Tema jeste tmurna. Ipak, ponekad treba pogledati i onu tamniju stranu medalje koju niko ne želi da vidi. Ko su, i kakvi su to ljudi koji izvršavaju naređenja kada je reč o smrtnoj kazni? O njoj smo već pisali (Od giljotine preko smrtonosne injekcije do streljanja u 21. veku: mračna istorija smrtne kazne). Neverovatan je broj i vrsta načina da se neko ljudsko biće pre vremena „pošalje u rashod“ kako to crnohumorno kažu Rusi. U ime naroda, države ili samovolje nekog despota nečiji život, neponovljiva dragocenost, bio bi prekinut.
I to je neko trebalo da uradi. Ispostavilo se da ni to nije baš tako lako. Biti dželat zaista nije kao svaki drugi posao, koliko god se neko trudio da to eufemizmom predstavi. Pored neophodne zanatske veštine u pitanju je bio i njegov socijalni i profesionalni status, lični život, pa i psiha. Kada posmatramo slike genocida iz Drugog sv. rata, prizore masovnih, bezličnih streljanja na koja su žrtve žurile kao da su htele da se to što pre završi, stiče se drugačiji utisak. Za kratko vreme ubijanje desetina hiljada ljudi delovalo je čak i mehanički, otuđeno, na distanci – ali nije tako. Sigurno nije isto dejstvovati po neprijatelju iz rova i tokom uličnih borbi ili ubijati nenaoružane, nemoćne, vezane nevine ljude.
Kako se ovo zanimanje naziva u najpopularnijim jezicima? Englezi ga zovu executioner, što je izvedenica od glagola „to execute“ dodavanjem tvorbenog nastavka/sufiksa –er. Tako se oni zovu od sredine XVI veka. Glagol je zasnovan na latinskom exsequi/exequi (pratiti, izvršiti, ostvariti) i danas se uglavnom koristi u najužem smislu reči vezujući se za izvršenje smrtne kazne. Francuzi ih zovu bourreau (od bourrer, tući, maltretirati).
Nemci takve radnike zovu Scharfrichter. To je složenica nastala spajanjem reči scharf (od die Schärfe – oštrica) i imenice Richter (sudija, od glagola richten – suditi, usmeriti, izvršiti presudu). Doslovno prevedena ova reč znači „oštri sudija“ i taj izraz se takođe ustalio u srednjem veku. Scharfrichterje, za razliku od običnih sudija koje su donosile presude, sprovodio odluku u delo. Pored toga, obavljali su često i mučenja. Rusi takvog pregaoca zovu пала́ч. Ova reč je nastala pod uticajem turskog pala – mač ili nož. U staroruskom pojavljuje se reč пала, odnosno motka. Kod nas postoji palija. I njome su izvršavane kazne.
Na Balkanu je turski jezik izvršio ogroman uticaj. Preko njega su nam stigle brojne persijske reči, pa i ova. Tursko cellât ima koren u persijskom i arapskom od glagola presuditi/pogubiti. Put reči bio je: arapski jallād – osmanski turski cellat – srpski dželat. U bugarskom i makedonskom je џелат, u rumunskom gealat, u albanskom xhelat. Pojavljuje se i reč krvnik, no ona je u izumiranju jer zvuči anahrono i (tehnički gledano) nije uvek vezana za krv prilikom izvršenja kazne.
Ako vam se do sada još nije smučilo, da zavirimo u istoriju nastanka ove smrtonosne dužnosti.
Veterani istorije
Dželati se pojavljuju još u drevnom Egiptu. Izvršenje presude predstavljalo je sprovođenje Maat, božanskog poretka i pravde, pa su dželati bili pripadnici kraljeve straže, policijski službenici (medžaji u Novom kraljevstvu) i niži državni službenici. Da se ne vraćamo na kazne jer smo o njima pisali, ali podsetimo da je najteža smrtna kazna bila spaljivanje je je po njihovoj veri spaljivanje tela ugrožavalo zagrobni život. U antičkoj Grčkoj osuđenik je bio „sam svoj majstor“ tako što bi popio otrov.
Tek kasnije su počeli državni službenici da ih bacaju sa stena, a postojala je mogućnost da i sami skoče. Demokratija do poslednjeg trenutka. Rimljani su industrijalizovali smrt, pa se našlo i formacijsko mesto za realizatore presuda ili jednostavno volje nekog moćnika. Robove su dovršavali mesari (carnifex), a slobodne rimske građane liktori.
U Zapadnoj Evropi sve do desetog veka nema pomena o njima. U doba ranog Srednjeg veka sud je određivao kompenzaciju. Porodici oštećenog bio bi isplaćivan određeni iznos. No, i u to vreme počele su da se izvršavaju smrtne kazne nad onima koji su oštetili kralja, crkvu ili sizerena (Suzeraineté),vrhovnog feudalnog gospodara u odnosu prema vazalu, odnosno suverena nad vazalima. Francusko suzeraineté je apstraktna imenica za suverenitet/suzerenstvo.
U starom germanskom pravu smrtne kazne su najpre izvršavane zajednički od strane suda, ili bi izvršenje obavio najmlađi porotnik, tužilac, pa čak i saučesnik osuđenog. Tada je i počelo poveravanje izvršenja kazne sudskom izvršiocu čija je dužnost, između ostalog, bila i to. Taj stručni profil bio je, iz razumljivih razloga veoma deficitaran.
