Nemačka očigledno više ne želi da čeka da se evropski odbrambeni snovi pretvore u stvarnu vojnu sposobnost. Posle zastoja projekta FCAS, zajedničkog francusko-nemačko-španskog lovca šeste generacije, Berlin gura sopstveni digitalni borbeni sistem, dok kopnene snage najavljuju novu doktrinu dubokih udara, autonomnih sistema i tenkova pretvorenih u komandne centre za dronove.
Na papiru, sve zvuči kao tehnološki skok: veštačka inteligencija, borbeni oblak, dronovi, sateliti, senzori, udari do 1.000 kilometara i mrežno ratovanje. U realnosti, iza toga stoji mnogo tvrđa slika: Nemačka pokušava da nadoknadi godine kašnjenja, industrijskih natezanja, zavisnosti od saveznika i sopstvene birokratske tromosti.
Prema pisanju Politika, koji se poziva na interna dokumenta nemačkog Ministarstva odbrane, Berlin se sprema da potpiše ugovor vredan 580 miliona evra sa minhenskom kompanijom Helsing za razvoj osnovnog softvera i testiranje arhitekture za CFSN, digitalnu mrežu koja bi trebalo da poveže lovce, dronove, satelite, senzore i oružje.
Drugim rečima, Nemačka ne čeka više samo avion šeste generacije. Berlin pokušava da napravi ono što će takvom avionu, dronovima i senzorima uopšte dati smisao: digitalni nervni sistem budućeg rata.
FCAS je zapeo tamo gde evropski projekti obično pucaju
FCAS je trebalo da bude simbol evropske strateške autonomije. Francuska, Nemačka i Španija trebalo je da razviju lovac šeste generacije, prateće dronove, senzore, naoružanje i borbeni oblak. Umesto toga, projekat je postao još jedan primer kako evropska odbrambena saradnja izgleda kada se iza političkih parola pojave industrijski interesi.
Francuska nije želela da izgubi kontrolu nad borbenim avionom, posebno zbog uloge Dassaulta. Nemačka nije želela da plaća program u kojem bi završila kao mlađi partner bez stvarne kontrole nad ključnim tehnologijama. Španija je ostala treći učesnik, ali ne i strana koja može da preseče francusko-nemački spor.
Rezultat je predvidljiv: budući evropski lovac ostao je zaglavljen u pregovorima, dok se rat u Ukrajini pretvorio u brutalnu demonstraciju da vreme više ne radi za spore vojne programe.
Rat je pokazao da nije dovoljno imati „najbolju platformu“ na papiru. Pobeđuje onaj ko brže vidi, obrađuje podatke, povezuje senzore, šalje dronove i udara cilj pre nego što protivnik razume šta se događa.
Helsing umesto starih giganata
Najzanimljiviji deo nemačkog plana nije samo ugovor od 580 miliona evra, već izbor izvođača. Ministarstvo odbrane je, prema dokumentima, razmatralo Airbus Defence and Space, Helsing, MBDA Germany i Diehl Defence. Zaključeno je da je samo Helsing dostavio kompletan dosije.
Na prvi pogled, to je neobično. Airbus, MBDA i Diehl su stari industrijski igrači sa dubokim vezama u evropskoj odbrani. Helsing je mlad startap osnovan 2021. godine, iako danas sa brojnim investitorima više nije mala firma. Profilisao se kao nemački odbrambeni igrač veštačke inteligencije, usmeren na softver, autonomiju, obradu podataka i povezivanje senzora sa oružjem.
Upravo to objašnjava zašto je Berlin zainteresovan. Nemačka ne traži samo proizvođača aviona ili rakete. Traži firmu koja može da napiše softverski sloj budućeg rata, sistem koji povezuje postojeći i budući hardver. Stari giganti znaju da prave platforme, ali rade sporo, skupo i često po logici zatvorenih industrijskih tvrđava. Helsing prodaje brzinu, veštačku inteligenciju, fleksibilnost i nemački digitalni suverenitet.
Problem je što takav izbor nosi veliki rizik. Jedno je napraviti demonstrator, a drugo izgraditi arhitekturu koja treba da postane „mozak“ budućih vazdušnih operacija Bundesvera.
HX-2 baca senku na priču o čudu od startapa
Zato izbor Helsinga ne može da se posmatra samo kroz Politiko priču o inovativnoj kompaniji koja će preskočiti spore evropske gigante. Ista firma već je imala ozbiljno testiranje u ukrajinskom ratu kroz udarne dronove HX-2, koji su predstavljani kao napredni sistemi sa veštačkom inteligencijom otporni na elektronsko ratovanje.
