Finska protiv Sovjetskog Saveza: Kako je Helsinki ušao u rat uz Hitlera, pa morao da traži mir od Moskve

Etnički Finci nemaju ništa ni sa Šveđanima ni sa Rusima jer su im najbliži srodnici Estonci i Mađari. Dugo su bili pod tuđom vlašću. U švedskom posedu Finska je bila od XI do početka XIX veka. Posle pobede Rusa nad Šveđanima 1809. godine postaje Velika kneževina kao autonomna teritorija u sastavu Ruske imperije, pa je ruski car bio i veliki knez Finske. Već 1917. godine Lenjin im omogućava pravo na samoopredeljenje i oni postaju samostalna država. Danas su finski i švedski službeni jezici ove zemlje.

Prvi oružani sukob Rusa i FInaca bio je poznati Zimski rat (Talvisota, Зимняя война) koji je vođenod30. XI 1939. do 13. III 1940. godine, a Finska ga je izgubila. Međutim, Finci su ohrabreni trapavošću tada izvikane sovjetske armade čekali svoj trenutak i – dočekali. Tako je izbio i drugi Sovjetsko–finski rat koji je trajao od 25. VI 1941. do 19. IX 1944. godine. U istoriji je poznat kao Produženi rat (война–продолжение, fin. jatkosota; šved. fortsättningskriget).Na finskoj strani aktivno su učestvovale nacistička Nemačka i fašistička Italija, a na sovjetskoj britansko ratno vazduhoplovstvo (RAF) i uz podšku čehoslovačke vlade u izgnanstvu. 

Koji je bio cilj Finaca? Vraćanje teritorija koje su izgubili u Zimskom ratu ali i preotimanje sovjetske teritorije do „granice tri prevlake” (karelske, olonješke i belomorske). Još pre formalnog napada na SSSR počevši od 21. juna Nemci su koristili teritoriju Finske za pomorske i vazdušne udare. Već 22. juna Sovjeti odgovaraju bombardovanjem 18 aktivnih finskih aerodroma i tog dana finska vlada objavila je da je u ratnom stanju sa Sovjetskim Savezom. Tek 29. juna finske oružane snage počele su aktivna dejstva. Tokom jeseni finska armija povratila je veći deo teritorija koje je morala nešto ranije ustupiti, a zatim je produžila s osvajanjem teritorije u Karelofinskoj SSR, izlazeći na reku Svir u Lenjingradskoj oblasti.

Tokom četiri ratne godine Finska je učestvovala u blokadi Lenjingrada. Na okupiranoj teritoriji karelo-finske SSR bili su podignuti koncentracioni logori za ruske građane. U njima je umrlo 4279 ljudi, uz još 19.085 ratnih zarobljenika. Krajem 1941. front se stabilizovao i iduće tri godine imao je odlike pozicionog rata. S teritorije SSSR dejstvovala je 151. grupa RAF, a na finskoj strani ratovao je XII divizion italijanske ratne mornarice (XIIª Squadriglia MAS). To je bila flotila torpednih čamaca koja je dejstvovala na Ladoškom jezeru.

Finski državnici bili su oprezni pa su sve vreme rata Finsku predstavljali ne kao saveznika nacističke Nemačke već kao saborca protiv zajedničkog protivnika (sic!). Oni su nemačku stranu službeno zvali „braća po oružju“. Tako su i usaglasili svoju „teoriju odvojenog rata“ (erillissotateesi), kojim su svoj sukob deklarisali kao samostalni konflikt koji nije deo plana „Barbarosa“.

Tu retoriku su i posle rata zadržali u službenoj upotrebi nazivajući sebe „suborcima’’(co-belligerent).U stvarnosti to je izgledalo drugačije – kao potpuno sadejstvo, dobro organizovano i proračunato. U proleće 1941. godine, pre napada, Finska je usaglasila plan zajedničkih borbenih dejstava i pristala na zajedničku borbu pod sledećim uslovima:

• Garancija nezavisnosti Finske.
• Vraćanje na granice pre sukoba ili u još bolji položaj.
• Produžetak dostave hrane.
• Finska neće biti tretirana kao agresor, odnosno – stupiće u rat samo ako bude napadnuta od strane SSSR.

