Među brojnim globalnim ambicijama Trećeg rajha svoje mesto dobila je i Južna Amerika. Taj slikoviti kontinent uspeo je da izbegne neposredno ratno razaranje u oba svetska rata, ali nije ostao pošteđen njihovih obaveštajnih i političkih posledica. Nemci su već imali špijunsku organizaciju i na severnoameričkom kontinentu koju su činili doseljenici nemačkog porekla. Cilj operacije ”Bolivar” bilo je širenje obaveštajne mreže gde god je to moguće – a u njihovim planovima gotovo sve je izgledalo moguće. Nemci su u tome zaista uspeli. Oformili su više malih mreža sa zajedničkim centrima, a organizovali su i pouzdanu kurirsku vezu koja je koristila španske brodove za slanje obaveštenja u papirnom obliku ili mikrofilmovima.
Vojnički posmatrano nije bilo mnogo motiva za takvo angažovanje daleko od Nemačke. Međutim, nacistička megalomanija je učinila svoje. Odluka o pokretanju operacije doneta je u najvišem nacističkom vrhu. Za njeno operativno sprovođenje bilo je zaduženo Četvrto odeljenje (D) Službe spoljne bezbednosti (Ausland SD – Sicherheitsdienst des Reichsführers-SS). Ono je delovalo pod okriljem RSHA (Reichssicherheitshauptamt), Glavne uprave imperijalne bezbednosti. Postoje indicije da je sličnu mrežu formirao i Abver. To se uklapa u poznati obrazac da je između vojnih i građanskih (partijskih) bezbednosnih službu vladalo rivalstvo, a ponekad je izostajala i koordinacija. Saradnja na terenu potvrđuje da su postojeće ćelije Abvera bile vremenom uključene u operaciju ”Bolivar”, pa čak i potčinjene prvom čoveku kome je ona poverena.
Za načelnika je određen Johanes Zigfrid Beker (Johannes Siegfried Becker) sa tajnim imenom Sargo (vrsta delikatesne morske ribe). On je bio najodgovorniji za stvaranje većine mreža u Južnoj Americi. Najpre je poslat u Buenos Ajres maja 1940. godine da tamo organizuje sabotaže, ali će taj zadatak ubrzo biti napušten u korist klasičnog prikupljanja obaveštajnih podataka. Kao pomoć dodeljen mu je Hajnc Lange (Heinz Lange) s kodnim imenom Jansen pa je i on ubrzo stigao u Argentinu. Namera bila je subverzivna – da otkrivaju neprijatelje Nemačke i po sopstvenoj proceni s njima postupaju (zastrašivanja, ucene, likvidacije). Nemačka ambasada je protestovala već u avgustu iste godine (!).
Zvaničnog objašnjenja za to nema, a oni su mnogo bolje bili upućeni u unutrašnje stanje zemlje u kojoj su službovali. Moguće je da SD nije imao previše poverenja da ih upućuje u svoje tajne operacije.
Ipak, cilj misije bio je promenjen u isključivo obaveštajnu aktivnost. To nije moglo biti dugo skrivano. Otkrili su ih kontraobaveštajci Argentine pa su se Beker i Lange prebacili u Brazil u želji da odande ponovo krenu sa uspostavljanjem i širenjem mreže. Tamo su se povezali sa Gustavom Albrehtom Engelsom (Gustav Albrecht Engels, šifrovano ime Alfredo). On je bio nemački špijun ali i vlasnik odeljenja multinacionalne poznate kompanije Dženeral Elektrik. Ona je imala jedno od svojih predstavništava u Krefeldu, gradu na centralnom zapadu Nemačke. Engelsa je prvobitno regrutovao Abver 1939. godine s ciljem ekonomske špijunaže u zapadnoj hemisferi. Pri tom je on slao, kad god bi nešto saznao, i vojno-bezbednosno interesantne informacije.
