Rusi u Hitlerovoj vojsci u Srbiji: Priča o Ruskom zaštitnom korpusu i 17.000 ljudi u službi Vermahta

Za samo 26 godina Srbiju su dvaput gazili dušmani i okupatori svih vrsta. Nemci, Austrijanci, Bugari, Mađari… Ostatkom Srbije, koja je 1941. godine nazvana vojnički suvoparno Područje vojnog zapovednika u Srbiji (Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien), vršljali su mnogi. Među njima su se našli i neki od „belih emigranata“, naša, slovenska braća koje smo dočekali kao izgnanike posle Građanskog rata i Oktobarske revolucije. Mukama okupacionih godina doprineli su i pripadnici Ruskog zaštitnog korpusa.

Korpus (Ру́сский охра́нный ко́рпус, nem. Russisches Schutzkorps) je formiran od pripadnika ”bele emigracije” kao i građana Sovetskog Saveza koji su se borili na strani nacističke Nemačke i njenih saveznika tokom Drugog svetskog rata. Borili su se protiv pripadnika ustaničkog pokreta širom Jugoslavije, a pred kraj rata i protiv svojih zemljaka, jedinica Crvene armije.

Kroz korpus je prošlo oko sedamnaest hiljada ljudi i to je najmasovnija belogardejska jedinica koja je bila na službi u Vermahtu. Korpus je promenio nekoliko imena, no mi ćemo ga zvati tim opštim imenom radi lakšeg praćenja, osim gde je to izričito potrebno precizirati.  

• Samostalni ruski korpus (Отдельный русский корпус), od 12. IX 1941. godine.
• Ruski zaštitni korpus (Русский охранный корпус), od 2. X 1941. godine.
• Ruska zaštitna grupa (Русская охранная группа), od 18. XI 1941. godine.
• Ruski zaštitni korpus (u sastavu Vermata) od 30. XI 1942. godine.
• Ruski korpus u Srbiji (Русский корпус в Сербии) od 10. X 1944. godine.
• Ruski korpus (Русский корпус), od 31. XII 1944. godine.

Formiranje

Korpus je osnovan ubrzo pošto je zemlja okupirana. U Jugoslaviji je živelo mnogo izbeglih oficira, ali i drugih profesija. Prema memoarskim tvrdnjama „belih“ u posleratnoj publicistici,  tokom leta 1941. godine dogodio se talas ubistava emigranata i njihovih porodica  od strane partizana. To su osporili mnogi istoričari validnom dokumentacijom i izvorima prve vrste. Posle rata više pripadnika ruske emigracije pokušalo je da opravda svoju saradnju s nacistima baš tim argumentom. Podsetimo stoga na činjenice koje se mogu smatrati objektivnim i dokazivim:

Primarni motiv emigranata bio je antikomunizam pa je veliki deo njih napad na SSSR shvatio i doživeo kao „istorijsku šansu“ da poredak iz prošlosti vrate na mesto za koje su mislili da mu pripada. Osnivač i prvi komandant, general Mihail Skorodumov (Скородумов, Михаил Фёдорович) otvoreno je tražio od Nemaca dozvolu za formiranje jedinice koja bi bila prebačena na Istočni front.

Oprezni Nemci su to odbili, ali su dozvolili formiranje Korpusa kao pomoćne, stražarsko-policijske (patrolne) službe. I sama hronologija događaja opovrgava tezu o masovnim ubistvima emigranata. Ustanak je izbio u julu 1941. godine, a tada su glavne mete bili nemački vojnici, žandarmi, nedićevci i postojeća infrastruktura. Masovnih, organizovanih pogroma jednostavno nije bilo, niti ih istoriografija beleži.

