilo koje se ne može sakriti, da pare ne smrde. 

Zašto ti pogoni u kojima Ukrajinci samostalno proizvode i sklapaju FPV dronove nisu češće meta, jeste pitanje za rusku komandu i njene obaveštajne službe.   

Odbrana VaP uz pomoć Zapada

Slanje PA raketnih kompleksa počelo je najpre s prenosnim modelima iz porodice ”Stinger”, da bi se spisak sve više i više širio. Počeli su da stižu savremeni kompleksi ”IRIS-T” i ”NASAMS”, ali i razne ”frankenštajnske” kombinacije o kojima smo pisali, uporedo s cevnom artiljerijom za koju se mislilo da je prevaziđena.

Konačno, stigli su i ”Patrioti” za koje su mnogi ”kauč-analitičari” s nipodaštavanjem govorili da nisu dorasli datoj situaciji. Istina je da su ti, vrlo skupi kompleksi, u potpunosti efektivni, a njihovi gubici su rezultat mnogih faktora. Setimo se onih paničnih, rafalnih lansiranja u odbrani Kijeva, kada su desetine i stotine miliona dolara otišle u dim.

Ni Rusi nisu bili bez gubitaka za koje se sumnjiči sistem ”Patriot”. Podsetimo se obaranja ”Il-76” s ukrajinskim zarobljenicima, a da ne spominjemo druge gubitke o kojima Ministarstvo odbrane RF ćuti, ili ne navodi razloge gubitaka koji su evidentni.

Ipak, nezavisno od visokog kvaliteta PA kompleksa sa Zapada, pošto je najveća količina lansera i opreme sovjetskog porekla uništena, teško je nadoknaditi takve gubitke pa je ukrajinska PVO značajno oslabljena. 

Šta će biti ako Zapad podigne ulog?

Ako Ukrajinci budu dokazali da mogu izolovati određene borbene reone i stvaranje zona ”A2AD” (anti-access and area denial – ograničenje pristupa i manevra), onda će oni moći da računaju i s drugim najsavremenijim sredstvima PVO – laserskim oružjem koje već stiže u jedinice SAD, ili mikrotalasnim oružjem koje je još u fazi ispitivanja.

Posle početnih dostava opreme, nova faza eskalacije počela je isporukom dalekometnih artiljerijskih sistema kalibra 155 mm, kao što su ”Cezar”, ”PZ-2000”, ”Krab”, ”M-777”. Zapadne države imaju malu količinu konvencionalne municije; njihova proizvodnja tek oživljava s ciljem da dostigne ratni tempo, ali su zato američke vođene granate ”Excalibur” postale ozbiljna opasnost jer dobacuju i do 70 kilometara.

No, ni njih nema previše, pa je primećeno njihovo odsustvo s ratišta. Stručanjaci smatraju da je to rezultat efikasne radio-elektronske borbe ruskih specijalizovanih jedinica, pa će fabrike u SAD morati da porade na modernizaciji ove municije. Njena efikasnost gotovo je svedena na nulu, odnosno  može se porediti s efektom ”glupe” municije. 

Još veća opasnost bili su i ostali VBR ”HIMARS” s upravljivom municijom ”GMRLS” kalibra 227 mm, s dometom do 100 kilometara. Moguće je da su SAD već dostavile Ukrajini i upravljive reaktivne granate ”ER FMRLS” kaliba 254 mm, s dometom od 150-200 kilometara jer se oni takođe mogu lansirati iz ”HIMARSA” iz  kontejnera s šest raketa.

Amerikanci su pravili i planirajuće aviobombe malog kalibra ”GLSDB” koje se lansiraju korišćenjem dodatnog motora i imaju domet do 150 kilometara. Još nije tačno utvrđeno koliko su ta sredstva efikasna.

Dok jedni tvrde da su to vrlo delotvorni sistemi, Rusi tvrde da su ove bombe veoma podložne ometanju sredstvima radio-elektronske borbe. Poseban stepen eskalacije izražen je kroz dostavljanje Ukrajini kasetnih bojevih glava, od kojih, nažalost, najviše strada građanstvo.

Kakvu ulogu može imati zapadni oklop?

Glasno i euforično najavljivani, tenkovi zapadnog porekla ničim nisu izmenili sliku ratišta, naprotiv.

Razočaranje činjenicom da su ih Rusi vrlo brzo uklonili s ratišta, bilo uništavanjem, bilo time što su protivnika naterali da ih jednostavno povuče iz bitke i učini beskorisnim, takođe je uticalo na moral ukrajinskih boraca.

Sada, kada OS Ukrajine nemaju ofanzivnu moć, zapadni tenkovi parkirani su, skriveni u pozadini. Može se pretpostaviti da bi ih Ukrajinci koristili prilikom neke odlučujuće ofanzive, ali samo uz pomoć otvorene podrške avijacije NATO, inače ih čeka brzo uništenje.

Raketno oružje

Pošto su ranije postavljene crvene linije odavno pređene, Zapad je počeo, sve otvorenije, da šalje Ukrajini krilate rakete velikog dometa, ”Storm Shadow” i ”Scalp-EG”; evidentno je da su one Rusima nanele određene gubitke. Nemci se, za sada, kunu da neće slati rakete ”Taurus”, no ranije ili kasnije oni će svoju odluku verovatno promeniti.

Kada su Amerikanci videli da od strane Rusije nema neke izričite reakcije, oni su počeli da šalju Ukrajini operativno-taktičke rakete ”ATACMS”. Njihov domet je 300 kilometara, a nije isključeno da mogu poslati i ”PrSM” s dometom od više od 500 kilometara.

