Direktiva ”Pointblank” predstavljala je saveznički plan za nastavak i usmeravanje kombinovane bombarderske ofanzive nad Nemačkom. Njeno sprovođenje u praksi često se naziva i operacijom Pointblank. Tokom nje trebalo je da formacije teških bombardera napadima na ključne ciljeve privuku što veći broj nemačkih lovaca-presretača, nateraju ih na borbu i nanesu im što veće gubitke. Nemci su morali da napadaju talase savezničkih letelica, a njihova zauzetost napadima na bombardere donosila bi im na taj način velike gubitke. Širi cilj bilo je da se lovci ometu u svojim presretačkim i lovačko-bombarderskim akcijama tokom predstojeće invazije na Evropu. Drugi front je morao da uspe i sve je bilo podređeno tome. Da li je ova operacija sprovedena kako je planirana, saznaćemo u tekstu koji sledi.
Pre toga da saznamo nešto i o samom nazivu. U vojnim rečniku point-blank prvobitno je označavao vrlo malu udaljenost do mete pa nije bilo potrebe za korekcijama nišanskih sprava. Taj izraz je nastao u vreme glatkocevnih topova, pa je blank označavao belu metu odnosno marker za gađanje. Najkraće rečeno – direktno gađanje na udaljenosti na kojoj nisu bile potrebne posebne korekcije nišanskih sprava.Sam naziv operacije može se stoga prevesti kao gađanje u metu iz neposredne blizine ili direktno u cilj. To i jeste bila suština: usredsređen napad na jezgro nemačke vazdušne moći. Naši čitaoci koje zanima kinematografija, a takvih sigurno ima, setiće se i filma istog imena iz 1967. godine sa Lijem Marvinom u glavnoj ulozi. U njemu glavni junak beskompromisno, direktno ide ka ostvarenju svoje namere. To isto mogli smo da vidimo i u rimejk filmu ”Naplata duga” (”Payback”), snimljenom 1999. godine kada Mel Gibson na svoj način radi to isto.
Vratimo se direktivi koju je formulisala Zajednička komanda savezničkih vazduhoplovnih snaga. Ona je 14. juna 1943. godine dostavljena Bombarderskoj komandi RAF (RAF Bomber Command) i američkoj Osmoj vazdušnoj armiji (Eight Air Force). Trebalo je napasti fabrike aviona i prateću logistiku. Direktiva je dobila konačnu potvrdu i mesto u savezničkom planu na sastanku saveznika u Kvebeku avgusta 1943. godine (First Quebec Conference, 17-24. avgust). Poznati šablon napada (Britanci – noću, Amerikanci – danju), kada su Britanci napadali industrijska postrojenja, a američke posade birane strateške ciljeve najviše kategorije trebalo je izmeniti i pooštriti. Operativno planiranje i izvršenje ostavljeno je komandama ovih dveju flota da to učine po svom nahođenju. Tako se dogodilo da su čak i posle donošenja direktive Britanci nastavili isključivo s noćnim napadima.
Većinu napada na nemačke proizvodne kapacitete i borbu s lovcima sprovelo je američko ratno vazduhoplovstvo (USAAF). Pri tom su ti napadi primoravali nemačke lovačke pukove i divizije da poleću i presreću bombarderske formacije. Tada bi nemački lovci bili žestoko dočekani vatrom iz teško naoružanih letećih tvrđava i liberatora, a lovačka pratnja (o kojoj smo već pisali u tekstu ”P-51 mustang protiv nemačkih ”vedeta”: kako su saveznici slomili Luftvafe iznad Evrope”) nametala je borbu Nemcima na svoj način. Hteli ne hteli, oni su morali da je prihvate. Proizvodnja aviona bila je na bezbednom, u dubokim podzemnim fabrikama, tunelima, itd, a pri tom i disperzirana. Paradoksalno je da su upravo tokom najžešćih savezničkih bombardovanja proizvodnja i kvalitet nemačkih aviona nastavili da rastu. Međutim, šteta izazvana gubicima pilota bila je nenadoknadiva. Pilote niko nije mogao brzo da zameni. Tako je ova akcija nanela štetu kakva je zamišljena.
Međutim, Pointblank nije nastao ni iz čega. Njegovi koreni vode do konferencije u Kazablanki, održane početkom 1943. godine.
Ideja je pokrenuta i počela da se uobličava na pomenutoj konferenciji tokom januara 1943. godine, Udruženi načelnici štabova (Combined Chiefs of Staff) složili su se da sprovedu kombinovanu bombardersku ofanzivu (Combined bomber offensive). Britansko ministarstvo vazduhoplovstva izdalo je četvrtog februara direktivu (Casablanca directive) u kojoj su definisani ciljevi: neprekidno uništavanje i prinudna dislokacija nemačkih vojnih, industrijskih i ekonomskih sistema; potkopavanje morala nemačkog naroda do tačke u kojoj će njihova sposobnost oružanog otpora biti fatalno oslabljena; korišćenje svake prilike za napad na Nemačku danju, kako bi se uništili slabije branjeni ciljevi čije gađanje nije bilo moguće noću. Tako bi se održao stalni pritisak na nemački moral. Nanošenje gubitaka nemačkim lovačkim snagama odvuklo bi njihove formacije od sovjetskog i mediteranskog područja dejstava.
To zaista jeste bila strateška, a ne samo operativna ili taktička zamisao.
