Okupacija SAD u Drugom svetskom ratu: kako su japanske snage držale američku teritoriju

Da li su SAD bile jedine od svih savezničkih zemalja na čiju teritoriju nije stupila čizma neke od Sila osovine? Nisu. Od direktnih učesnika rata niko se time ne može pohvaliti, pa ni Amerikanci. Britancima je Nemačka okupirala nekoliko Kanalskih ostrva, čime se Hitler veoma ponosio. O Francuzima i Sovjetima i da ne pričamo. SAD su takođe bile u prilici da se deo njhove teritorije nađe pod kontrolom japanske oružane sile. Mali, ali dovoljan da se zabeleži.

Japanci su, kao što znamo, u više navrata pokušavali da nanesu štetu Amerikancima. Pored puštanja balona sa zapaljivim materijama i biološkim agensima, najpoznatiji je svakako događaj kada je septembra 1942. godine avion  jokosuka E14Y (Yokosuka), koji je poleteo s podmornice I-25, bacio dve zapaljive bombe od 76 kilograma na teritoriju Oregona u blizini grada Brukings u SAD. To je uradio Nobuo Fujita i tako postao jedini pilot koji je bombardovao Ameriku.

Aljaska nije baš tolika zabit kako bi čovek pomislio. I tamo su se vodili ratovi, sve dok 30. marta 1867. godine Rusi nisu prodali Aljasku zajedno s Aleutskim ostrvima. U ruskom posedu ostala su samo Beringova i Bakarno ostrvo (о́стров Ме́дный). Tako se dogodilo da 1942. godine zapadna ostrva (Aleutska) budu cilj desanta i okupacije od strane Japanaca. Stoga je period borbi u tom arhipelagu dobio ime Aleutska operacija.

Ciljevi i značaj Aleutske operacije

Japanci su zauzeli ostrva Kiska i Atu u Aleutskom arhipelagu (Operacija ‘AL’). Ova ostrva svojim imenom asociraju na nešto egzotično; predstavljaju izuzetno interesantan geomorfološki skup, inače veoma težak za život sbog svoje surovosti. U poluluku vizualno spajaju severnoamerički i azijski kontinent. Napad je bio najpre zamišljen kao demonstracioni, odvlačeći manevar. Japanci su njime hteli da skrenu pažnju od najvažnije pacifičke bitke na početku rata. Pomorska bitka kod Midveja jeste prva u istoriji u kojoj se brodovi nisu direktno sukobili, već su novu strategiju ratovanja predstavili avioni s nosača. Japanci su stoga zamislili da napad na Aleutsko ostrvlje izvedu dan ranije kako bi deo američke flote (tada značajno okrnjene havajskom katastrofom) odvukli na sever, dalje od centralnog mesta sukoba.  

Značajan broj istoričara smatra da je ovaj napad potcenjen u istoriografiji. Šta su naveli kao argument za tu tvrdnju? Aleutska ostrva jesu veoma važan čvor, strateški u globalnom smislu. Američki general Bili Mičel (William Lendrum Mitchell) je još 1935. godine pred američkim Kongresom izjavio: ”Verujem da će u budućnosti ko god drži Aljasku držati svet. Mislim da je to najvažnije strateško mesto na svetu”. I među japanskim generalima bilo je onih koji su to uočili smatrajući da će na taj način sprečiti udruživanje američkih i sovjetskih snaga. To je bilo potpuno vojnički logično očekivano, s obzirom na to da je najbliže sovjetsko ostrvo Kunašir udaljeno od  ostrva Hokaido (jednog od četiri matična)  svega 16 kilometara. Kada bi ostrva trajno pala u posed Japanaca, odatle bi se moglo lako napadati na gradove Zapadne obale kao što su Sijetl, San Francisko ili Los Anđeles, dok bi Enkoridž svakako prvi bio na meti.

Desant

Radi izvršenja ove operacije formirana je Severna grupa kojom je komandovao vice-admiral Bosiro Hosogaji. On je raspolagao s respektabilnom snagom: dva laka nosača aviona, šest krstarica, 12 razarača, šest podmornica, četiri desantna broda (s 2.450 boraca) i s više logističkih brodova (tankeri, bolnica, magacini). Operacija je počela trećeg juna 1942. godine udarom avijacije po bazi ratne mornarice u Dač Harboru (Dutch Harbor) koja se nalazila na ostrvu Unalaška (Unalaska Island). Japanski desant sa 1250 ljudi iskrcao se potom na Kisku (Qisxa) ujutru sedmog juna. Posle nekoliko sati japanske snage su stupile i na ostrvo Atu (Atan). Na ovim ostrvima nije bilo američkih garnizona pa su ih Japanci bez ikakvog otpora zaposeli. Na Kiski se nalazila samo meteorološka stanica. Dva člana posade su ubijena a ostalih osam je zarobljeno.

