Koliko puta ste, prateći bezbrojne snimke tokom Specijalne vojne operacije u Ukrajini, mogli videti kako jedna jedina granata ili mina hirurškom preciznošću pogađaju i uništavaju neko dragoceno sredstvo?
Mnogo, čak toliko mnogo da je to postalo uobičajeno. Videćemo i kako. Prošlo je, po svoj prilici, vreme kraljice bitaka, artiljerije, onakve kakvu znamo.
Ne ispaljuju se više stotine, pa i hiljade granata u jednom napadu. Nema više zasipanja borbene prostorije plotunima, rasipajući dragocenu municiju. Sve je manje ”preoranih” površina i pejzaža koji podsećaju na stravične fotografije sa Zapadnog fronta iz vremena Prvog svetskog rata. Tzv. glupe granate i mine sve ređe se koriste jer ih zamenjuju njihove ”pametne” naslednice.
Pojedinačno, one su višestruko skuplje, ali isto tako i isplativije zbog svoje preciznosti i ubojne moći. Naravno, gledaćemo mi još masovnih, plotunskih, ”pokrivanja” određenih borbenih prostorija i tehnike u pokretu, no to je pitanje taktike na bojištu.
Mina kojom se bavimo dobila je ime ”Neustrašivi” ili ”Smeli” (Смельчак). U svakodnevnom govoru tako se zovu hrabri, smeli ljudi, ne samo u vojsci, već uopšte. Ime je nastalo od protoslovenskog сметь, što je isto kao i naše smeti.
Rad na ovom sistemu započeo je relativno davno. Reč je o kompleksu korekcionog naoružanja za minobacače ”M-240” i modernije ”2S4” (”Tulipan”) u kalibru 240 mm. Rad na tom sistemu tekao je u moskovskom istraživačko-konstruktorskom birou ”OKB Divkon” koji je delovao u sastavu naučno-tehničkog kompleksa zatvorenog tipa ”Ameteh”.
Municija s mogućnostima promene putanje svrstana je u sistem impulsne korekcije i rad je počeo šezdesetih godina. Glavni konstruktor bio je V. S. Višnevski (Вишневский, Владимир Серафимович), poznati konstruktor visokopreciznog oružja.
Pred njegovu ekipu postavljen je izazovan zadatak: smanjiti rashod borbenog kompleta (BK) i skraćenje vremena iznenadnog vatrenog udara, koristeći visokopreciznu municiju. Godine 1977. definisan je projektni zadatak za minu kalibra 244 mm, pa je ceo projekat dobio ime ”Smeli”.
Osamdesetih godina počeli su u trupu da stižu prvi probni kompleksi upravljive municije, mina ”3F5” kalibra 240 mm kao i haubička granata ”3OF38” Centimetar”. Vrlo brzo je su uvedeni u naoružanje, 31. decembra 1982. godine odlukom CK KPSS i Saveta ministara SSSR označeni nomenklaturom №1156-333.
Šta je trupa dobila ovim sredstvom?
Glavni zadatak ovog kompleksa je borba s grupnim oklopnim ciljevima, raketnim lanserima i artiljerijskim sistemima koji se nalaze na borbenom položaju. Njime se mogu uništavati i otporni punktovi, centri veze, mostovi, prelazi i dugotrajne odbrambene strukture (sistemi rovova, utvrđenja, bunkera).
U sastav kompleksa ”1K113” ”Smeli” ulaze: fugasna korekturna granata ”3VF4” kalibra 240 mm kao i laserski nišanski daljinometar ”1D15” sa sredstvima sinhronizacije ”1A35K” i ”1A35 I”. Sistem navođenja zasnovan je na tehnologiji impulsne korekcije na završnom delu trajektorije leta mine (RCIC – Российская концепция импульсной коррекции, Ruska koncepcija impulsne korekcije, srećno uklopljena abrevijatura latiničnog pisma s ruskim nazivom).
Takav način vođenja omogućuje značajno smanjenje rashoda municije prilikom uništenja cilja koristeći umesto plotuna jednu do najviše tri mine. Vreme navođenja na cilj je impresivno – od 0,1 do 0,3 sekunde.
Gađanje se može vršiti i vučenim minobacačem ”M-240”, ali i samohodnim minobacačem ”2S4”, mnogo poznatijim kao ”Tulipan” (lala).
Kada se prvi put pojavio i kako se pokazao?
Prva upravljiva mina ”3F5” bila je isprobana u Afganistanu u jednoj bateriji vučenih minobacača ”M-240”. Zabeleženo je mnogo uspešnih pogodaka veoma važnih ciljeva već prvim gađanjem. Ukoliko je dejstvovano po utvrđenim, nepokretnim ciljevima, najpre bi se gađalo običnom, fugasnom minom, a zatim bi na scenu stupila vođena mina.
Već tada je potvrđeno da je za isti zadatak na kome bi bile utrošene dve ili tri obične mine, bilo dovoljno da se upotrebi jedna, eventualno dve korekturne mine ”Smeli”. U oba slučaja za uništenje cilja bilo je potrebno 12 do 15 minuta.