Uskoro je, kao rezultat generalnog dogovora, usledila i operacija ”Pointblank” koja je potrajala od 14. juna 1943. do 19. aprila 1944. godine. Njome je dopunjena i izmenjena početna odluka iz Kazablanke. Cilj je bliže definisan na osnovu prvih iskustava koja su sticana tokom ratnih dejstava dok ove nove smernice još nisu formalno stupile na snagu. Šta je pokazao početni period? Ispostavilo se da je nužno još više pojačati pritisak na lovačke snage, isprovocirati ih i namamiti u direktne duele. Očigledno je bilo da s trenutnim operativnim mogućnostima nemačkih lovačkih eskadrila uspešna invazija na Francusku neće biti sprovedena bez velikih i nesrazmernih žrtava.
U mnoštvu ciljeva (fabrike, aerodromi, pristupni putevi, pruge, magacini, mostovi, itd), najvažniji su bili: fabrika ”Meseršmit” u Regenzburgu; fabrika kugličnih ležajeva u Švajnfurtu (Schweinfurter Kugellagerwerke) i ”Viner Nojteter Flugcojgverke” u Bečkom Novom Mestu, gde su proizvođeni lovci Bf 109. Britanci su odustali od dnevnih napada pa su Amerikanci više puta preko raznih kanala vršili pritisak na RAF da se uključi u napade.Osma armija je imala logičan razlog: operacije s lovcima dugog dometa imale su svoja ograničenja. Saveznička kopnena sredstva (osmatrači, radari, signalisti) nisu bila dostupna, a čak je i normalna radio-komunikacija usled daljine predajnika i repetitora bila otežana. Dugi letovi zamarali su posade, dok su ih kod cilja čekali odmorni nemački piloti, navođeni sistemom zemaljskih radarskih stanica i kontrolnih centara putem mreže Himmelbett.
Britanci nisu te zahteve odbacivali iz snobizma ili izbegavanja borbe. Za njima je bilo dragoceno iskustvo iz Bitke za Britaniju i oni su Nemce odlično poznavali. Problem je bio tehničke prirode: osobine njihovih letelica, kako bombardera, tako i lovaca. Spitfajer nije mogao odgovoriti zahtevima, a glavni britanski bombarderi lankaster, halifaks i stirling (Avro Lancaster, Handley Page Halifax i Short Stirling) jesu imali nosivost, ali ne i samoodbrambeni kapacitet. Za spitfajere je to bilo pomalo iznenađujuće jer su foto-izviđačke verzije spitfajer PR (Photo Reconnaissance) iz modifikacije D (tip krila povećanog doleta) bile dostupne već 1940. godine i to sa svim traženim parametrima visine i doleta. U Engleskoj su svakako imali objašnjenje zbog čega nisu ulagali u spitfajere kao lovce za duge letove.
Kada je operacija ”Pointblank” počela da se sprovodi u većoj meri, general američkog ratnog vazduhoplovstva Henri H. Arnold tražio je da se američki mustanzi preraspodele i usmere na dnevene napade, a da se britanski mustanzi stave pod komandu Osme vazduhoplovne armije. Britanski maršal Portal (Charles Frederick Algernon Portal) odgovorio je da može da obezbedi četiri eskadrile, što nije bilo ni približno dovoljno za bilo koju misiju. Amerikanci su bili nezadovoljni jer su bili u situaciji da vide drugu sliku: na aerodromima se nalazilo hiljade britanskih lovaca. Preduzimljivom i agilnom Arnoldu to svakako nije ličio na optimistički prelaz iz defanzive u ofanzivna dejstva.
Američka komanda predlagala je da se britanski lovci opreme dopunskim rezervoarima za gorivo i da se koriste kao lovci-bombarderi za zemaljske ciljeve (hangare, aerodrome, instalacije), dok bi Amerikanci prihvatali na sebe vazdušne bojeve. Maršal Portal je odgovorio da RAF dnevno angažuje prosečno 1464 lovca i to kao pratnju u napadačkim misijama srednjih i lakih bombardera. Njegov podređeni, glavni maršal vazduhoplovstva Traford Li Malori dodao je da su snage RAF predviđene za vazdušnu nadmoć nad severnom Francuskom u predstojećoj invaziji. U tom usaglašavanju koje je podrazumevalo britanske eksperimente s konverzijom svoje lovačke avijacije, pri čemu su čak Amerikanci ponudili da ih oni o svom trošku preurede, prolazilo je vreme.
Testiranja su protekla uspešno. Dva spitfajera (Mark IX) su uspela čak da prelete Atlantik. Kada je u avgustu 1944. godine konverzija konačno odobrena, saveznici su već bili na tlu Francuske odakle su i standardni lovci mogli da prate bombardere; dogodio se i Dan D. Operacija ”Pointblank” više nije imala svrhu; preciznije rečeno – ona je svoj zadatak, kada je reč o Amerikancima, u potpunosti ispunila jer je Luftvafe kao organizovana snaga sposobna da ozbiljno ugrozi savezničke bombarderske formacije praktično izgubila inicijativu nad nebom Nemačke. Okončana je krajem aprila kada su usledile operativne radnje u pripremi Dana D. Preduzimljivi Amerikanci koji su bili gosti na britanskom ostrvlju nisu mogli čekati na britanske kolege jer ni Nemci nisu nikoga čekali.