Bitka kod Komodorskih ostrva

Ova ostrva (Командо́рские острова́, Commander Islands) predstavljaju arhipelag od četiri ostrva u jugozapadnom delu Beringovog mora Tihog okeana. Admnistrativno pripadaju Aleutskom rejonu Kamčatske oblasti Rusije. Nazvana su u čast komodora Beringa koji ih je otkrio 1741. godine. Na najvećem ostrvu, Beringu, nalazi se i groblje moreplovaca. U tom arhipelagu dogodila se bitka koja se vodi kao deo Aleutske operacije. Tokom patroliranja 27. marta 1943. godine u blizini tih ostrva operativna grupa admirala Mekmorisa (Charles Horatio “Soc” McMorris) naišla je na japanski konvoj. Američki admiral imao pod komandom jednu laku i jednu tešku krstaricu, uz četiri razarača. U japanskom konvoju nalazila su se tri transportna broda koji su kretali ka ostrvu Atu. Obezbeđivale su ih jake snage od dva lake i dve teške krstarice, uz pet razarača.

Bez obzira na nominalnu nadmoć protivnika Amerikanci su odmah napali konvoj. Japanci su uspeli da nanesu značajne štete američkoj flotili i da zaustave napad.  Oprezni japanski komandant, admiral Hosegaja, pravilno je procenio situaciju jer je imao važniji zadatak nego što je pomorska bitka; morao je da sačuva dragoceni transport. Iskoristio je američku dimnu zavesu koja je prikrila oštećenu tešku krstaricu ”Solt Lejk Siti” i pravovremeno se vratio na Paramušir, jedno od Kurilskih ostrva (sada u RF), čuvajući se avionskog napada sa Dač Harboroa. Bitka je potrajala više od četiri sata. Završena je strateškom pobedom SAD, bez obzira na veću pretrpljenu štetu. Za istoričare pomorskog ratovanja ona je interesantna što je to jedan od poslednjih slučajeva klasičnih pomorskih bitkaka vođenih isključivo artiljerijskim duelima, bez upotrebe aviona ili podmornica.

Bitka za Atu

Jedanaestog maja 1943. godine Amerikanci su se iskrcali na ostrvo Atu rešeni da povrate suverenitet. Tada su Japanci primenili taktiku koja je  postala masovna tokom američkih osvajanja širom Pacifika: nisu ometali desant, već su se ukopali duboko po dominantnim uzvišenjima i čekali. Kada su se Amerikanci raširili po ostrvu uništavajući pojedine otporne tačke, preživeli branioci su 29. maja krenuli u iznenadan napad u zalivu simboličnog naziva – Masakr. Nakon duge i žestoke bitke gotovo svi Japanci su poginuli, dok je samo 28 njih bilo zarobljeno, uključujući i starešine. Amerikanci su sahranili 2.351 japanskog vojnika da bi potom još dugo po pećinama i lagumima pronalazili ostatke izginulih od artiljerijske pripreme s brodova. I pobednici su platili visoku cenu. Iz stroja je izbačeno 3.929 boraca, od čega je 579 poginulih. Bila je to taktika po kojoj je kasnije ostrvo Ivo Džima ušlo u istoriju.  

Fantomska bitka

Preostalo je da se oslobodi ostrvo Kiska. Ta borba je poznata pod nazivom ”borba duhova” (Phantom battle). Amerikanci su naučili lekciju. U julu 1943. godine postavljena je blokada oko ostrva. Armada je bila impresivna: oko 40.000 pripadnika desantnih trupa, sto brodova i 236 aviona. Ni ptica nije mogla da proleti, tako se bar činilo. Japanski garnizon branio se sa oko osam i po hiljada vojnika i dvadeset aviona. Bitka započinje teško objašnjivim slučajem: radar na katalini, amfibijskom avionu, otkrio je 23. jula sedam brodova na oko 200 milja severozapadno od ostrva Atu. Tri dana kasnije, 26. jula i radar na  bojnom brodu ”Misisipi” otkrio je nepoznate objekte. Gotovo istrovremeno primetili su ih i operateri s bojnog broda ”Ajdaho” i teških krstarica ”Vičita” i ”Portland”.   