Za sada Ukrajince u punoj upotrebi tih raketa sprečavaju samo politička ograničenja. Sledeći mogući korak, u zavisnosti od situacije, biće dopremanje stelt krilatih raketa ”JASSM-ER”.

U tom slučaj opasnost za objekte na ruskoj teritoriji biće značajno veća, jer one imaju bojeve glave od 400 kilograma. Takve bg mogu uništiti čitave fabrike jednim pogotkom. Šta u tom slučaju raditi? Premeštati proizvodnju, kao za vreme Drugog sv. rata iza Urala ili na Daleki istok?

Avijacija, pitanje svih pitanja

Dugo odlagana odluka počela je da se realizuje, pa u Ukrajinu na razne načine stižu avioni ”F-16” raznih modifikacija i mogućnosti. Prema procenama ratnih rezervi Zapada, Rusi smatraju da aviona te porodice Ukrajinci mogu nakupiti do sto komada.

Nedavno je francuski predsednik najavio slanje aviona ”Miraž 2000”, dok Šveđani s vremena na vreme spominju mogućnost slanja modernih aviona ”Saab JAS 39 Gripen”. Šveđani su obećali (prema nekim izvorima i predali) dva svoja mini-avaksa ”ASC 890”.

Bez obzira na brojne pretpostavke kauč-analitičara da će svi ovi avioni brzo poljubiti zemlju, ne treba imati iluzija. Ukrajinci su izvukli krvave pouke iz uništenja svoje početne flote, i sasvim sigurno će umeti da bolje čuvaju ove dragocene avione.

Kako će njihove borbene osobine doći do izražaja u tom slučaju, to je pitanje za ukrajinsku komandu.

Ukrajinci imaju tu prednost što avioni za rano upozorenje i izviđanje nesmetano lete duž granica i u neutralnom vazdušnom prostoru, pa na taj način nadoknađuju pristup dragocenim informacijama.

Međutim, korišćenje avijacije sa svojih aerodroma i sa svojim pilotima, Ukrajincima bi pomoglo da prošire zonu ugrožavanja niskoletećih krilatih raketa i BPL kamikaza sve do Kijeva, pa i dalje, pri čemu će rizikovati da ustupljeni mini-avaksi budu relativno laka meta ruskih presretača.

Dodatnu opasnost koju Amerikanci svesno doziraju predstavlja isporuka raketa vazduh-vazduh velikog dometa, čime bi ruski avioni bili potisnuti iz dosadašnjeg radijusa delovanja, no to su samo pretpostavke.

U kojoj meri su druge države stvarno upletene u sukob?

To je, reklo bi se, najviši i naozbiljniji stepen eskalacije zapadne pomoći – ulazak stranih trupa na teritoriju Zapadne Ukrajine, s ciljem obuke boraca OS Ukrajine i kao pasivno dežurstvo na mirnim delovima granice.

Konačno, vojna lica NATO i strani plaćenici odavno su na teritoriji Ukrajine, s raznim formalnim opravdanjima. Međutim, kada bi oni oni sa svojim oznakama, činovima i zastavama bili angažovani na prednjoj liniji, naravno da bi sukob dobio suštinski drugačiju dimenziju.

Pri tom ne treba zaboraviti da se i ukrajinski avioni vrlo komotno ”šetaju” između Poljske i Ukrajine, pa i Rumunije, spremajući se za iznenadne udare, ali i servis, obuku, itd.

Ne treba sumnjati da će ih ruske vazdušno-kosmičke snage spremno dočekati. U takvu vrstu povišene eskalacije mešanja Zapada u SVO spada i složeni sistem obaveštajnog rada, navođenja i veza kojim se koordiniraju napadi kako na crnomorsku flotu, tako i na Krimski most, ali i na druge ciljeve u dubini teritorije Rusije.

Stepen eskalacije narasta kao u onom eksperimentu s ”kuvanom žabom”. Kako će Rusi reagovati, da li već imaju spreman scenario? Vidimo da se dokumentovano uništavaju čitave kompozicije dragocene opreme, da ”Iskanderi” i BPL pogađaju snajperskom preciznošću objekte energetske infrastrukture, kao da doziraju napade.

To jeste u skladu s ograničenim ciljevima SVO, ali niko ne zna ko će prvi izgubiti živce, da li će Ukrajinci u očajanju pozvati strane trupe na svoju teritoriju, ili će neko s ruske strane pritisnuti dugmad koja će mnogo toga skratiti i eliminisati.

Nažalost, ostaje nam da čekamo i gledamo, jer od prognoza nema nikakve koristi. Bar što se nas tiče.

Ekonomska komponenta ovog sukoba je posebna priča (Ukrajina je odavno u ogromnom tekućem minusu koji bi mogao da se nazove i bankrotom), no to je tema za poseban tekst, s obzirom na to da je u novčanim ulaganjima mnogo specifičnih faktora (krediti, bespovratna pomoć, saldo poslate ”pomoći”, troškovi angažovanja stranih stručnjaka i osoblja, obuka u drugim državama, korišćenje resursa na drugoj teritoriji, državni budžet Ukrajine, itd, itd), no jedno je sigurno.

Ukrajini će biti potrebne decenije da stabilizuje svoj ekonomski bilans. Sve što su dobili, ili najveći deo, moraće da plate, u skladu s popularnom izrekom njihovih mentora, Amerikanaca: ”Nema besplatnog ručka”.