Dostava ratnog materijala državama sila Osovine

• Nemcima je dostavljeno 3042 komada puškomitraljeza „Suomi” koji su deljeni jedinicama Vermahta, Vafen SS, dok je Nezavisnoj Državi Hrvatskoj prodato 500 puškomitraljeza istog modela.
• U Finskoj je izgrađen nepoznat broj torpednih i patrolnih čamaca kao i drugih brodova koji su angažovani na ladoškom jezeru.
• Pored toga, pre izlaska iz rata Finska je Nemačkoj isporučila strateški važne sirovine kao što su koncentrat nikla i molibden u nepoznatim količinama.

Svođenje računa

Desetog juna 1944. godine, samo četiri dana od Dana D, počela je Viborska operacija. Finski pravac za sovjetsku komandu bio je drugorazredni. Osnovni cilj bilo je odbacivanje snaga dalje od Lenjingrada i izbacivanje Finske iz rata pre završnog prodora u Nemačku. Ova operacija (Выборгская операция) trajala je od desetog do dvadesetog juna 1944. godine na Karelijskoj prevlaci i predstavljala je prvu fazu šire strateške Viborško–petrozavodske ofanzive s ciljem da se Finska izbaci iz rata. Sovjetske trupe su već 20. juna ušle u Vibor (fin. Viipuri), drugi po veličini finski grad. 

Fincima je fatalno nedostajalo mnogo prenosnih pt sredstava kojima bi pokušali da zaustave talase sovjetskih oklopnih divizija. Međutim, Nemačka koja je to mogla da isporuči, uslovila je dostavu obavezom Finske da ne zaključi separatni mir sa Sovjetima. S tim ciljem je 22. juna (na godišnjicu početka „Barbarose”) u Helsinki stigao Ribentrop. Uticaj Nemaca je još uvek bio snažan pa je 26. juna predsednik Finske lično potpisao pismo da niko, ni on ni vlada, neće raditi u smeru postizanja takvog mira koji ne bi odobrila Nemačka. Bio je to sasvim sigurno diplomatski račun bez krčmara jer Sovjeti nisu imali mnogo obzira na finski slalom.

Situacija na ratištu brzo i nepovoljno se razvijala za sile Osovine, pa i za Finsku koja je ostala odsečena. Već 25. avgusta Finci preko sovjetskog ambasadora u Stokholmu mole Sovjete da predlože ili razmotre uslove prekida borbenih dejstava. Sovjeti su u dogovoru sa Velikom Britanijom i SAD postavili samo dva uslova:

1. Momentalni prekid odnosa s Nemačkom.
2. Napuštanje Finske od strane nemačkih snaga najdalje do 15. septembra, a ukoliko oni to odbiju – internirati ih.

Drugog septembra vrhovni komandant Manerhajm je uputio pismo Hitleru sa zvaničnim upozorenjem da će Finska izaći iz rata. Još pre toga Hitler je kovao planove da organizuje vojni puč kojim bi na čelo vojske doveo  visoke oficire, borce nekadašnjeg XXVII Pruskog kraljevskog lovačkog bataljona koji je 1916. godine formiran u Nemačkoj. 

Ni taj, kao ni drugi planovi nije stigao ni da bude razrađen jer su Sovjeti imali svoje planove u kojima nije bilo mesta za Hitlerove ideje.

Četvrtog septembra stupilo je na snagu naređenje finske Vrhovne komande o prekidu borbenih dejstava na celom frontu. Ono je aktivirano u 07.00 sati na finskoj strani, a Sovjeti su prekinuli dejstva 24 sata kasnije, petog septembra. Oni su zarobili parlamentace, a to su objasnili birokratskim nesporazumom. Moglo im se. Ubrzo, 19. septembra u Moskvi je bio potpisan sporazum o primirju. S jedne strane potpisnici su bili SSSR i Velika Britanija, a s druge strane Finska.

