Američka vojska ulazi u jednu od najvažnijih promena svoje helikopterske flote još od uvođenja UH-60 Black Hawk. Legendarni „Black Hawk“, simbol američke vojne avijacije poslednjih decenija, dobiće naslednika u vidu MV-75 Cheyenne II, letelice razvijene iz programa FLRAA, odnosno Future Long Range Assault Aircraft.
Reč je o programu koji je deo šire inicijative FVL, Future Vertical Lift, zamišljene kao zamena za čitavu generaciju američkih helikoptera. Cilj nije samo napraviti novi transportni helikopter, već uvesti drugu koncepciju letelice: tiltrotor, odnosno konvertoplan, sposoban da kombinuje vertikalno poletanje i sletanje sa brzinom i dometom koji su daleko bliži avionu nego klasičnom helikopteru.
MV-75 Cheyenne II (prototip se zvao Bell V-280 Valor) treba da zameni UH-60 Black Hawk u najzahtevnijim jurišno-transportnim misijama. Američka vojska od njega očekuje približno dvostruko veću brzinu i dvostruko veći operativni domet u odnosu na tradicionalne helikoptere te klase.
Bell pobedio Sikorsky i Boeing
Program FLRAA dobio je veliki industrijski epilog 2022. godine, kada je američka vojska izabrala Bell V-280 Valor kao osnovu buduće letelice. Bell je tada pobedio konzorcijum Sikorsky i Boeing, koji je konkurisao sa helikopterom Defiant X.
Ta odluka bila je mnogo više od izbora jednog proizvođača. Sikorsky je decenijama povezan sa Black Hawkom, a Boeing sa nizom velikih američkih vojnih programa. Bell je, međutim, ponudio rešenje koje se oslanja na tiltrotor tehnologiju i iskustvo stečeno na V-22 Osprey, letelici koja je već pokazala i prednosti i ozbiljne probleme ovakve koncepcije.
V-280 Valor bio je demonstrator koji je otvorio put ka budućem MV-75 Cheyenne II. Novi naziv i vojna konfiguracija označavaju prelazak sa eksperimentalno-demonstratorske faze ka letelici koja treba da uđe u operativnu upotrebu krajem ove decenije.
Važno je ne mešati FLRAA sa otkazanim programom FARA. FARA je ugašen 2024. godine i odnosio se na manju, okretnu izviđačko-jurišnu letelicu koja je trebalo da zameni penzionisani OH-58 Kiowa i preuzme deo zadataka AH-64 Apache. FLRAA je druga priča: veća jurišno-transportna platforma, namenjena prevozu ljudi i tereta na znatno većim udaljenostima.
Od Hueyja do Cheyenne II
Američka vojska je nedavno objavila prezentacioni video koji prikazuje evoluciju helikoptera i letelica koje su obeležile njenu istoriju. U njemu se pominju UH-1 Iroquois, čuveni Huey iz rata u Vijetnamu, AH-1 Cobra, prvi helikopter razvijen isključivo za napadne misije, kao i aktuelne platforme koje su decenijama nosile američke kopnene snage.
U poglavlju posvećenom budućnosti prikazan je MV-75 Cheyenne II. Time američka vojska jasno poručuje da novi tiltrotor ne posmatra kao sporednu dopunu, već kao sledeću veliku stepenicu u razvoju vertikalnog vazdušnog transporta.
Black Hawk je ušao u američku vojnu istoriju kao robusna, pouzdana i široko upotrebljiva platforma. Korišćen je za transport trupa, medicinsku evakuaciju, specijalne operacije, logistiku, potragu i spasavanje, kao i za širok spektar zadataka u ratovima od Grenade i Paname do Iraka, Avganistana i drugih zona američkih intervencija.
Zameniti takvu letelicu nije obična modernizacija. To je promena načina na koji američka vojska zamišlja premeštanje jedinica u budućem ratu.