Fugasne mine bile su korišćene protiv utvrđenja, ali ”Smeli” je mogao da se koristi i za uništenje pokretnih ciljeva, što je do tada bilo nezamislivo; pre pojave ove mine pogodak u pokretnu metu bio bi stvar slučajnosti, sreće, ili izuzetno veštog operatera koji bi izračunao preticanje i mogući pravac kretanja vozila.
Pri tom je postojalo ograničenje, jer ova mina mogla je sa sigurnošću da dejstvuje po vozilima koja se nisu kretala brže od 40 km/h. To je i prosečna brzina oklopne tehnike kako u transportnom poretku, tako i na bojnom bolju, gde bi bila još manja. Domet je bio do devet kilometara.
Mina je postigla, zahvaljujući nišanskom kompleksu, tačnost približnu vođenim raketama i upravljivim artiljerijskim granatama. Zbog tih svojstava posade su je nazvale ”pametnom minom”. Prema proračunima s poligona i u praksi, svega nekoliko minuta dejstva ”Smelog” po efektivnosti se može porediti s 15-20 minuta artiljerijske pripreme klasičnim granatama. Pri tom se koristi višestruko manje ”pametnih mina”.
Najnovija ratna praksa pokazala je i jednu njenu suštinsku prednost: bez obzira na relativnu veličinu, ona je neuhvatljiva za trupnu PVO. To joj omogućava promena trajektorije leta koja se izvodi pomoću impulsnih motora na tvrdo gorivo koji su raspoređeni na telu mine.
Ruska armija ima na raspolaganju nekoliko tipova mina i granata zasnovanih na RCIC tehnologiji. Pored ”Smelog” aktivno se u zoni SVO koristi artiljerijska granta ”Centimetar” kalibra 152 mm. Njegova eksportna verzija ima masu od 41 kilograma, a masa eksplozivnog punjenja je 12 kilograma. Domet je povećan na 20 kilometara.
Postoji i verzija ”Centimentar 1” u kalibru 155 mm koja se može pakovati u nosače municije inostranih haubica. Prvi put su modernizovani obrasci ”Centimetar M” i ”Smeli-M” prikazani na poznatoj izložbi ”MAKS-99” u Žukovskom, ali Ministarstvo odbrane RF nije za te nove projektile pokazalo tada veliko interesovanje. Tek 2006. kroz medije počela je da se provlači informacija da će ”Centimetar -M” biti poslat na državna ispitivanja.
Koje su mane ove mine?
Ova municija ima specifične nedostatke. Činjenjica je da se projektili kreću balističkom putanjom, često prinuđeni da lete kroz oblake. U oblacima glava navođenja ne može da registruje laserski snop, a kada ga ponovo ugleda, najčešće nema vremena za korekciju.
Dejstvo sistema za navođenje takođe može biti ometano dimnom zavesom (iz dimnih kutija, paljenjem guma, nakvašene slame, itd). Očigledno je da se ova municija najbolje može koristiti po vedrom, sunčanom vremenu u uslovima dobre vidljivosti, što često nije slučaj.
Ceo sistem je prilično složen zbog dostave teške municije i uočljiv na ratištu, što ga čini veoma ranjivim, uzevši u obzir veliko prisustvo izviđačkih i udarnih BPL.
Masa samog projektila (mine) iznosi 134,2 kilograma. Dužina joj je 1.635 mm, a masa eksplozivnog punjenja 32 km. Pri tom može da dejstvuje u rasponu od 3.200 do 9.200 metara, što znači da treba da bude u blizini linije borbenog razdvajanja.
Za razliku od vremena kad se pojavila, danas je borbena situacija daleko složenija i traži gotovo naučni pristup dejstvu, digitalnu koordinaciju putem GPS, kao i odlično sadejstvo s trupom na terenu, uključujući i neposrednu PVO sredstva. Kao što vidimo, to nije nemoguće izvesti.
Stratezi na bojnom polju ne odriču se ”Smelog” jer su efekti koje on postiže vredni ovog napora. Sada se za lasersko navođenje ove mine koriste i BPL ”Orlan 10” i ”Orlan 30”. Ova SVO, osim što je dovela u pitanje mnoge sisteme ili ih obezvredila, tako je dokazala i mogućnosti nekih starijih sistema, kao što je ovaj. Pogoditi tenk u pokretu jednom minom jeste taktički impresivan rezultat.
Au brate autore al ga ti razvlačio. Predložio bi ti da preskočio digresije…kaži brate šta imaš pa kome nije jasno neka pita, preduge digresije pogubi se čovek, zaboravi šta je tema
Ne znam ko je ovo napisao (počevši s Dragi), ali ja nisam.