Drugi razlog za osnivanje bio je ekonomski opstanak. Emigranti su kapitulacijom Jugoslavije izgubili dotadašnje izvore prihoda, a stupanje u zaštitne odrede Nemci su plaćali. Reč je, pored ideologije, i o pukom fizičkom i ekonomskom opstanku. Veliki broj njih bili su profesionalni, školovani vojnici, a u Jugoslaviji su se mnogi bavili i najbizarnijim poslovima (raznosači novina, vratari, eventualno vozači, geometeri, službenici pri lokalnim upravama, na železnici; u boljem slučaju nastavnici jezika ili muzike, mačevanja, itd).

Odakle potiče teza „belih istoričara“ da je razlog formiranja Korpusa pogrom ruske emigracije? Nju je vrlo teško povezati sa stvarnim stanjem na terenu. O čemu je reč?

• Bilo je pojedinačnih likvidacija onih emigranata za koje se znalo da rade za naciste, odnosno Gestapo. To su kasnije memoaristi predstavljali kao „napad na rusku zajednicu zbog njihove nacionalnosti“.
• Strah od „boljševizacije Balkana“. Kada su komunisti pokrenuli ustanak, ruska emigracija doživela ih je kao kao produženu ruku Staljina (što tada jeste bilo istorijski tačno). Taj subjektivni strah od toga „šta bi se moglo desiti“ nekako je prerastao na stranicama njihovih memoara u povod za osnivanje Korpusa. Naša istoriografija je tu sasvim određena: ona tretira RZK kao kvislinšku, kolaboracionističku formaciju čija je prevashodna uloga bila stražarsko–policijska: čuvanje dragocenih rudnika i komunikacija. Izgovor o partizanskom teroru dograđivan je najvećim delom u emigrantskim krugovima u SAD i Latinskoj Americi kako bi se pred zapadnim saveznicima opravdalo oblačenje uniforme Vermahta i direktno učešće u borbama protiv antifašističkih pokreta na Balkanu.

Kako je došlo do formiranja?

General-major M. F. Skorodumov uz odobrenje nemačke komande formirao je 12. septembra 1941. godine Samostalni ruski korpus. General je želeo da se izbori za maksimalnu autonomiju u odnosu na Nemce, ali to je s njima išlo malo teže, pošto su već s kolaboracionistima širom Evrope imali iskustva, ali i definisanu politiku u tim slučajevima.

Vrlo brzo, posle njegovog pozdravnog govora, neko u nemačkoj komandi je protumačio njegove poruke koje su se tada čule i već dva dana kasnije on je uhapšen. Proveo je tri nedelje u zatvoru. Formiranje je dovršio Štejfon (Штейфон, Борис Александрович), profesionalni vojnik, heroj Prvog sv. rata, pukovnik, pa general-poručnik.

Brojnost

U početku jezgro Korpusa činili su emigranti iz Jugoslavije. U jesen 1943. godine u njemu je bilo 5960 oficira i vojnika, od koji je 3758 do 1941. godine živelo u Kraljevini; od toga više od tri hiljade u samoj Srbiji. Već sledeće godine, 12. IX 1944. u Korpusu je bilo 11.197 ljudi: 3198 uz Srbije, 272 iz Hrvatske, 5067 iz Rumunije, 1961 iz Bugarske, 288 iz Mađarske, 58 iz Grčke, 19 iz Poljske, osam iz Letonije, sedam iz Nemačke, tri iz Italije, dva iz Francuske i 314 dobrovoljaca iz sastava zarobljenih crvenoarmejaca. Ukupno je kroz Korpus prošlo u raznim periodima oko 17.000 ljudi. Ubijeno je ili umrlo 1132, nestalo u borbi 2297, ranjeno 3280, evakuisano zbog bolesti ili otpušteno 3740, a čak 1057 njih se ubilo.

Sastav

Početni sastav činilo je devedeset vojnika – kornilovaca (pripadnika jedinica kojima je komandovao general Kornilov) i jedan vod Kutepovske čete (gardisti potpukovnika Kutepova). U početku su vojnici nosili uniformu jugoslovenske vojske prilagođenu ruskom stilu. Naramenice i druge oznake prišivene su prema najvišem činu u ruskoj vojsci.