Krilo kao kičma nove letelice
Bell Textron je objavio da je završio prve strukture krila za MV-75 Cheyenne II, što predstavlja važnu prekretnicu u razvoju programa. Kompanija je krilo opisala kao „kičmu“ letelice, element koji mora da obezbedi robusnu čvrstoću i optimizovanu krutost za maksimalne performanse u borbenim uslovima.
Kod tiltrotora krilo nije običan nosač aerodinamičkih površina. Ono nosi ključne sklopove koji omogućavaju prelaz iz vertikalnog režima leta u horizontalni. Na krajevima krila nalaze se rotori sa motorima, a cela struktura mora da izdrži velika opterećenja tokom poletanja, sletanja, prelaska u avionski režim i manevara pri velikoj brzini.
Bell ističe da su ključne komponente proizvedene unutar kompanije, uključujući kompozitne obloge, nosače krila, prilagođenu aluminijumsku sekundarnu strukturu i finalnu montažu. Time kompanija pokušava da pokaže da kontroliše najosetljivije delove tehnologije, umesto da zavisi od složenog lanca podizvođača za kritične elemente.
Dugogodišnje iskustvo sa V-22 Osprey koristi se kao osnova za novi pristup. To iskustvo je dragoceno, ali i opterećeno lekcijama. Osprey je doneo veliki skok u brzini i dometu u odnosu na helikoptere, ali je godinama bio povezan sa skupim održavanjem, tehničkim problemima i nesrećama. MV-75 zato mora da zadrži prednosti tiltrotora, a da smanji cenu i rizike koji su pratili prethodnu generaciju.
Brži, dalji i zahtevniji od Black Hawka
Prema tehničkim podacima koje navode američki izvori, MV-75 Cheyenne II ima dužinu od oko 15,2 metra i raspon krila od približno 24,6 metara. Maksimalna poletna masa procenjuje se na oko 13.600 kilograma.
Letelicu pokreću dva turboelisna motora Rolls-Royce AE 1107F, svaki snage oko 6.000 do 7.000 konjskih snaga. Reč je o motorima iz iste tehnološke porodice koja je povezana sa tiltrotor platformama, što dodatno pokazuje da američka vojska ne pravi eksperiment iz ničega, već nadograđuje postojeću školu vertikalnog leta velikog dometa.
MV-75 je projektovan za let na visinama od oko 6.000 do 7.600 metara. Krstareća brzina trebalo bi da bude oko 518 kilometara na čas, dok se maksimalna brzina navodi na više od 555 kilometara na čas. To je ogroman skok u odnosu na klasične transportne helikoptere.
Autonomija se navodi na oko 2.100 nautičkih milja, odnosno približno 3.890 kilometara, dok borbeni domet iznosi između 925 i 1.480 kilometara. Upravo taj domet je glavni razlog zašto američka vojska želi ovakav sistem. U budućem ratu, posebno u Pacifiku, jedinice će morati da se premeštaju preko velikih udaljenosti, izvan zone direktne pretnje neprijateljskih raketa i artiljerije.
Black Hawk je bio idealan za ratove u kojima su američke baze, logistika i avijacija mogli da rade relativno blizu zone operacija. MV-75 se projektuje za drugačiji svet, u kojem protivnik ima rakete dugog dometa, radare, dronove, PVO i mogućnost da gađa aerodrome, luke i baze daleko od fronta.
Četrnaest vojnika i spoljašnji teret
Za izvršenje misija, MV-75 ima posadu od četiri člana: pilota, kopilota i šefa posade, uz još jednog člana u zavisnosti od konfiguracije misije. Kabina omogućava prevoz 14 vojnika, što ga smešta u jurišno-transportnu kategoriju namenjenu brzom ubacivanju manjih jedinica.
Letelica može da prevozi i spoljašnji teret, što je važno za logističke zadatke, prebacivanje opreme, municije, lakih vozila ili drugih sredstava. U praksi, MV-75 treba da radi ono što je Black Hawk radio decenijama, ali na većem dometu i pri većoj brzini.