Da nije reč o amateru svedoči činjenica da je Engels bio odlično upućen u svoj zadatak i tehnički pripremljen. U Sao Paolu, najvećem brazilskom gradu i jednom od najvećih na svetu, izveo je domišljat obaveštajni potez. Osnovao je, kao masku, komercijalnu radio-stanicu za emitovanje programa (broadcast). Predajnik je koristio i za slanje informacija koje su mu stizale od agenata iz Brazila i SAD. Kada je Beker stigao u Sao Paolo, smesta je pretvorio Engelsovu filijalu u centar koji je izveštavao o svim informacijama koje su bile od interesa za nemačku obaveštajnu službu. U izveštajima CIA može se naći mnoštvo podataka o brodogradilišnoj industriji, vojno-industrijskom kompleksu, kretanju američkih trupa, ali i o političkom i vojnom stanju u Brazilu, najvećoj državi Južne hemisfere.
Povratak u Argentinu
Brazilska kontraobaveštajna služba je relativno lako otkrila ovu mrežu pa je već u martu 1942. godine pohapsila sve osumnjičene. Beker je u to vreme bio u Nemačkoj konsultujući se sa svojim pretpostavljenima. Tada je već bio zadužen za celu Južnu Ameriku s posebnim osvrtom na radio komunikacije. Vratio se u Argentinu i tamo instalirao kontrolnu stanicu za direktnu vezu s centrom u Berlinu. Taj centar sam za sebe nije vredeo mnogo; stoga je naloženo da se formira zajednički talas, odnosno mreža radio-stanica koje su delovale u drugim zemljama na kontinentu. Hanc Lange, koji je izbegao hapšenje u Brazilu, pobegao je u Paragvaj da bi zatim organizovao obaveštajnu mrežu u Čileu. Hapšenje je izbegao i Džoni Hartmut (Johnny Hartmuth, kodno ime Guapo). On je bio agent Šestog odeljenja Glavne uprave bezbednosti Rajha (RSHA) i nije bio u nadležnosti Abvera. Pobegao je u Paragvaj i tamo organizovao mrežu. Još jedan agent, Francek (kodno ime Luna) bio je zadužen za tehničko formiranje radio-mreže.
Tek u februaru 1943. Beker je uspeo da se brodom preko Španije vrati u Argentinu. Lange, Hartmut i Francek avionom su prebacili jedan predajnik u Paragvaj pre nego što su napustili Brazil. Privremeno su ga aktivirali u Asunsionu, glavnom gradu Paragvaja i uspostavili kontakt s Berlinom. Posle novih naređenja koje je doneo Beker Francek je u maju iste godine prešao na novi punkt u Buenos Airesu; Lange je otišao u Čile, dok je Hartmut ostao u Paragvaju. Namera je bila da se formira ilegalna mreža u svakoj južnoameričkoj državi, no to je im je u potpunosti uspelo samo u Paragvaju, Čileu i Argentini.
Brazilska iskustva
Engelsova grupa nije bila jedina u Brazilu. Tri ilegalne radio-stanice su već radile 1941. godine i sve su imale svoje špijunske mreže. U maju je radio – stanica ”LIR” u Rio de Žaneiru počela da održava vezu sa prijemnikom pod šifrovanim imenom ”MAX” u Nemačkoj. Grupa ”LIR/MAX” kako je interno nazivana spajanjem skraćenica, širila se kako bi dejstvovala u Brazilu, Argentini, Urugvaju i Ekvadoru. Ona je predstavljala jednu od kapitalnih nemačkih obaveštajnih mreža u Južnoj Americi. Delovala je pod maskom komercijalne informacione službe ”Informadora Rápida Limitada” (RITA), koju je vodio Herbert Miler (Heribert O. J. Müller – Princ), dok je radio-stanicom upravljao Fridrih Kempter (Friedrich Kempter – Koenig).
Prema raspoloživim podacima, može se sa sigurnošću zaključiti da je mreža u početku bila deo nemačke obaveštajne infrastrukture kojom je u Latinskoj Americi rukovodio Abver, da bi kasnije bila uključena u širu organizaciju operacije ‘Bolivar’.
Bilo je i drugih preplitanja u poslovima jer su dve službe sarađivale i dopunjavale se. Nekoliko zaposlenih u kompaniji Wille bilo je uključeno u špijunsku mrežu CIT u Resifeu na severoistočnoj obali Atlantika. Ona je počela s radom u junu 1941. godine ali je delovala samo u Brazilu. Treća, manja grupa koju su činila samo dva agenta – Fric Noak i Herbert Viterštajn bila je stacionirana između Santosa i Rio de Žaneira. Ona je bila na vezi s nemačkom stanicom ORS koja je delovala samo od septembra 1941. do januara 1942. godine. Ova najmanja grupa nije bila povezana s drugim grupama.