Neko nije hteo ili umeo, mnogi su se plašili osvete, a bilo je i verskih razloga. Međutim, bilo je i onih koji nisu bili gadljivi na taj posao, pogotovo ako im je on mogao spasiti život. Reč je o osuđenim kriminalcima koji bi izbegli kaznu ako bi pristali da ubiju druge osuđenike. Takvih karakternih likova je uvek bilo kroz istoriju.
Konačno, tokom XVI veka pojavljuje se i samostalna profesija, ljudi koji su bili službenici sudskih vlasti, ovlašćeni da vrše pogubljenja i telesne kazne. U Nemačkoj to je bio odlično plaćeni opštinski činovnik. Plata nirnberškog dželata, čuvenog Franca Šmita (1578–1617) bila je veća od plate pastora ili učitelja, tada veoma cenjenih i skupih zanimanja. Taj posao je često bio i nasledni.
U Francuskoj su nastale i dinastije naslednih dželata (poznati Sansoni). Španci su dželata oblačili u crni ogratač s crvenim rubom i žutim pojasom. Na šeširu širokog oboda bila je izvezena slika odra. Da se zna. Profesionalni dželat je živeo van gradskih granica, u blizini zatvora. Španci su njegovu kuću farbali u crveno.
Kako je izgledalo njegovo angažovanje? Dželat se starao o celom toku pogubljenja – od samog čina do sahrane tela. U nekim srednjevekovnim gradovima bio je običaj da se ostavi u prozoru crna rukavica kada je nekome bila potrebna usluga dželata. Dolazimo na poziv. Nakon Francuske revolucije činjeni su pokušaji da se promeni stav javnostj prema dželatima. Konvent je dželatima dodelio sva građanska prava.
Jedan državni zvaničnik javno je zagrlio i poljubio poznatog dželata Rošfora pošto ga je pozvao na večeru i ponudio mu počasno mesto za stolom. Neki general je na svom pečatu ugravirao giljotinu. Jednim od dekreta Konventa dželatima je dodeljen čin oficira u oružanim snagama Republike. Bili su pozivani da otvaraju balove i razne svečanosti, a postojala je zabrana da ih zovu pogrdnim imenima. Ta odluka bila je objašnjena time što bi tada i svi u lancu izvršenja pravde mogli da budu vređani i ismevani. Ko bi ga znao?
Ko je veći dželat – onaj koji donese presudu ili onaj koji mora da je izvrši?
Profesionalni dželati bili su relativno retki i zaista su bili zlata vredni. Tako su i plaćani, pa su bili i prilično bogati. Međutim, lišiti čoveka života, čak i kad se ne opire, nije baš tako jednostavna stvar. Postupak je zavisio ne samo od veštine dželata već i od načina i sredstava koje mu je država odobrila ili propisala.
Da ne idemo u detalje, ali podići tešku sekiru i pogoditi gde treba ne ume svako. Jednoj engleskoj princezi su tako prepolovili glavu. I drugi načini gde je potrebno najdirektnije lično angažovanje (garota, stavljanje omče, itd) nisu bili za svakoga. Neki dželati su stekli međunarodnu slavu pa su „gostovali“ i u drugim pravosuđima.
Šta je sa njima danas? Postoje, naravno. U mnogim zemljama je nestala potreba za njima usled ukidanja smrtne kazne. No, da podsetimo – u SAD još 27 saveznih država zadržava smrtnu kaznu, i to uz više zakonski dopuštenih metoda njenog izvršenja. Ajdaho je od prvog jula 2026. godine streljački vod odredio kao primarnu, a smrtonosnu injekciju kao sekundarnu metodu izvršenja smrtne kazne. U nekima američkim saveznim državama može i da se bira. Prava demokratija. A za njenu realizaciju neko treba da pusti struju, aktivira injekciju, gasnu ampulu, povuče polugu koja otvara ambis ispod obešenjaka ili komanduje streljačkim strojem i povuče okidač.
Najteže je, verovatno, onima u Saudijskoj Arabiji jer tamo se još uvek staromodno obavlja dekapitacija mačem (skraćivanje za glavu), što traži izuzetnu veštinu. Poželjno je da osuđenik pri tom i sarađuje jer mu se može desiti i mučno sakaćenje pre smrti ukoliko se pomeri ili ne namesti zgodno. U Zimbabveu su vlasti odložile zakazana pogubljenja usled manjka dželata. U drugim državama za izvršenje kazne koristi se vojno osoblje, zatvorska služba ili se iznajmljuju iz drugih država. To isto se dešavalo i u srednjem veku. Dakle, ništa što već nije viđeno…
PS
Primetili ste da je u tekstu izbegavana imenica dželat kad god je to bilo moguće. Međutim, nije to svuda slučaj. Svratite na sportske portale; tamo ćete u masi klikbejtova uvek zateći naslov tipa ”Đokovićev dželat izgubio već u sledećem meču” ili neku sličnu konstrukciju. Oni tih kočnica nemaju. Što krvoločnije, to čitanije…
