Vašington upozorava Varšavu: Rusija sprema napad na Poljsku da testira NATO

Vašington je, prema tvrdnjama britanskih i poljskih medija iz vlasničnog kruga Aksel Špringera, upozorio Varšavu da Rusija sprema napad ili provokaciju protiv Poljske. Scenario zvuči poznato: eksklava Kalinjingrad, Belorusija, dronovi, rakete, kritična infrastruktura, „slučajni“ prelazak granice, kvar GPS-a, spasilačka misija, pa zatim pregovori pod pritiskom.

Ne opisuje se klasična ruska invazija na Poljsku, već siva operacija dovoljno opasna da zapali NATO, ali dovoljno nejasna da svi odmah počnu da raspravljaju da li je reč o ratu, incidentu, provokaciji ili testu živaca.

Prema toj konstrukciji, ruske ili beloruske snage mogle bi da uđu u ograničen prostor poljske teritorije, izvedu napad dronovima ili raketama, simuliraju vazdušne udare ili izazovu Poljsku da aktivira protivvazdušnu odbranu. Moskva bi zatim, kako tvrde autori ovih članaka, pokušala da predstavi incident kao grešku, ukrajinsku provokaciju ili tehnički kvar.

Cilj bi navodno bio da se NATO natera na pregovore, a ne na rat. Rusija bi, prema toj logici, mogla da povuče snage iz Poljske tek nakon političkog ustupka, pre svega smanjenja ili prekida zapadne pomoći Ukrajini.

Scenario koji se ponavlja

Za sada nema javnog saopštenja Bele kuće, Pentagona ili Stejt departmenta koje bilo kako potvrđuje ovu tvrdnju. Priča se isključivo zasniva na medijskim navodima i večitim neimenovanim izvorima.

Problem sa ovakvim izveštajima nije u tome što je svaka provokacija nemoguća. U današnjoj Evropi, posle godina rata, sankcija, sabotaža najvećih gasnih tokova, udara NLO dronovima, pada projektila i vojne histerije, ništa više ne zvuči potpuno nemoguće. Problem je u tome što se isti model straha periodično vraća kao gotov politički proizvod.

Pre manje od godinu dana isti medijski krug plasirao je priče da se Vladimir Putin sprema da napadne Poljsku pre Božića 2025. godine. Božić je prošao. Ipak, Ruska vojska nije ušla u Poljsku. Naslovi su nestali, ali mehanizam je ostao spreman za sledeći krug.

Sada se priča vraća u novom pakovanju, u trenutku kada se unutar NATO-a sve otvorenije govori da Amerika više ne želi da beskonačno nosi evropsku bezbednost na svojim leđima. Britanski „Economist“ piše da se u Vašingtonu s nelagodom gleda na raspoređivanje NATO raketa sposobnih da pogode duboko u Rusiji, dok evropske članice sve glasnije govore o direktnom sukobu do kraja decenije.

Baltičke države i Poljska guraju najtvrđu retoriku, ali istovremeno žele američku kičmu iza svake svoje rečenice. Tu nastaje opasan raskorak: pojedine evropske prestonice podižu temperaturu, dok Vašington sve češće šalje signale da ne želi automatski rat zbog svake istočnoevropske avanture.

Strah kao političko gorivo

Tajming ove „obaveštajne uzbune“ posebno je zanimljiv. Priča o ruskoj pretnji Poljskoj pojavljuje se u trenutku kada su odnosi Varšave i Kijeva na najnižoj tački poslednjih godina. Ukrajinska odluka da jednoj specijalnoj jedinici dodeli počasni naziv „Heroji UPA“ izazvala je oštar odgovor Poljske, jer se UPA svima na ovom svetu u istorijskom pamćenju momentalno vezuje za brutalne masakre Poljaka u Voliniji i Istočnoj Galiciji.

U takvom trenutku, priča da Rusija sprema napad na Poljsku deluje i kao poruka za domaću poljsku javnost: ostavite istorijske račune po strani, opasnost dolazi sa istoka. Upravo zato ove navode treba čitati dvostruko. Jedan sloj je vojno-obaveštajni scenario, a drugi politički pritisak da Varšava, uprkos sve većem besu prema Kijevu, ostane u istoj liniji.

Pored gašenja vatre između odnosa same Poljske i Ukrajine, ovakvi tekstovi rade nekoliko stvari odjednom. Prvo, održavaju ratnu mobilizaciju javnosti. Drugo, pritiskaju skeptične zapadne vlade da nastave politiku Londona i Brisela. Treće, guraju zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta u ulogu prednje linije novog evropskog sukoba. Četvrto, svaku rusku aktivnost, od Kalinjingrada do Belorusije, unapred smeštaju u okvir „pripreme napada“.

To ne znači da Rusija ne vodi hibridni rat, da ne koristi pritisak, obaveštajne operacije, sabotaže i demonstraciju sile. Znači samo da svaku novu tvrdnju o „skorom napadu“ treba meriti hladno, posebno kada dolazi iz medijskog sistema koji je već proizvodio slične najave sa isteklim rokom trajanja.

U pozadini je mnogo ozbiljnije pitanje od samog naslova: šta se dešava kada države koje najglasnije pominju mogući sukob više nisu sigurne da će Amerika zaista ratovati za njih? U takvoj Evropi, jedna lažna uzbuna, jedan pogrešno protumačen dron ili jedna namerno režirana provokacija mogu biti dovoljni da se cela konstrukcija pokaže slabijom nego što izgleda na konferencijama za štampu.