Tajvan je pokrenuo petodnevnu komandnu vežbu velikih razmera pod nazivom „Neposredna borbena gotovost“, osmišljenu da proveri koliko brzo oružane snage ostrva mogu da pređu iz mirnodopskog režima u ratno stanje u slučaju iznenadne kineske eskalacije.
Vežba se održava u trenutku kada kineska vojska sve češće šalje avione, brodove i pomoćna plovila u blizinu ostrva, stvarajući atmosferu stalnog pritiska u kojoj se granica između rutinske demonstracije sile i pripreme za stvarnu operaciju sve teže prepoznaje.
Najvidljiviji prizori stigli su iz grada Taojuana, jednog od ključnih urbanih centara Tajvana. Reč je o gradu sa oko 2,4 miliona stanovnika, u kome se nalazi i najveći međunarodni aerodrom na ostrvu. Ulice i auto-putevi bili su puni tenkova, oklopnih vozila i vojnika, dok su pripadnici 269. pešadijske brigade patrolirali u oklopnim vozilima CM32, CM33 i CM34 „Oblačasti leopard“.
Prema Ministarstvu odbrane Tajvana, vežba će trajati do 26. juna i biće izvedena „što je moguće realnije“. Akcenat je na obuci u realnom vremenu, munjevitoj mobilizaciji, premeštanju jedinica i gađanjima bojevom municijom. Cilj nije prikaz snage za televizijske kamere, već provera onoga što bi se dogodilo u prvim satima krize: kako jedinice napuštaju baze, zauzimaju položaje, štite ključnu infrastrukturu i sprečavaju paralizu države.
Prva faza rata, pre glavnog udara
Za razliku od godišnjih velikih manevara Hanguang, ove vežbe nisu usmerene na čitav scenario dugotrajnog rata sa Kinom. Njihov fokus je mnogo uži i opasniji: početna faza odgovora, trenutak posle kineske odluke da pokrene vojnu akciju, ali pre nego što se glavne kineske snage rasporede na ostrvu ili oko njega.
Takav scenario za Tajvan je presudan. U prvih nekoliko sati eventualne krize odlučivalo bi se da li ostrvo uspeva da očuva komandu, komunikacije, aerodrome, luke, logistiku i političku kontrolu. Zbog toga se komandne vežbe više ne svode samo na rad štabova u zatvorenim prostorijama. One se sada vide na ulicama, među civilnim vozilima, u blizini aerodroma i na pravcima kojima bi se jedinice kretale u slučaju napada.
Vežbama je prethodilo novo pojačavanje kineske vojne aktivnosti. Ministarstvo odbrane Tajvana zabeležilo je 23 aviona, sedam ratnih brodova i pet pomoćnih plovila koja su delovala u blizini ostrva. Među njima su bili borbeni avioni J-16, avioni za rano upozoravanje i kontrolu KJ-500 i tankeri Y-20, što ukazuje na složenije formacije i mogućnost dužeg zadržavanja kineske avijacije u vazduhu.
Peking smatra Tajvan sastavnim delom Kine i nikada nije isključio upotrebu sile. Kineske vazdušne i pomorske patrole oko ostrva postale su redovne, a Tajpej tvrdi da upravo takva učestalost ima cilj da zamagli granicu između mira i rata. Kada se vojni pritisak ponavlja svakodnevno, protivnik se iscrpljuje, stanovništvo se navikava, a stvarni napad može biti prikriven kao još jedna „rutinska“ demonstracija sile.
HIMARS i američko naoružavanje ostrva
Početkom juna Tajvan je prvi put iz američkih sistema HIMARS lansirao rakete u pravcu koji se u regionalnim medijima opisuje kao kineski pravac. Taj potez dodatno je povećao napetost, jer HIMARS nije samo simbol američke vojne pomoći, već i sredstvo koje Tajvanu daje mogućnost preciznih udara po ciljevima na većim daljinama.
Sjedinjene Države formalno ne priznaju nezavisnost Tajvana, ali nastavljaju da naoružavaju ostrvo različitim sistemima, opremom i raketnim platformama. Taj paradoks stoji u samom centru krize: Vašington pravno priznaje politiku „jedne Kine“, ali vojno pomaže Tajpeju da se pripremi za rat protiv Pekinga.
Očekuje se da će posle sadašnje vežbe u avgustu uslediti glavni godišnji manevri Hanguang, tradicionalno najvažniji tajvanski vojni test. Sadašnja „Neposredna borbena gotovost“ zato izgleda kao uvertira: brza provera sistema pre većeg, sveobuhvatnog scenarija odbrane ostrva.
Kina možda neće morati da ispali prvi metak
Američki časopis Foreign Affairs ocenjuje da je Tajvan najverovatniji okidač oružanog sukoba između SAD i Kine, iako obe vlade svoje odnose nazivaju najvažnijim bilateralnim odnosima na svetu. Prema tom tumačenju, nedavni razgovori Donalda Trampa i Si Đinpinga u Pekingu trebalo je, barem na papiru, da smanje rizik pogrešnog razumevanja. Dogodilo se suprotno: samit nije doneo optimizam, već je pokazao da Peking pokušava da natera Trampovu administraciju da se distancira od Tajvana.
Kina je već na početku Trampove posete ponovila upozorenje Si Đinpinga: ukoliko se Tajvanom „pravilno postupa“, odnosi će ostati stabilni; ukoliko se to ne dogodi, može doći do sukoba, pa čak i konflikta između dve zemlje.
Za Si Đinpinga, Tajvan nije samo teritorijalno pitanje, već deo ličnog i istorijskog nasleđa. Još 2013. poručio je da se tajvansko pitanje ne može prenositi sa generacije na generaciju. Od tada više puta naglašava da je vraćanje Tajvana pod kontrolu Pekinga ključno za uspon Kine i da taj zadatak mora biti rešen do 2049. godine, stogodišnjice osnivanja Narodne Republike Kine.
Kineskoj vojsci je navodno naređeno da bude spremna za zauzimanje Tajvana do 2027. godine. Ipak, Peking bi, prema oceni Foreign Affairs, najradije preuzeo kontrolu bez ispaljenog metka. Rat je uvek opasan, čak i protiv slabijeg protivnika. Rusko iskustvo u Ukrajini i američka vojna kampanja protiv Irana pokazali su koliko brzo ograničeni plan može prerasti u dug, skup i politički opasan sukob.
Za Si Đinpinga bi neuspešna ili produžena invazija bila veliki rizik po vlast i legitimitet. Upotreba sile protiv Tajvana gotovo sigurno bi izazvala američke i savezničke sankcije, ograničenje kineskog pristupa naprednim tehnologijama i ozbiljan udar na ekonomski razvoj. Zbog toga se kineski pritisak ne mora završiti klasičnom invazijom. Ostrvo se može iscrpljivati blokadama, vazdušnim i pomorskim pritiskom, političkom izolacijom, ekonomskim stezanjem i stalnim vojnim manevrima koji Tajvan drže u stanju poluratne mobilizacije, smatraju iz časopisa.
nikada kina nece zuzeti tajvan, jer se boje sukoba sa usa.