To donosi jasne prednosti, ali i nove zahteve. Tiltrotor je složeniji od klasičnog helikoptera. Ima komplikovaniji pogonski sistem, složeniju mehaniku, drugačiju obuku posada i specifične zahteve održavanja. Američka vojska neće samo zameniti jednu letelicu drugom, već će morati da prilagodi taktiku, baze, logistiku, obuku i planiranje misija.
Šta Cheyenne II donosi
Najveća prednost MV-75 jeste sposobnost da brzo prebaci vojnike na velike udaljenosti. U budućem sukobu protiv ozbiljnog protivnika, brzina može značiti razliku između uspešnog ubacivanja snaga i uništenja na zemlji. Veći domet omogućava jedinicama da poleću iz sigurnijih zona, dalje od dometa neprijateljskih sistema.
Druga prednost je operativna fleksibilnost. Cheyenne II može da poleti i sleti vertikalno, ali da zatim leti kao avion. To mu daje kombinaciju koju klasični helikopteri ne mogu da ponude: pristup nepripremljenim tačkama i sposobnost brzog prelaska velikih razdaljina.
Treća prednost je uklapanje u novu američku doktrinu rasutih operacija. Vojska i marinci sve više razmišljaju o manjim jedinicama koje se brzo premeštaju, deluju iz privremenih baza i izbegavaju koncentraciju na velikim, lako uočljivim objektima. Tiltrotor je prirodan alat za takvu doktrinu.
Mana je cena i složenost. Black Hawk je vremenom postao poznata platforma sa razvijenom mrežom održavanja i velikim iskustvom posada. MV-75 će tek morati da dokaže da može da izdrži tempo upotrebe bez logističkog gušenja. Osprey je pokazao da tiltrotor može doneti ogroman skok u performansama, ali i da takva tehnologija nije jeftina ni jednostavna.
Zašto baš „Šajen II“
Ime Cheyenne II nastavlja američku vojnu tradiciju davanja imena letelicama po plemenima američkih starosedelaca. U ovom slučaju, američka vojska se poziva na osobine koje povezuje sa plemenom Čejen: prilagodljivost, otpornost i odlučnost.
Pukovnik Džefri Poket, rukovodilac projekta FLRAA, izjavio je da ime „odaje počast nesalomljivom ratničkom duhu i signalizira odlučan korak napred za američku vojnu avijaciju“.
Oznaka „II“ nije slučajna. Ime Cheyenne ranije je nosio AH-56, ambiciozni američki jurišni helikopter iz šezdesetih godina, koji nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Taj program je bio pokušaj da se napravi brza, snažno naoružana jurišna letelica, ali je završio u istoriji kao tehnološki zanimljiv, politički i programски neuspešan projekat.
Korišćenje imena Cheyenne II zato nosi dvostruku poruku. Sa jedne strane, američka vojska oživljava ime koje je već jednom bilo vezano za ambiciju velikog skoka u vertikalnom letu. Sa druge strane, pokušava da pokaže da ovaj put tehnologija, doktrina i industrija mogu da iznesu ono što prethodni Cheyenne nije uspeo.
Pleme Čejen je, kao što smo već naglasili, zvanično odobrilo upotrebu imena za novu letelicu.
Kraj jedne ere, početak mnogo težeg programa
MV-75 Cheyenne II treba da uđe u upotrebu krajem 2020-ih. Do tada Bell mora da pretvori iskustvo sa V-280 Valorom i V-22 Ospreyem u operativnu letelicu koja može da zameni jednu od najpoznatijih platformi američke vojske.
Black Hawk neće nestati preko noći. Takve zamene traju godinama, često i decenijama. UH-60 će ostati u službi dok se MV-75 bude uvodio, testirao, popravljao, prilagođavao i raspoređivao u jedinice.
Međutim, smer je jasan. Američka vojska više ne želi transportni helikopter koji samo leti malo bolje od prethodne generacije. Traži letelicu koja može da preživi novu geografiju rata: veće udaljenosti, opasnije protivnike, brže premeštanje snaga i manje sigurnih baza.
