Reklo bi se da se o „teči“ zna sve. Za to se potrudio Branko B. Bogdanović pa imamo vrlo jasnu sliku raznih varijanti. Zahvaljujući robusnoj, pravoj vojničkoj konstrukciji on je imao dvocifren broj modifikacija osnovnog, sovjetskog modela. Od gotovo preslikanih, preko konstrukcija koje su zaista imale neku delotvornu izmenu, pa do modela za početnike (vazdušni, odnosno gasni pištolj za plinking). Bilo je i komercijalnih varijanti, uz četiri različita kalibra. Mogao je da koristi i peti – 7,63×25 mm Mauser.
„Mađar“ kao iznenađenje
„Tokagipt“ (Tokagypt 58) je mađarski poluautomatski pištolj. Naziv pištolja nastao je spajanjem reči Tokarev i Egipat (Egypt). Pištolj je razvila mađarska fabrika FÉG (konstruktor Ambrus Balog) krajem pedesetih godina specijalno za potrebe vojske i policije Egipta. Prvobitni ugovor iz 1957. godine podrazumevao je isporuku 30.000 komada. Nakon što je isporučeno tačno 13.250 primeraka, Egipat je iznenada otkazao ugovor (iz političkih ili finansijskih razloga). Isporučeni pištolji su završili u egipatskoj policiji. To je službena verzija.
Mađari su se rastrčali da saniraju štetu i preostali proizvedeni pištolji prodati su na zapadnom komercijalnom tržištu (naročito u SR Nemačkoj i SAD). Na zapadnom tržištu ovi pištolji su često prodavani pod komercijalnim imenom „Fajerbird“ (Firebird). Za razliku od klasičnog sovjetskog pištolja mađarski ima nekoliko značajnih razlika:
- Kalibar: umesto originalnog sovjetskog kalibra 7.62×25mm ovaj pištoljkoristi popularni i masovni vojni kalibar 9×19mm Parabellum (Luger).
- Spoljna kočnica: originalni „T-33“ nema manuelnu mehaničku kočnicu (osim polunapetog udarača). Mađarski ima fabrički ugrađenu polugu kočnice na levoj gornjoj strani rama, što ga čini znatno bezbednijim za nošenje.
- Ergonomija rukohvata: ono što mnogi zameraju tetejcu Mađari su rešili na svoj način. To je viđano i na drugim modelima. Umesto dve odvojene plastične korice, mađarski model ima moderniji, jednodelni ergonomski rukohvat od gume ili bakelita koji obuhvata ceo zadnji deo rama, što omogućava znatno udobnije držanje oružja.
- Okvir (Magacin): kapacitet okvira je sedam metaka i na dnu poseduje plastični produžetak (odmor za mali prst), što poboljšava hvat. I to rešenje je viđano na „malim beretama“, ali je ovde elegantnije.
Pištolj je napravljen od kovanog i glodanog čelika, a poluautomatski režim ostvaruje Brauningovim sistemom kratkog trzaja cevi. Danas se ovo oružje smatra izuzetno zanimljivim, kvalitetno izrađenim i relativno retkim kolekcionarskim primerkom oružja iz ere Hladnog rata. Kineska kompanija „Norinko“ je kasnije napravila i svoju kopiju ovog pištolja pod oznakom „TU-90“.
Drugi život „mađara“
Dok su egipatski policajci redovno obavljali svoje dužnosti, tokagipt i njegove komercijalne verzije fajerbird (firebird) bile su veoma popularne u Evropi tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Njegova upotreba vrlo je detaljno dokumentovana forenzičkim uviđajima, a evropske policije su ga redovno zaplenjivale u tajnim skrovištima i nakon oružanih sukoba. Odgovor na pitanje kako je oružje koje je naručila država završilo u rukama terorista leži u dva potpuno različita kanala distribucije koji su se poklopili u isto vreme:
Komercijalni „zapadni“ kanal (Legalno tržište kao paravan)
Ovo je najvažniji razlog zašto je tokagipt preplavio Evropu. Kao što smo pomenuli, Egipat je otkazao ugovor. Mađarska fabrika FÉG je ostala sa hiljadama već proizvedenih pištolja, kao i sa spremnim delovima i mašinama za dalju proizvodnju. Komunistička Mađarska je, u očajničkoj potrebi za zapadnim valutama, odlučila da ove pištolje masovno izveze na legalno civilno komercijalno tržište Zapadne Nemačke pod imenom „Fajerbird“ („Firebird“). Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina zakoni o kupovini oružja u nekim zapadnoevropskim zemljama bili su znatno labaviji nego danas. Terorističke ćelije koristile su simpatizere bez kriminalnog dosijea ili falsifikovana dokumenta da legalno ili polulegalno kupe ove pištolje u nemačkim prodavnicama lovačke i sportske opreme.