Međutim, ove oznake nisu imale nikakvu praktičnu ulogu. Oznake koje su važile u Korpusu nosile su se na kragnama oficira ili kao našivke za obične vojnike. Na kapama su bile stare ruske kokarde. U početku je obuka Korpusa sprovođena prema propisima Ruske carske vojske, ali je ubrzo, zbog promena u borbenoj taktici, bilo neophodno preći na propise Crvene armije.

Pred kraj rata, kada je bio i najbrojniji, Korpus je imao štab, pet pukova, samostalni bataljon „Beograd“ (stražarska, transportna, logistička i rezervna četa), kao i po jednu četu veterinara i veze. Imao je i dve bolnice s ruskim lekarima. Svaki puk je bio sastavljen od tri bataljona i vodova sledeće namene: artiljerijski (dva poljska topa 75 mm), protivtenkovski (dva do tri topa 37 mm), inžinjerisko–minerski, konjički i vod veze. Bataljon je imao tri streljačke čete (svaka sa 170 ljudi, 16 puškomitraljeza i dva mitraljeza, četiri četna minobacača) i vod teškog oružja (četiri mitraljeza i četiri minobacača)  U štabu se nalazio nemački oficir za vezu, a u četama instruktori. Kako vidimo, reč je o ozbiljnoj i odlično organizovanoj, masovnoj formaciji, pod budnim nemačkim okom.

U početnom periodu Ruska zaštitna grupa operativno je bila potčinjena nemačkoj privrednoj upravi u Srbiji kojom je rukovodio grupenfirer Franc Nojhauzen, bukvalno privredni diktator Srbije. Od jeseni 1943. godine ona prelazi pod komandu nemačkog Srpskog armijskog korpusa generala Felbera (Hans–Gustav Felber). Već 30. novembra 1942. godine Korpus je uključen u sastav Vermahta. Uvedeno je nemačko pravilo službe, nemačka uniforma i znaci, a zakletva je polagana Hitleru što isključuje bilo kakvu pomisao o njihovoj neopredeljenosti i čistim rukama kada je saradnja s nacistima u pitanju. Oni su, jednostavno, slušali nemačke komande.

Međutim, zadržan je ruski komandni sastav. Komandni kadar školovao se u Prvom kadetskom korpusu nazvanom po ruskom velikom knezu Konstantinu Konstantinoviču (Пе́рвый ру́сский вели́кого кня́зя Константи́на Константи́новича каде́тский ко́рпус). Taj korpus postojao je od 1920. do 1944. godine, a posle nekoliko prekomandi dolazi iz Sarajeva ustalivši se u Beloj Crkvi, odakle je iseljen u Čehoslovačku, zatim u Austriju gde se konačno predao Angloamerikancima. Ne treba ga mešati sa Zaštitnim korpusom.

Borbena dejstva

Korpus se borio protiv partizana pa su njegovi delovi bili razbacani širom Jugoslavije – po Srbiji, Bosni i Makedoniji baveći se zaštitom fabrika, magacina, rudnika i komunikacija. Sukobi s četnicima bili su uglavnom iz taktičkih, a ne ideoloških razloga. Kada su četnici napadali rudnike ili pruge pripadnici korpusa su reagovali, ali kada su Nemci naređivali lokalna primirja, dolazilo je bez problema do saradnje, posebno 1944. godine prilikom borbi protiv partizana u zapadnoj Srbiji i tokom završnog povlačenja.  

Korpus koji je bio u dubokoj, relativno bezbednoj pozadini, 1944. godine posle kapitulacije Rumunije i Bugarske našao na prvoj borbenoj liniji. Neprovereni podaci ne daju pravu sliku o njihovim borbenim vrednostima i uspesima, pa je beskorisno i navoditi ih. Pobednik tih bitaka se zna. Prilikom odstupanja kroz Sloveniju u zimu 1944–1945. godine komandant Štejfon se sa Vlasovom dogovorio o uključenju Korpusa u ROA.