Uslovi mira

• Vraćanje na granice iz 1940. godine s dopunskim ustupanjem sektora Persamo.
• Davanje u zakup poluostrva Porkala u blizini Helsinkija na 50 godina (ono je vraćeno već 1956. godine).
• Mogućnost tranzita sovjetskih snaga preko finske teritorije.
• Ratna odšteta (reparacija) od 300 milona američkih dolara (oko 5,69 milijardi dolara danas) koja bi bila isporučena tokom šest godina u robi.
• Skidanje zabrane organizovanja Komunističke partije Finske.  

Konačan mirovni dogovor Finske sa svim državama s kojima je bila u ratu potpisan je u Parizu desetog  februara 1947. godine.

Finska je uspela da sačuva svoju nezavisnost. To je bila pobeda finske diplomatije jer je Sovjetski Savez bio životno zainteresovan za suprotno. Finci su to imali na umu i trudili su se da izgrade nove, konstruktivne odnose sa susedima. Tako se dogodilo da se u finskom ratnom vazduhoplovstvu nađe MiG-21.

Brojke svedoče da to nije bio mali sukob

Na sovjetskoj strani angažovan je Severni front (podeljen od 1941. godine na Karelijski i Lenjingradski), sa 358. 390 vojnika, uz učešće Baltičke flote sa 92.000 pripadnika.

Na Finskoj strani borilo se oko 530.000 ljudi. Ovde treba skrenuti pažnju na sledeću činjenicu: pored regularnih snaga, na finskoj strani ratovalo je više odreda dobrovoljaca iz drugih država. 

1. Švedski dobrovoljci

Švedska je zvanično bila neutralna, ali je poslala značajan broj dobrovoljaca.

• Švedski dobrovoljački bataljon (Svenska frivilligbataljonen): formiran je u leto 1941. godine i brojao je oko 800 vojnika. Učestvovao je u teškim borbama za osvajanje poluostrva Hanko. 
• Švedska dobrovoljačka četa (Svenska frivilligkompaniet): nakon rasformiranja bataljona krajem 1941. godine, ova četa je nastavila da se bori na reci Svir sve do 1944. godine. Ukupno je kroz finske redove u ovom ratu prošlo oko 1.600 do 2.800 Šveđana, uključujući mnoge oficire koji su službeno bili na odsustvu. 

2. Estonski dobrovoljci 

Najbrojniju grupu stranaca činili su Estonci. Oko 3.400 Estonaca prebeglo je preko Finskog zaliva kako bi pomoglo Fincima. Oni su formirali zloglasni Pešadijski puk 200 (Jalkaväkirykmentti 200 ili JR 200), poznat pod sloganom „Za slobodu Finske i čast Estonije“. Borili su se na Karelijskoj prevlaci tokom velike sovjetske ofanzive 1944. godine.

3. Dobrovoljci iz okupiranih nordijskih zemalja (Danska i Norveška)

Iako su Danska i Norveška bile pod nemačkom okupacijom, manji broj dobrovoljaca se priključio finskim snagama. Unutar nemačkih SS jedinica koje su operisale na severnom finskom frontu (poput Šeste SS brdske divizije „Nord“), postojao je određen broj norveških i danskih dobrovoljaca koji su se borili na istoj strani fronta sa Fincima.

4. „Zavičajni bataljon“ (Heimopataljoona)

Finske snage su formirale posebne jedinice od sovjetskih ratnih zarobljenika ugro-finskog porekla (pretežno Ingrijci, Karelijci i Estonci) koji su dobrovoljno pristali da promene stranu i bore se u finskoj vojsci. Najpoznatiji je bio Zavičajni bataljon 3 (Heimopataljoona 3). 

• Gubici su takođe bili značajni. Sovjeti su imali ukupno bespovratnih gubitaka 91.122 čoveka, dok su sanitarni gubici bili 141.149 ljudi. Građanske žrtve bile su ogromne: u Lenjingradu su poginule 632.253 osobe, 64.188 je zarobljeno, od čega je u logorima umrlo 19.016 ljudi. Na finskoj strani poginulo je ili nestalo 58.715 vojnika, 158.000 je ranjeno, a 2377 je zarobljeno.