Radikalni rebrending
Za proboj na zapadnoevropsko tržište, pre svega u SR Nemačku, egipatski „viškovi“ bili su sa svojim oznakama na arapskom i engleskom neupotrebljivi. Zato je FÉG sklopio ugovor sa čuvenom zapadnonemačkom veletrgovinom oružja „Eduard Kettner“ (iz Kelna). Mađari su uradili sledeće:
- Sa preostalih pištolja i novih serija uklonjeni su egipatski simboli.
- Na levoj strani navlake ugraviran je komercijalni naziv „Firebird“, a pored njega stilizovana oznaka „West Germany“ ili ime distributera, kako bi se prikrio komunistički uvoz (što je u jeku Hladnog rata bio čest trik).
- Pištolj je upakovan u elegantne komercijalne kartonske kutije sa uputstvom na nemačkom jeziku, namenjen sportskim strelcima i lovcima (kao oružje za samoodbranu ili samilosni hitac (nem. Fangschuss) za ranjenu divljač).
Zašto je postao komercijalni hit na Zapadu?
Zapadnonemačko tržište je šezdesetih godina prosto „progutalo“ fajerbird iz nekoliko ključnih razloga:
- Neverovatno niska cena: budući da je mađarska privreda očajnički tražila zapadnonemačke marke FÉG je prodavao pištolj po damping cenama. On je bio višestruko jeftiniji od domaćih pištolja „Walther P1“ ili „SIG Sauer“, a nudio je isti kalibar (9mm Parabellum).
- Nemački standardi kvaliteta: zapadnonemački zakon o oružju nalagao je da svako uvezeno oružje mora proći rigorozno testiranje u državnim zavodima za ispitivanje (Beschussamt). Svaki primerak je uspešno prošao ove testove pritiska, što je zapadnim kupcima garantovalo da u rukama drže bezbedno oružje od vrhunskog kovanog čelika.
- Spoj Istoka i Zapada: zapadni strelci su bili fascinirani robusnošću sovjetskog TT sistema, ali su mrzeli njegov nedostatak kočnice i loš rukohvat. Mađarski pištolj im je dao savršenu kombinaciju – neuništivu mehaniku tetejca, zapadni kalibar 9 mm, bezbednu spoljnu kočnicu i udobne anatomske korice.
Kompleti za konverziju (kolekcionarski sveti gral)
Da bi maksimalno povećao profit, „Kettner“ je nemačkom tržištu ponudio oružje u luksuznim kompletima (setovima) koji su sadržali:
Pištolj u kalibru 9 mm ali i rezervnu cev i magacin u originalnom sovjetskom kalibru 7.62×25 mm Tokarev. U kompletu je bio i alat za brzu zamenu. Ovo je omogućavalo strelcima da na strelištu koriste jeftiniju municiju 9 mm, a da za nekoliko minuta pištolj pretvore u moćni originalni TT. Ovi kompleti su danas izuzetno retki i na aukcijama dostižu visoke cene.
Kraj priče i gašenje brenda
Sudbina ovog vojničkog pištolja na civilnom tržištu zapečaćena je početkom sedamdesetih godina iz dva razloga:
- Promena zakona o oružju u SR Nemačkoj (1972/1976): nakon eskalacije terorizma (akcije RAF i Minhenska olimpijada 1972), Zapadna Nemačka je drastično pooštrila zakone. Kupovina pištolja više nije bila moguća „na ličnu kartu“ u lovačkim radnjama, što je preko noći desetkovalo prodaju jeftinog pištolja.
- Tehnološka zastarelost: do sredine sedamdesetih tržište su preplavili moderni pištolji visokog kapaciteta (tzv. Wonder Nines poput „CZ 75“, „Beretta 92“). Firebird sa svojih sedam metaka i jednorednim okvirom, zasnovan na tehnologiji iz 1930. godine, jednostavno više nije mogao da drži korak sa modernom konkurencijom. FÉG je obustavio proizvodnju, a preostali delovi i alat ustupljeni su i prodavani širom sveta. Ipak, mađarska fabrika je naučila lekciju: na bazi ovog uspeha kasnije su razvili seriju pištolja FÉG P9M (direktnu kopiju čuvenog Brauningovog HP), koji je postao njihov novi dugogodišnji izvozni adut na Zapadu.
Ilegalni kanali
Oni su za nas posebno interesantni jer su se ukrštali s putevima jugoslovenske spoljne politike pa je uvek moglo doći do neke provokacije ili nesporazuma.
- Bliskoistočni kanal (državno sponzorstvo i krađa). Onaj deo pištolja koji jeste stigao u Egipat i završio u rukama njihove policije i bezbednosnih snaga, u ilegalne tokove je ušao na tri načina:
- Egipatska podrška militantima: tokom burnih geopolitičkih previranja na Bliskom istoku šezdesetih i sedamdesetih, Egipat je pod vođstvom Gamala Abdela Nasera aktivno podržavao razne antikolonijalne i palestinske militantne pokrete. Država je svesno donirala viškove svog naoružanja (uključujući tokagipt) ovim grupama.
