Vinston Čerčil, osvedočeni neprijatelj Sovjetskog Saveza, petog marta 1946. godine u Fultonu, država Misuri, SAD, promovisao je izraz gvozdena zavesa (Iron Curtain, Железный занавес). Učinio je to rečima: „Od Ščečina na Baltiku do Trsta na Jadranskom moru gvozdena zavesa se spustila širom kontineta“. Naravno, on tada nije govorio o tome koliko je njegova zasluga za tako nešto (operacija „Nezamislivo“ i druge odluke tokom rata). Nije spomenuo da je on aktivno radio na podeli Evrope. Ali, nije spomenuo ni to da on nije prvi koji je upotrebio tu sintagmu.
Zadržimo se kratko na njoj jer je njena etimologija svakako interesantna.. Prvi put se pojavila još 1794. godine i to sasvim doslovno: reč je o gvozdenoj protivpožarnoj zavesi u pozorištu koja je montirana u poznatom Druri Lejnu (Drury Lane) u Londonu. Taj izum je prenet iz ratne brodogradnje. Tek 1918. dobija političku konotaciju kada je 1918. godine ruski filosof Vasilij Rozarov najavio „gvozdenu zavesu koja se spušta na rusku istoriju“.
Odmah potom, 1920. Etel Snouden (Ethel Snowden, Viscountess Snowden), britanska feministkinja, koristi je da opiše izolaciju boljševičke Rusije, odnosno Sovjetskog Saveza. Čerčil je za svoju neoriginalnost imao mnogo bliži uzor jer je Gebels samo godinu dana pre njega pozivao na stvaranje granice između Sovjetskog Saveza i Zapada.
Kao rezultat Gvozdene zavese pojavile su se veoma jasne fizičke granice duž te linije, sa neuporedivo težom i komplikovanijom procedurom nego što je to bilo na graničnim prelazima između dva rata. Koridori bodljikave žice, minskih polja i stražarskih tornjeva bili su glavno obeležje. Istinski simbol podele postao je Berlinski zid, sitagma koja je posle njegovog pada korišćena u retoričko-kulturološke svrhe, kako bi se njome oslikala neka pojava za čije uklanjanje treba mnogo vremena i strpljenja.
Mora se reći da je to bila jedna od najvećih trapavosti tadašnjeg sovjetskog rukovodstva.
Berlinski zid (Berliner Mauer) podigle su vlasti Demokratske Republike Nemačke uz pomoć sovjetskog rukovodstva koje se nalazilo iza te odluke. Neposredan povod bila je Druga berlinska kriza. Tako je stvorena prepreka čije trajanje zvanično počinje 13. avgusta 1961. godine, a završava se simbolično devetog novembra 1989. godine kada je počelo njeno rušenje. Dužina zida bila je 156,4 kilmetra, od čega 43 kilometra u samom gradu i 112 kilometara po spoljnoj granici Zapadnog Berlina.
Sam zid bio je neprekidne dužine od 111,9 km, a ostalo su predstavljale žičane i druge prepreke. Manje je poznato da su postojala praktično dva zida: spoljni, kako su ga nazivali u DDR (Vordmauer) sa zapadnom stranom direktno okrenutom prema Zapadnoj Nemačkoj i unutrašnji (Hinterlandmauer) koji se nalazio iza njega, ali dublje u teritoriji Istočne Nemačke.
Između njih nalazio se minirani koridor poznat kao traka smrti (Todesstreifen). Usled visoke stope konspirativnosti mnogi nisu ni znali za ovaj drugi zid, pa je široko usvojen naziv zid umesto zidovi. Ta prepreka je tokom decenija postala simbol različitosti, ali i nepresušni motiv dovijanja, neobičnih poteza, tajnih projekata, fotografskih bravura, senzacionalnih prebega, itd. O jednom od njih već smo pisali (Operacija „Zlato“), ali tu se spisak ni slučajno ne završava. Za vreme postojanja zida zabeleženo je 5075 uspelih prelaza, od čega je jedna desetina dezertera, pripadnika OS DDR, njih 574.
Tunel 29
Jedan od najvećih poduhvata bio je čuveni „Tunnel 29“, tajni prolaz ispod Berlinskog zida, kakvih je već bilo, ali ne tih dimenzija i popularnosti. Po raznim podacima on je bio dug od 120 do 140 metara. Početak mu je bio u krugu fabrike koja se nalazila u ulici Bernauer štrase 78 (Bernauer Straße), u Zapadnom Berlinu, a izlaz u podrumu zgrade Šenholcer štrase br 7 (Schönholzer Straße) u Istočnom Berlinu. Kako je nastao?
Početkom leta 1962. godine grupa volontera koja je pomagala beguncima iz Istočne Nemačke, okupila se oko Italijana Domenika Sestija i Luiđija Spine. S njima je bio i begunac iz Drezedena Haso Heršel (Hasso Herschel). On je postao slavan kao disident i zahvaljujući njemu je oko hiljadu građana DDR uspelo da prebegne u Zapadni Berlin.
