Kina je predstavila prenosivo lasersko oružje protiv dronova koje, barem prema tvrdnjama proizvođača, može da nosi i upotrebi jedan vojnik. Sistem je prikazala kompanija Harbin Singuang Optiko-elektronika tehnologija na Izložbi odbrambene informacione opreme i tehnologije 2026. u Pekingu, a projekat se uklapa u sve bržu trku za jeftinijim načinom uništavanja bespilotnih letelica.
Novi sistem pripada seriji lasera Liđijan, Liđijan III, što se približno prevodi kao „oštri mačevi“. Veće verzije te porodice navodno mogu da obaraju dronove na udaljenostima do 1.200 metara. Prenosiva varijanta, zbog manjih dimenzija i ograničenja energije, ne može realno da dostigne isti domet, ali je upravo njena veličina ono što privlači pažnju.
U osnovi, princip rada je jednostavan. Laser fokusira zrak na metu, najčešće mali dron, i pokušava da zagrevanjem ošteti kritične delove. To mogu biti žice, senzori, kamera, baterija ili drugi ranjivi elementi. Kada neki od tih delova otkaže, dron gubi funkciju i pada.
Na papiru, to zvuči kao idealno rešenje za rat u kojem jeftini dronovi svakodnevno troše skupe rakete, municiju i ljudstvo. Umesto metka, granate ili presretača, vojnik koristi energiju. Trošak po „hicu“ je veoma nizak, municija se ne nosi u klasičnom smislu, a cilj se uništava bez detonacije i fragmentacije.
Ranac, baterije i 25 do 30 kilograma opreme
Najveći iskorak nije sama ideja laserskog oružja, već tvrdnja da je sistem dovoljno mali za jednog vojnika. Prema dostupnim navodima, Liđijan II teži oko 30 kilograma, dok Liđijan III ima oko 25 kilograma. To nije lako, ali je uporedivo sa teretom mitraljeza, municije, baterija i dodatne opreme koju pešadija već nosi u određenim zadacima.
U realnoj konfiguraciji, takav sistem bi verovatno uključivao ranac sa baterijama i sistemom za hlađenje, dok bi vojnik nosio ili postavljao lasersku jedinicu za ciljanje. Dron bi se pratio vizuelno, optički ili pomoću dodatnog senzora, zatim bi laser morao da ostane dovoljno stabilno usmeren na metu dok ne izazove kvar.
Upravo tu počinje razlika između sajamske demonstracije i stvarnog bojišta. Lasersko oružje traži mnogo energije. Tehnički detalji kineskog sistema nisu javno objavljeni, ali se za oružja ove kategorije često pominje potreba za snagom od 20 do 50 kilovata, u zavisnosti od dometa, trajanja dejstva i tipa mete.
Drugi problem je hlađenje. Laseri proizvode toplotu i moraju brzo da je odvedu, naročito ako se koristi više puta u kratkom vremenu. Kineski izveštaji tvrde da se sistem može ohladiti za manje od pet sekundi, ali nije poznato kako je to postignuto, koliko dugo može da dejstvuje i koliko puta uzastopno može da puca pre pauze.
Laser nije čarobni štit
Liđijan izgleda kao oružje budućnosti, ali njegova ograničenja su vrlo zemaljska. Kiša, magla, dim, prašina, pesak i vlaga mogu da rasipaju laserski zrak i smanje njegovu efikasnost. Na čistom poligonu laser deluje impresivno. Na bojištu, naročito u dimu, blatu, urbanom prostoru ili posle artiljerijskog udara, uslovi su mnogo prljaviji.
Drugo ograničenje je linija vida. Laser mora da vidi cilj da bi ga pogodio. Zgrada, brdo, drveće, zid, rov, teren ili bilo kakva prepreka mogu ga učiniti beskorisnim u tom trenutku. Za razliku od rakete koja može imati sopstveno navođenje ili artiljerije koja gađa indirektno, laser je vezan za direktno osmatranje.
Treći problem je vreme zadržavanja na meti. Puška, top ili raketa isporučuju efekat u trenutku pogotka. Laser mora da ostane dovoljno dugo „zaključan“ na dronu kako bi mu preneo potrebnu količinu energije. Brz, mali ili manevrišući dron može otežati taj zadatak, posebno ako leti nisko, menja pravac ili dolazi iz mrtvog ugla.
Posebno je otvoreno pitanje rojeva. Jedan prenosivi laser može biti koristan protiv pojedinačnih dronova ili manjih grupa, ali nije jasno kako bi se takav sistem nosio sa masovnim napadom većeg broja bespilotnih letelica. Ako mora da drži zrak na svakoj meti nekoliko sekundi, broj ciljeva postaje ozbiljan problem.
Prekretnica ili samo još jedan sloj odbrane
Uprkos ograničenjima, ovakav sistem ne treba potceniti. Rat u Ukrajini, na Bliskom istoku i drugim kriznim zonama pokazao je da vojske hitno traže jeftinija sredstva protiv dronova. Klasična protivvazdušna odbrana nije pravljena da svakodnevno troši skupe rakete na male kvadrokoptere, FPV dronove i jeftine izviđačke letelice.
Prenosivi laser, ako se pokaže pouzdanim, mogao bi da postane još jedan sloj odbrane pešadijskih jedinica, baza, komandnih mesta, skladišta i konvoja. Ne bi zamenio mitraljeze, ometače, PVO sisteme ili dronove presretače, ali bi mogao da popuni prazninu između ručnog oružja i skupljih sistema.
Kineski Liđijan zato nije čudo koje rešava problem dronova, već pokušaj da se oružje usmerene energije spusti sa vozila i velikih platformi na nivo vojnika. Sama ideja je ozbiljna: ako pešadija sutra bude mogla da nosi lasersko oružje protiv dronova kao što danas nosi mitraljez ili protivtenkovsku raketu, odnos snaga na malim visinama mogao bi se promeniti.
Za sada, međutim, ostaje ključna razlika između demonstracije i rata. Laser mora da radi u prašini, dimu, kiši, noći, pod ometanjem, protiv pokretnih ciljeva i sa baterijom koju vojnik zaista može da nosi. Tek tada će se videti da li je Liđijan prekretnica u borbi protiv dronova ili samo najnoviji kineski odgovor na problem koji muči sve moderne vojske.