- Kampovi za obuku: evropski teroristi (uključujući pripadnike RAF i japanske Crvene armije) odlazili su u kampove za obuku u Jordanu, Libanu i Jemenu; ovi kampovi su bili pod patronatom palestinske organizacije (kao što je bio, između ostalih, PLO). Tamo su zaduživali oružje sa bliskoistočnog crnog tržišta i iz vojnih skladišta, a potom ga tajno švercovali nazad u Evropu.
- Korupcija i krađa: izuzetno visok nivo korupcije u vojskama i policijama zemalja Trećeg sveta omogućavao je da hiljade komada oružja „nestanu“ iz magacina i završe na crnom tržištu, gde su ih kupovali posrednici organizovanog kriminala i preprodavali teroristima.
Zašto su ga teroristi voleli?
Ne samo zbog pristupačnosti, odnosno lakoće nabavke jer ni to nije bilo lako izvesti. On je za podzemlje imao dve idealne karakteristike:
- Logistika (Kalibar): koristio je municiju 9×19 mm Parabellum, koja je bila standardna i lako dostupna širom zapadne Evrope (za razliku od sovjetske municije 7.62mm za klasični TT-33).
- Pouzdanost i probojnost: zadržao je robustan, gotovo neuništiv mehanizam sovjetskog Tokareva koji veoma retko otkazuje, donoseći veću bezbednost u džepu ili za pojasom zahvaljujući ugrađenoj kočnici.
Pištolj tokagipt 58 ima veoma specifičnu istoriju kada je reč o upotrebi među terorističkim organizacijama. Postao je jedno od prepoznatljivih oružja nekoliko radikalnih i terorističkih grupa tokom Hladnog rata. Navedimo najpoznatije slučajeve njegove mračne slave:
- Frakcija crvene armije (RAF / Baader-Meinhof) – Zapadna Nemačka. U istoriji zapadnonemačkog terorizma, tokagipt zauzima kultno mesto jer je bio osnovno oružje za obuku i likvidacije u rukama prve generacije ove grupe.
- Obuka u Jordanu (1970): osnivači grupe, Andreas Baader i Ulrike Meinhof prošli su i prošli su vojnu obuku u kampu palestinskog Fataha u Jordanu. Tamo su arapski instruktori učili lidere RAF da pucaju upravo iz tih pištolja, koje je Egipat ranije donirao Palestincima.
- Zaplena u Frankfurtu (1972): kada je zapadnonemačka policija u junu 1972. godine nakon opsade i pucnjave locirala i uhapsila Andreasa Baadera, Jan-Karl Raspea i Holgera Mejnsa u jednom frankfurtskom skrovištu, među zaplenjenim arsenalom pronađeno je nekoliko pištolja s arapskim i nemačkim oznakama.
- Likvidacije i pljačke: on je bio omiljen jer je koristio standardnu municiju 9 mm koja se mogla lako ukrasti iz sanduka zapadnonemačke policije ili vojske (Bundesvera). Korišćen je u nizu pljački banaka širom Nemačke kojima je RAF finansirao svoje delovanje.
- ETA (Baskijska separatistička organizacija): španska policija (Guardia Civil) je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina u više navrata zaplenila veće količine ovih pištolja prilikom razbijanja ilegalnih ćelija i skrovišta ETA na severu Španije i u južnoj Francuskoj. Kako je ETA primarno operisala u zapadnoj Evropi, oni su do pištolja dolazili preko komercijalnog „Zapadnog kanala“. Oružje je kupovano preko posrednika na crnom tržištu oružja u Francuskoj i Belgiji, a zatim krijumčareno preko Pirineja. Za pripadnike ETA je ovaj pištolj bio idealno oružje za „bliske likvidacije“ zbog svoje apsolutne mehaničke pouzdanosti.
- FP-25 (Narodne snage 25. april) – Portugal. Krajnje levičarska teroristička organizacija FP-25, koja je bila aktivna u Portugalu tokom osamdesetih godina i odgovorna za brojne atentate i bombaške napade, takođe je imala ovaj pištolj kao standardni deo svog arsenala. Portugalska policija je tokom sudskih procesa protiv ove grupe uvrstila nekoliko ovih pištolja u zvanične dokazne materijale, a zaplenjeni su u skrovištima oko Lisabona i Porta.
Da li su ga zaplenjivale evropske policije van terorizma?
Na crnom tržištu bilo je mnogo zaplena jer su preostali primerci prešli u ruke klasičnog organizovanog kriminala. Nemačka, francuska i austrijska policija su decenijama (sve do kasnih devedestih) redovno zaplenjivale pištolje sa oznakom Firebird od uličnih bandi i švercera. Zbog svoje robusnosti (izrađen od teškog čelika), pištolj je trajao izuzetno dugo na kriminalnom tržištu.
Iako su ga evropske policije uspešno sklonile sa ulica kroz decenijske zaplene, ovaj pištolj je u matičnom Egiptu ostao u upotrebi neverovatno dugo. Egipatska policija u siromašnijim četvrtima Kaira nosila je tokagypt kao službeno oružje sve do kasnih 2010-ih godina, a tamošnje vlasti ga i danas povremeno zaplene posle lokalnih obračuna.