Pošto ja nisam osudio sebe da ”ti je brate dugačko i nejasno”, podsetio bih da je ovo kraći separat iz više monografija. Šta bi tek onda bilo… 😉
Ovakvi tekstovi se pišu da iniciraju čitaoca, ako ga interesuje, da upozna kojim se sve putevima avijacija interesovala. Neko pročita naslov, neko ceo tekst i pita – ”je li ima još”? Tako mu je to sa hobistima.
Pravi Dragi.
PS
Voleo bih, pošto vidim da ste pažjivi i strogi čitaoci, da znam ko mi se obratio. Bez obaveze, naravno.
Hvala na uvažavanju i mog komentara, ja ovde, a i inače, volim da unosim i humor uz usputnu borbu protiv prozapadnih botova i uz dužnu dozu ozbiljnosti kada govorim o nekim činjenicama u domeni koja je moja struka, kažem-ne smatram da u životu treba biti previše ozbiljan, e sad, neko to zamera ili shvati pogrešno, već kakav je ko u nekom trenutku. I moj mozak stalno postavlja neka pitanja i ona me glođu, baš glođu, al u to problemu moja formula je: 90% razmišljam, 10 % čitam i tako dok ne pronađem odgovor ili samo deo kockica mozaika a sam mozaik možda rešim za 8 godina. Previše sam vremena potrošio na čitanje tuđih, pogrešnih misli, posebno u obrazovnom sistemu ali i ne samo u njemu, čitao sam i na svoju ruku mimo sistema. Ali našao sam da taj sistem učenja ne vodi dobrom životu a i ta komponenta mi je bitna, neću da glumim antimaterijalistu i kažem da nije, i valjalo je naučiti i ono što klasični intelektualni rad na sebi ne daje, a to je kako svojim rukama, samostalno zarađivati 4-5 puta više od ovog našeg jadnog proseka za životarenje. U tom smislu, morao sam potisnuti tu “drogu”- kada čovek otkrije nakon puno truda novo znanje, a i potisnuti svoje težnje da se bavim nekim dragim stvarima ali koje ne donose ništa osim što na mozak deluju isto- kao droga, zaborav realnosti. Kako se sada osećam radi svega toga? Pa kao da sam do sada proživeo 300 godina i srećan sam što nisam krenuo ka doktoratu, 2.fakultetu, što sam ozbiljno razmišljao da uradim, nego sam promenio život, ciljeve i usmerio se ka sukobu sa teškim protivnikom-siromaštvom i životarenjem (svi smo mi uglavnom siromašni, mislim na 95% svih ljudi); i tu je trebalo učiti- učiti gde se novac nalazi a gde ne, kako svojim rukama raditi, kako komunicirati sa različitim ljudima, kako stvoriti kontakte, kako doći do korisnih ljudi, kako se rešiti jalovih ljudi, kako što pre skenirati ko je koristan, gde ih pronaći a ko je jalov, kako pridobiti korisne pa i stvoriti kod njih ovisnost o onome šta ja radim. Živeo sam i onaj život a pobedio sam i u ovom, postigao sam dista ciljanog. Kad sam u 1.komentaru rekao da su mi tekstovi o avionima bili pre dugi nisam rekao ništa ironično, to je nečiji RAD , time jeste vredan, samo ja imam svoje vremenske limite i trenutne prioritete, kao i Vi i svako drugi, dakle nisam uopšte mislio ni Vaš rad obezvrediti niti sebe obezvrediti pa reći o sebi da nemam kondiciju pročitati duži tekst, ni jedno ni drugo, naprosto sam rekao da neka “roba” nije trenutno meni dostupna dok neka jeste i to je to, bez skrivenih ironičnih misli ili dvostrukih značenja.
Mnogo ti je brate to dugačko i nejasno pozdrav
Negde mi se odogovor zagubio, pa da ponovoim: i ja sam se načitao svega i svačega, a tome portlali i služe. Neko pita neku glupost ili sitnicu, a mene ipresionira kako su to pre više od pola veka napravili ultramoderno sredstvo koje i danas pustoši ratištem. A šta im je danas na monitorima, a tek u glavama, ne smem ni da mislim.
U svakom slučaju veliko Vam hvala za izdvojeno vreme i ovu lepu razmenu mišljenja.
Dobar tekst, nisam ono o avionima imao strpljenja čitati, nastudirao sam se u životu, obično je većina toga zapravo bezvredno, pa me “debele knjige” više ne interesiraju, ova doza teksta je ok.
Hvala na reakciji, zato postoje i različiti portali. I ja sam se nastudirao u životu, i još mi nije dosta-ima ljudi koji pitaju, recimo, s kog položaja je prvi put u Afganu gađano, šta je gađano, itd. Ljudska radoznalost je različita. Neko se zadovolji TT karakterstikama oružja, a mene, recimo fascinuira to što su oni pre više od pola veka imali sredstvo koje je i danas ultramoderno. Pitam se samo šta sad imaju na monitorima, a u glavama, e to ne smem ni da zamislim. U svakom slučaju, hvala Vam mnogo na izdvojenom vremenu i ovoj lepo razmeni mišljenja.
Srdačan pozdrav!