Šta se događalo u Čileu?
Ovaj dugi uski pojas na kontinentu koji se proteže gotovo celom dužinom pacifičke obale priroda je obdarila sirovinama među kojima se izdvajaju strateške – bakar, litijum i molibden, dragocen za legure koje služe za pojačavanje žilavosti oklopa tenkova. Lange je otišao u Čile, a tamo je već radila jedna mreža sa radio-stanicom. On se uključio u njen rad ali samo kao korisnik predajnika. Delovao je samostalno preko svojih izvora. Stanica je imala pozivni znak PYL i bila je na vezi sa prijemnikom REW u Nemačkoj. Po svoj prilici grupa je zadejstvovana u aprilu ili maju 1941. godine od strane Ludviga fon Bolena i Fridriha fon Šulca Hausmana (Kazero). Vrlo brzo je postala čvorište informacija iz Čilea, Perua, Kolumbije, Ekvadora, Gvatemale, Meksika pa i iz SAD.
Osnovni pokretači ovih aktivnosti bili su Fon Bolen u Santjagu, Bruno Ditman (alias Dinetirin), faktički šef organizacije, Fridrih fon Šulc Hausman u Buenos Ajresu i Džordž Nikolaus (alias Maks) u Meksiku. Rad mreže PYL/REW s operacijom ”Bolivar” bio je kompromitovan presretanjem poruka u julu 1941. godine. Jedna neoprezna emisija, laka za dešifrovanje zbog svojih tehničkih detalja, bila je dovoljna da kontraobaveštajna služba shvati s kim ima posla.
Centar i maska organizacije PYL/REW bila je Morska transportna kompanija (Compañía Transportes Marítimos – “COTRAS”) koja je ranije bila filijala severnonemačkog odeljenja osiguravajuće kompanije Norddojčer Lojd (Norddeutscher Lloyd). Fon Šulc Hausman bio je menadžer brodske agenture tog osiguravajućeg društva u Čileu do prelaska u Argentinu, a na njegovo mesto došao je Ditman. Pod plaštom te kompanije radili su i drugi agenti od kojih je jedan, Henrih Rajners (pod kodnim imenom Tom) pokrivao Panamu.
Nemci su se brzo razgranali po kontinentu i pri tom su počeli da prave i greške. Mora se reći da su južnoameričke bezbednosne službe odlično sarađivale s američkim kontraobaveštajcima. Amerikanci su vladi u Čileu predali svoje podatke pa je ujesen 1942. godine nemačka mreža pretrpela veliki gubitak. Pohapšeni su najdragoceniji članovi. Mnogi su i pobegli pa je Fon Bolen mogao da organizuje i novu mrežu pod nazivom PQZ. Kada se Fon Bolen vratio u Nemačku krajem 1943. godine njegova grupa je bila dovoljno dobro organizovana pa ju je on mogao ostaviti da samostalno radi. Opremu i veću sumu novca predao je svom nasledniku Bernardu Timermanu koji je delovao sve do hapšenja u februaru 1944. godine. Tada su sve mreže u Čileu raskrinkane. Međutim, čak i tada neki od pripadnika stigli su na vreme da pređu u Argentinu gde su nastavili sa svojim aktivnostima.
Meksički izazov
U Meksiku su Nemci tradicionalno imali dobre kontakte zbog saradnje u industriji naoružanja pa je Georg Nikolaus relativno lako stvorio špijunsku mrežu. On je bio veoma kompetentan za taj posao jer je bio pripadnik nemačke armije tokom Velikog rata, a zatim je proveo mnogo godina u Kolumbiji. Vratio se u Nemačku 1938. godine. Već u januaru 1939. godine on je preveden u KoV i poslat u štab Abvera u Hanoveru. Krajem 1939. godine šalju ga, pred početak operacije ”Bolivar” u Meksiko s istim zadatkom koji su imali i drugi načelnici – formirati mrežu. Njegovo vojno iskustvo i perfektno poznavanje jezika su ga kvalifikovali za ovaj posao.