Prema izveštajima koji su se pozivali na Bloomberg, Ukrajina je početkom 2026. pauzirala dodatne narudžbine HX-2 zbog problema na frontovskim testovima, uključujući teškoće pri poletanju i komunikaciji. Helsing je to demantovao, tvrdeći da je sistem prošao testiranja i da je odobren za upotrebu, ali su se kasnije pojavili i navodi o slaboj preciznosti u borbenim uslovima.
To ne znači da Helsing nema tehnologiju, novac ili ljude. Znači da se PR slika mora meriti realnim frontom. Ukrajina je trenutno najbrutalniji poligon za dronove, elektroniku i autonomiju. Sistem koji tamo ne radi pouzdano ne može se prodavati kao gotov odgovor za buduće evropsko ratovanje.
Berlin sada praktično traži od iste kompanije da razvija digitalni nervni sistem vazdušnog rata. To je ogromna opklada: država kupuje brzinu i softversku agresivnost, ali zajedno sa njima kupuje i rizik da se iza obećanja o veštačkoj inteligenciji krije nedovoljno zrela tehnologija.
Nemačka istorija nabavki
Nemačka odbrambena politika već ima istoriju odluka u kojima se tehničke tvrdnje, politički pritisci i industrijski interesi teško razdvajaju. Slučaj puške G36, koji je obeležio mandat Ursule fon der Lajen u Ministarstvu odbrane, pokazao je koliko se jedan vojni program brzo može pretvoriti u spor između politike, proizvođača, vojske i javnosti.
Zbog toga izbor Helsinga ne treba gledati kao nevinu inovacionu bajku. Posebno ne u trenutku kada Berlin traži izuzeće od evropskih pravila javnih nabavki, pozivajući se na nacionalnu bezbednost, i kada želi da druga faza projekta, planirana za 2027. godinu, ne zahteva novo odobrenje Bundestaga.
Po pravilu, nemački odbrambeni projekti vredniji od 25 miliona evra moraju da prođu parlamentarni filter. Ovde je reč o poslu od 580 miliona evra, sa potencijalom da preraste u osnovu buduće borbene arhitekture.
Sa vojne tačke gledišta, Berlin želi brzinu. Sa političke tačke gledišta, pitanje je da li se uklanja birokratija ili se uklanja kontrola. Kada se državna bezbednost, privatna kompanija, VI arhitektura i stotine miliona evra nađu u istoj rečenici, građani bi trebalo da imaju pravo da pitaju ko dobija novac, ko dobija pristup komandnom sistemu i ko će snositi odgovornost ako se obećanja ne ispune.
Šta CFSN treba da uradi
Prema dokumentima, Helsing treba da razvije dva eksperimentalna bespilotna borbena aviona, dve zemaljske kontrolne stanice, operativni sistem, softver za autonomno upravljanje i referentnu arhitekturu u državnom vlasništvu.
Ova poslednja stavka je posebno važna. Berlin očigledno ne želi da završi zarobljen u potpuno privatnom, zatvorenom sistemu jedne kompanije. Nemačka želi arhitekturu koju država može da kontroliše i na koju kasnije može da povezuje druge sisteme.
CFSN treba da poveže lovce, dronove, satelite i senzore. U takvom sistemu avion sa posadom više nije usamljena platforma. Dron može da leti ispred njega, satelit daje širu sliku, zemaljski radar otkriva cilj, drugi avion ga potvrđuje, a oružje se lansira sa treće platforme.
To je rat u kojem je najvažnije vreme između otkrivanja cilja i njegovog uništenja. Ko brže spoji senzore, komandovanje i oružje, ima prednost. Ko ostane na staroj logici odvojenih platformi i sporih komandi, gubi tempo.
Kopnena vojska traži udare do 1.000 kilometara
Istovremeno, nemačke kopnene snage prolaze kroz sopstvenu doktrinarnu promenu. General-potpukovnik Kristijan Frojding, novoimenovani komandant kopnenih snaga Bundesvera i bivši šef strukture za koordinaciju vojne pomoći Ukrajini, u razgovoru sa analitičarem Šašankom Džošijem za emisiju „Inside Defence“ izneo je pravac modernizacije nemačke vojske.
Njegova poruka je jasna: kopnene snage više ne mogu da budu samo klasična kombinacija tenkova, artiljerije, pešadije i logistike. Buduće bojište traži duboke udare, autonomne sisteme, zaštitu od dronova, elektronsko ratovanje i brzo pretvaranje podataka u odluke.
Frojding kao apsolutni prioritet navodi stvaranje potencijala za udare duboko u neprijateljski raspored, sa dometom do 1.000 kilometara. To je velika promena za nemačku vojsku koja se decenijama kretala između političkih ograničenja, odbrambene doktrine i zavisnosti od američkog kišobrana.
Takav domet znači da Bundesver više ne razmišlja samo o odbrani linije kontakta, već o gađanju komandnih mesta, logistike, skladišta, PVO, aerodroma, komunikacija i rezervi daleko iza fronta.