U poslednjim danima rata, 30. aprila Štejfon je umro (ili se ubio), a korpus je pukovnik Rogožin poveo u Austriju gde se predao Britancima 12. maja 1945. godine. Sovjeti su tražili da im Britanci predaju zarobljenike, međutim oni su to odbili pod izgovorom da većina pripadnika Korpusa nije imala sovjetsko državljanstvo. Štaviše, u logoru su oni imali poseban status. Dobili su manju količinu oružja radi održavanja reda. Prvog novembra 1945. godine Korpus je i zvanično raspušten, pri čemu je osnovan Savez veterana korpusa (Союз чинов Русского корпуса – СЧРК).

Kako odbrati pravu stranu?

Bela emigracija je u Jugoslaviji lepo dočekana; nije bilo ograničavajućih kvota koje je odredila Liga naroda. Lepo su dočekani, ali nisu lepo živeli. Jugoslavija jednostavno nije mogla da apsobruje desetine hiljada intelektualaca, oficira i generala. Visoki oficiri koji su komandovali armijama, našli su se u situaciji da rade nižerazredne poslove. Nije bilo više privilegija, posilnih, ađutanata ili ordonansa.

To je dovelo do ogromne socijalne frustracije, ali i do egzistencijalnog praga, a posebno do ideološkog slepila i ostrašćenosti. U njihovim očima borba protiv Tita bila je nastavak Ruskog građanskog rata ali na tuđoj teritoriji. Međutim, u tom svrstavanju načinjena je neoprostiva istorijska mrlja: ničim se ne može opravdati činjenica da su obukli nemačke uniforme i polagali zakletvu Hitleru. Oni su na taj način postali deo ratne mašinerije koja je terorisala narod kojih je dve decenije ranije primio raširenih ruku.

Nova država i Korpus

Pojedini pripadnici Korpusa koji nisu uspeli da se povuku bili su zarobljeni; neki su kao saradnici okupatora streljani bez prethodnog sudskog postupka. Zabeležen je, između ostalih, slučaj pukovnika Valerijana Kalinina, zarobljenog kod Avale 18. oktobra 1944. godine. Jozo Tomašević je objavio knjigu „The Chetniks: War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945“. Ona je izašla u „Stanford University Press“ 1975. godine.

Jugoslovensko izdanje „Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941–1945“ izašlo je 1979. godine. Pozivajući se na američke i nemačke izvore on navodi sledeće: kod Čačka je zarobljeno 339 pripadnika Korpusa od strane četničkih snaga koje su ih potom predali Sovjetima. Ta epizoda je objašnjena kao oportunistički potez da se stekne povoljnija pozicija prilikom povlačenja, pa su Sovjeti u dogovoru s jugoslovenskom komandom predlog za sadejstva s četnicima odbacili.

Na osnovu Službenog glasnika DFJ, arhiva OZN, vojnih sudova i spiskova narodnih neprijatelja dokazano je da je nova jugoslovenska vlast pripadnike Korpusa tretirala je kao saradnike okupatora i narodne neprijatelje; međutim, nisu nađeni dokazi da je protiv preživelih pripadnika Korpusa vođen jedinstven, organizovan sudski proces. U praksi su zabeležena i vansudska streljanja zarobljenih pripadnika.

Do avgusta 1945. postojao čitav sistem vojnih sudova i represivne prakse OZN, dok je formalni Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države donet tek prvog septembra 1945. godine. Do tada su vojni sudovi, na osnovu ratnih propisa i odluka AVNOJ, sudili za najteža dela licima označenima kao „neprijatelji naroda“. Britanska odluka da ljude koji su bili predratni emigranti ne predaju Sovjetima ne znači da su bili amnestirani od odgovornosti u Jugoslaviji.