On je brzo formirao svoju grupu. Pri tom je održavao kontakte s drugim mrežama širom kontinenta i pokušavao to isto i s nemačkim agenturama u SAD. Nije dokazano da je uspeo da postigne obaveštajni uspeh na američkom tlu. Kada je prekinuo svoju aktivnost za sobom je ostavio netaknuto jezgro organizacije. Ona je radila sve vreme rata i mada nije donela neke značajne koristi Nemačkoj, odvlačila je pažnju s drugih grupa.
Kuba kao tvrd orah
Nemci nisu mogli znati da je Kuba bila Eldorado za pranje mafijaškog novca, ali i za druge transakcije. Na Kubi je FBI sprovodio tajne operacije, regrutujući i obučavajući diverzante za razne namene. Bilo je to i mesto ”bliskih susreta” vrhunskih bosova sa predstavnicima zakona koji su imali veoma fleksibilna ovlašćenja u toj prećutnoj saradnji, tipično američkoj sivoj zoni. Nemci su pokušali da se infiltrijaju na Kubu, ali tamo nisu postigli nikakve rezultate. Sjedinjene Države su na Kubi imale izuzetno razvijenu obaveštajnu i ekonomsku infrastrukturu. O poslovnim interesima u toj zemlji posebno su se brinuli ne samo Huver, već i Rokfeler i veoma moćan lobi privrednika i biznismena. Pored toga Nemci su im olakšali posao jer su tamo poslali nekompetentnog agenta Hajnca Lininga. On nije ovladao veoma važnim tehničkim znanjima i vrlo brzo je uhapšen i osuđen. Interesantno je i to da je od desetina nemačkih špijuna jedino on stigao pred lice pravde!
Kraj operacije ”Bolivar”
Prve aktivnosti u Argentini bile su skromne i odnosile su se na finansije, upoznavanje s organizacijom i mogućnostima kontraobaveštajne službe Argentine, politiku i uspostavljanje kurirskih kanala. Kada je mreža postala operativna, obim poruka je povećan na petnaest poruka dnevno. To je svakako povećalo i mogućnost grešaka i otkrivanja. Argentincima, koji su bili detaljno upućeni u njihove aktivnosti, nije se žurilo. Oni su u januaru 1944. godine uhapsili nekoliko nemačkih i španskih agenata pa su osnivači mreže, Beker i Francek morali da se kriju. Veze sa centralom u Nemačkoj bile su prekinute na mesec dana. Kada su ponovo uspostavljene Beker je tražio novu opremu i sredstva. Nemci su tim povodom organizovali operaciju Hole. Ona se na kraju proširila pa nije samo snabdevala Bekerovu mrežu, već i druge mreže u Meksiku, SAD i Centralnoj Americi.
Nemci su imali precizne planove kako da obnove rad mreže, ali ni rivalske službe nisu sedele skrštenih ruku. Delom zbog veštog i pronicljivog rada, a delom i zbog ”provale” (dva nemačka agenta su otkrila dragocene informacije) Argentinci su brzo prekinuli sve nemačke špijunske aktivnosti. Do kraja rata sprovođene su delimične, pa i nepotrebne obaveštajne aktivnosti, a onda je Nemačka kapitulirala. Da li je ostatak ove ranije gusto razvijene mreže učestvovao u prihvatu nacista? To se ne može s pouzdanošću reći jer su Amerikanci sproveli špijunsku verziju ”Spajalice”. Ovaj put dojučerašnji neprijatelji postali su perspektivni saradnici u borbi protiv nove opasnosti – Istočnog bloka.
Napomena:
U pripremi ovog teksta korišćeni su materijali iz lične biblioteke autora. Posebno korisno poslužila je studija Nacionalne Agencije za bezbednost SAD (National Security Agency) pod nazivom: ‘‘Nemačke tajne aktivnosti u Južnoj Americi u Drugom svetskom ratu” (German Clandestine Activities in South America in World War II” (Series IV, Volume 3). Studija je objavljena kao deo aktivnosti Odeljenja za arhivistiku i istoriju (Office of Archives and History National Security Agency/Central Security Service). Autor je David P. Mowry. Oznaka tajnosti skinuta je 13. IV 2009. godine.