PVO protiv dronova i elektromagnetno oružje
Frojdingova doktrina ne svodi se samo na rakete dugog dometa. Drugi stub je protivvazdušna odbrana posebno prilagođena neutralisanju bespilotnih sistema. Rat u Ukrajini pokazao je da najskuplji tenk, haubica ili radar mogu biti uništeni jeftinim dronom ako nemaju zaštitu.
Zbog toga nemačke kopnene snage moraju da grade PVO sloj koji nije namenjen samo avionima i raketama, već masovnim dronovima, izviđačkim letelicama, lutajućoj municiji i rojevima.
U taj okvir ulazi i elektromagnetno oružje. Ometanje, preuzimanje, zaslepljivanje i onesposobljavanje dronova postaju isto toliko važni kao klasično obaranje raketom ili topom. Ovo je oblast u kojoj evropske vojske nemaju luksuz dugog čekanja, jer se na frontu taktike menjaju iz meseca u mesec.
VI sme da ubrza odluku, ali ne i da odluči o ubijanju
Frojding veštačkoj inteligenciji daje precizno definisanu ulogu: brzo prikupljanje i obrada taktičkih podataka na nivou komandne strukture. Algoritmi treba da pomognu komandantima da razumeju bojište, prepoznaju obrasce i brže reaguju.
Međutim, on odbacuje ideju potpuno robotskog bojnog polja. „Konačna smrtonosna odluka“ ostaje kod ljudskog operatera. Veštačka inteligencija može da ubrza razumevanje situacije, ali ne sme da bude samostalni donosilac odluke o upotrebi smrtonosne sile.
To je važna granica, ali i praktično priznanje realnosti. Potpuna autonomija zvuči atraktivno u prezentacijama, ali u ratu donosi pravne, političke i operativne rizike. Nemačka komanda, barem javno, želi kombinaciju: dronovi i algoritmi da ubrzaju ratovanje, čovek da ostane formalno odgovoran za smrtonosnu odluku.
Leopard kao komandni centar za dronove
Najzanimljiviji deo Frojdingove vizije odnosi se na tenk. Prema novoj logici, glavni borbeni tenk ne treba da nestane sa bojišta, već da promeni ulogu. On bi trebalo da postane „matični brod“ za bespilotne sisteme.
To znači da oklopno vozilo više ne bi bilo samo top, oklop i motor. Trebalo bi da funkcioniše kao mobilni komandni centar sposoban da upravlja autonomnim kopnenim vozilima i bespilotnim letelicama, dok istovremeno zadržava sposobnost direktnog dejstva na liniji kontakta.
Primena takvog koncepta na postojeće platforme, posebno Leopard 2, predstavlja ozbiljan inženjerski problem. Potrebno je u jednu šasiju uklopiti komunikacione sisteme velike brzine, terminale za upravljanje dronovima, zaštitu od elektronskog ratovanja, obradu podataka i klasičnu vatrenu moć.
Ovo pokazuje da Nemačka ne otpisuje tenk. Naprotiv, pokušava da ga uklopi u mrežu. Lekcija iz Ukrajine nije da su tenkovi mrtvi, već da tenk bez dronova, PVO, elektronske zaštite i mrežnog izviđanja postaje skupa meta.
Nemačka pokušava da spoji vazdušni i kopneni rat u istu logiku
CFSN u vazduhu i Frojdingova doktrina na kopnu deo su istog zaokreta. Berlin pokušava da izgradi vojsku u kojoj platforme više ne deluju same. Lovac, dron, satelit, radar, tenk, artiljerija i komandni centar moraju da budu deo jedne mreže.
To je ispravan zaključak iz ratova poslednjih godina. Problem je što je ispravan zaključak najlakši deo. Teži deo je izgraditi industriju, softver, komandne procedure, obuku, logistiku i politički okvir koji to može da iznese. Nemačka ima novac, tehnologiju i industriju. Ima i istoriju sporih odluka, skupih promašaja, političkih blokada i odbrambenih programa koji u prezentacijama izgledaju bolje nego na terenu.
Ukrajinski rat postao je ogromna laboratorija, ali i izgovor za preraspodelu državnog novca ka novim odbrambenim igračima koji još nisu prošli ozbiljnu istorijsku proveru. Pod etiketama „VI“, „autonomija“ i „rat budućnosti“, kompanije osnovane pre nekoliko godina dobijaju prostor koji su nekada držali stari industrijski giganti. To samo po sebi nije problem ako tehnologija radi. Problem nastaje kada se neuspešni testovi, kašnjenja, previsoke cene i politički pogurani ugovori pokrivaju ratnom hitnošću i PR pričom o tehnološkoj revoluciji.