Deo američkih brodova napustio je blokadu i krenuo u napad, otvorivši vatru u 00.13 sati. Osmatrači su javili da su videli bljeskove plotunskih udara i tragove torpeda. U 00.44 sati objekti su nestali s monitora i admiral Kinkejd (Thomas Cassin Kinkaid) je naredio prekid vatre. Međutim, izviđači nisu u zoni dejstva primetili nikave znakove bitke. ”Ni brodova, ni ostataka, čak ni mrtvog kita”!  To je bilo začuđujuće jer su brodovi ispalili preko hiljadu projektila: 518 granata kalibra 355 mm i 487 granata kalibra 203 mm. Neko objašnjenje je moralo da postoji! U more je bačeno mnogo novca a ničega na površini nije bilo, čak ni tragova rasutog ulja iz potonulih brodova, ni čamaca za spasavanje, ničega! Naknadna veštačenja utvrdila su da je nesavršena radarska oprema dala lažnu sliku. Tako kažu. Objašnjenje je prihvatljivo jer je u to vreme pokretna radarska oprema još bila u povoju, s mnogo nepoznatnica; šta je na pučini izazvalo istovetnu radarsku entropiju nije objašnjeno. Uzbuđenje bitke učinilo je ostalo, pa su pod pritiskom kapetani brodova gubili strpljenje i plotunski ispucavali dragocenu municiju.

Sutradan, 27. jula admiral Kinkejd je učesnicima fantomske ”bitke” naredio da odu na dopunu i oni su napustili zonu blokade, potpuno nesvesni da su otvorili put krstaricama admirala Masatomija Kimure! Pošto je Japancima bilo jasno da ne mogu braniti ostrvo, doneli su odluku da ga napuste. U noći 22. jula iz iz jednog od zaliva na ostrvu Paramušir isplovio je odred admirala Kimura sa dve krstarice, nekoliko razarača i tankerom ”Nipon maru”. Četiri dana kasnije, 26. jula, bili su 500 kilometara od ostrva Kiska, a 28. jula u 18.40 sati pristali su uz obalu i ukrcali pripadnike garnizona. Za 55 minuta ukrcano je 5.183 čoveka (po 1200 na krstarice i po 470 na razarače). Posle tri dana, 31. jula oni su se vratili u bazu na Paramuširu.

Uspeli su neverovatnu stvar – da evakuišu garnizon do poslednjeg čoveka bez ijednog gubitka! Saveznici su im bili prostranstvo Pacifika i zabluda Amerikanaca.  

Operacija Kotež

Ova operacija (Operation Cottage – vikendica, mala kuća) bila je bruka za američku obaveštajnu službu. Svi oni brodovi, krcati vojskom, nisu primećeni, kao da su i oni bili fantomi. Kao da se ništa nije dogodilo, Amerikanci su prema planu počeli s masovnom i sistematskom artiljerijskom pripremom i avionskim bombardovanjem. Drugog avgusta piloti saopštavaju da su primetili protivavionsku paljbu sa zemlje. To je komandu operacije učvrstilo u uverenju da treba nastaviti s pripremom. Tek 15 avgusta, posle veoma temeljnog granatiranja i bombardovanja, trošeći tone eksploziva i avionskog goriva, počela je veoma pedantno isplanirana operacija za oslobođenje ostrva. Na istočnoj obali izvršen je demonstracioni napad da bi se glavne snage iskrcale na zapadnoj obali.

Iza nečega što bi u miru izgledalo kao dobro organizovana vežba, ostalo je 25 mrtvih i 31 ranjenik od prijateljske vatre. Eskadra desantnih brodova izgubila je 70 ljudi kada je 18. avgusta u 01.34 sati  jedan razarač naleteo na japansku minu.

Nekoliko dana Amerikanci su ”češljali” ostrvo dok 17. avgusta nisu stigli u rejon glavnog japanskog uporišta, konačno se uverivši da su se iskrcali na pusto ostrvo! Našli su samo nekoliko pasa. Jedan pilot je sarkastično primetio: ”Mi smo na Kisku bacili sto hiljada letaka, ali psi nisu umeli da čitaju”. Ostrva su pod japanskom okupacijom bila 435 dana (Atu je bio nešto kraće, 357 dana).  Tako je Amerika oslobođena od Japanaca…