Kako je sve počelo? Italijani su obećali porodici sestre pomenutog Heršela da će joj pomoći u prebegu. Rečeno – učinjeno. Najsigurnije što su mogli da urade bilo je da iskopaju tunel. Na kopanju je učestvovalo oko 30 ljudi. To je bio građevinski zahtevan posao, ali i opasan; s druge strane zida istočnonemačke službe bezbednosti već su imale značajna iskustva, ali i sredstva za otkrivanje podzemnih radova slušanjem i merenjem vibracija i zvukova. Za dva dana, 14. i 15. septembra 1962. godine kroz njega je uspelo da pobegne 29 Istočnih Nemaca, po čemu je tunel i dobio ime.
Kako se taj tunel razlikovao od mnogih drugih? On je uspeo da izbegne sudbinu drugih mesta na kojima su mnogi begunci stradali ili bili pohvatani. Da bi finansirali izradu tunela Italijani su se dosetili pa su prava na snimanje filma celog poduhvata prodali američkoj televizijskoj kompaniji NBC (National Broadcasting Company). Njena dva snimatelja bila su angažovana sve vreme. Sesta i Spina su dobili po 15.000 nemačkih maraka, solidno bogatstvo u to vreme, ali i pravo na prikazivanje filma u Nemačkoj i Italiji.
Novac kvari ljude
U priči koja je imala medijski oreol humanitarnosti i političkog avangardizma u kome su volonteri iskazali dirljivu saosećajnost s nesrećnicima iz Istočnog bloka (na čemu je insistirano bez prestanka u svim sredstvima javnog informisanja) pojavila se jedna rupa i to prilično ružna. Dvojica Italijana nisu imala nameru da Heršelu saopšte detalje sporazuma s NBC, obećavši mu dve hiljade maraka kao „pomoć dok se ne snađe“.
Međutim, iskustvo patnji u Istočnoj Nemačkoj (pet godina u zatvoru Drezdena) izoštrile su čula dotičnog i on je gotovo trenutno shvatio da bi u ovoj priči on mogao biti iskorišćeni statista. „Zamazivanje očiju“ kod njega nije uspelo. Nije gubio vreme na rasprave s njima, već se obratio finansijerima. Amerikanci su odlično razumeli situaciju i smesta su mu dali isti honorar kao i ovoj dvojici.
Ispostavilo se da podzemlje privlači podzemlje, pa je rad na tunelu na površinu izbacio, pored zemlje, umesto humanitarnih motiva, one druge koji su samo ličili na poslovne. Italijani su lepo smislili da naplate svoju ideju, zarade na snimanju filma, ali i prošire posao: namerni su bili da naplaćuju prolaz beguncima i tako beskrupulozno iskoriste tuđu nesreću. Bio bi to podzemni granični prelaz sa improvizovanom carinom. Od toga nije bilo ništa je se grupa odmah rasturila posle uspešnog prebega, a 17 bivših volontera javno se distanciralo od Heršela, Seste i Spine.
Post festum
Novine su nekoliko dana brujale o spektakularnom bekstvu. Štazi je tako saznao da tunel postoji, ali njegovi operativci nisu mogli odmah da otkriju gde je. Setimo se njegove dužine, pa će biti jasno i zašto. Međutim, u celu situaciju umešao se slučaj. Tunel su prokopali amateri, bez pune i profesionalne građevinske logistike (potporne ploče, betoniranje, tipska ojačanja). Sve je rađeno brzopleto i improvizovano.
Kopači su oštetili jednu vodovodnu cev pa je voda počela da prodire već tokom same akcije. Dobrovoljci nisu odustajali smatrajući da tunel treba da još posluži, pa su pored tih 29 ljudi provukli još dve osobe uprkos vodi koja je prodirala. Drugi su pak smatrali da je rizik značajno povećan, posebno posle snimanja i publiciteta, pa su odustali.
Jedanaestog dana posle bekstva Štazi je pronašao tunel. Onda kada je zemljište u jednom dvorištu uleglo, neka od patrola koje su dežurale celodnevno, lako je spazila promenu. S obzirom na bogato iskustvo stražarsko-patrolne službe duž zida nije im bilo potrebno dvaput reći šta su to spazili.
Danas je tunel je deo „Istorijske milje“ Berlinskog zida, popularnog turističkog mesta. Njegova priča bila je osnova za fiktivni televizijski film „Tunel“, koji je emitovan 2001. godine, a prikazan je i u kasnijem (2011) dokumentarcu „Pomoćnik u bekstvu – Putevi ka slobodi“ gospođe Astrid Nore Meler. Autorka je ćerka Heršelove sestre, koja je, zajedno sa ovim tada malim detetom, došla u Zapadni Berlin kroz tunel.
Omogućavanje ovog bekstva bio je Heršelov razlog za učešće u izgradnji tunela. Godine 2020. snimljen je dokumentarac „Tunel slobode“, koji kombinuje izjave ključnih očevidaca, snimljene 1999. i 2020. godine, sa originalnim NBC snimcima iz 1961/62. godine. U grandioznim planovima velikih sila i neki čovečuljci uspeli su da profitiraju.
