Jedna od najupornijih tvrdnji vezanih za mafiju, najpoznatiju kriminalnu organizaciju, odnosi se na njeno učešće u borbi protiv fašizma, a zatim i protiv okupatora, Nemaca. Odakle ta reč? Lokalni sicilijanski pridev mafiusu je čest u nekim indoevropskim jezicima.On znači – šepuriti se, razmetati hrabrošću. Međutim, mnogo bliže značenje nalazimo u imenici mafie, izvornoj italijanskoj, koja se odnosi na pećine u kojima su se često skrivale izbeglice i kriminalci.
Tvrdnje o patriotskom i antifašističkom angažovanju mafije prenose se kao legende pri čemu se može utvrditi i obrazac: što je količina dokaza manja, legenda je uzbudljivija i maštovitija, pa lako sklizne u mit. Da li se, i u kojoj meri, to dogodilo i sa tvrdnjom da je mafija značajno pomogla Amerikancima tokom rata?
Pođimo od činjenica. U Italiji je samo jedan promil stanovništva bio na neki način vezan za mafiju. U tekstu o atentatima na Musolinija spomenuli smo surovu kampanju Čezarea Morija. Uhapšeno je više od 11.000 osumnjičenih mafijaša i njihovih saradnika. Mnogi su proterani ili su sami pobegli preko okeana. To ne znači da su svi Italijani u SAD bili mafijaši. U SAD je pred rat živelo gotovo sedam miliona Italijana. Preko milion i po njih rođeno je u Italiji, a pripadnika prve i druge generacije, dakle rođenih Amerikanaca, bilo je više od pet miliona. Pri tom su oni bili dobro raspoređeni i grupisani upravo u najvećim i najuticajnijim gradovima – Njujorku, Filadelfiji, Bostonu, Njuarku, Čikagu, San Dijegu, San Francisku, Baltimoru, Klivlendu, Ohaju, Detroitu… Svaki od ovih gradova imao je ili ima kvart ”Mala Italija”.
A sve je počelo drugačije…
Kada se pojavio Musolini Italija ga je s oduševljenjem prihvatila. Kao svi kriminalci, i vođe mafije brzo su se prilagodile i čak vrlo glatko izbegavale sukob s novom vlašću. Mafijašima je odgovarala posvećenost Musolinija patrijarhalnim vrednostima i na svoj način su mu u tome pomagali. Ruke su s fašizmom već isprljali mnogi, pa ni njima to nije bilo problem. Dokazano je da su, u znak dobre volje i saradnje s vlastima, učinili jednu ”uslugu” Dučeu. Mafijaš Amerigo Dumini ubio je vođu italijanskih socijalista, nekadašnjeg saborca Musolinija, Đakoma Mateotija. Tako su mafijaši na svoj način iskazali kooperativnost.
Kada je u potpunosti stabilizovao vlast Duče je 1924. rešio da otputuje na Siciliju kako bi, pre drugih metoda, pokušao da mafijaše kroz razgovor pridobije i upotrebi. Zaboravio je pri tom s kakvom vrstom ljudi ima posla. Don Čičo, koji je bio gradonačelnik mesta Pjana del Greči, domaćinski se ponudio da brine o bezbednosti Musolinija tokom posete. Tada je proradila sujeta jer je vođa to doživeo kao napad na njegov autoritet pa se ”ljubazno zahvalio” na ponudi i obezbeđenje prepustio onima koji su to i do tada radili. Takav prepotentan, omalovažavajući odnos koji je otkrio Musolinijevu netoleratnost više puta mu se obio o glavu, a ovaj put i najočiglednije. Mogao je da prihvati ponudu, ispoštuje domaćine a pri bi imao i udvostručeno obezbeđenje. Ne bi ga ništa koštalo i svi bi bili zadovoljni. Ovako, smesta je stigla cena: njegov govor na Siciliji, koji je trebalo da bude trijumf nad trijumfima, posmatalo je dvadeset ljudi! Jedan mig Don Čiča bio je dovoljan da se niko ne pojavi i Musolini je doživeo najgore moguće poniženje – javno.
Neko pametniji od njega bio bi oprezniji i dvaput razmislio kako da uzvrati. Umesto toga, usledio je tipično italijanski odgovor: počela su hapšenja, progoni i pogubljenja dojučerašnjih tihih i lojalnih saradnika. Umesto mira u kući na prag je stigao pakao. Ipak, mnogi mafijaši su na svoj način uspeli da se spasu napuštajući zemlju. Pošto su od Musolinija sujetniji bili samo mafijaši, on je smesta stekao u ujedinjenoj mafiji celog sveta smrtnog neprijatelja koji nije prezao ni od čega. Metodi mafije bili su potpuno nekonvencionaln i nepredvidivi. Musolini je terao po svome, na radost svojih sugrađana koji nisu baš uzdisali za nedostatkom mafije i njenih zakona.
Ni prebeglim gangsterima koji su se dokopali Amerike nije bilo lako. Morali su da nauče jezik, promene navike i da se prilagode novim šefovima. Tamo je Laki Lučano (Charlie “Lucky” Luciano, rođen kao Salvatore Lucania) na svoj način uvodio red reformišući koza nostru u visokoprofitabilno preduzeće. U njemu nije bilo sindikata, štrajkova, radnog vremena, ili nepoštovanja šefova. Samo od ‘reketa’ od prostitucije on je godišnje u Njujorku ubirao dvadeset milona dolara, tada neverovatnu sumu (oko pola milijarde današnjih dolara). Državni tužilac Njujorka, Tomas Djui (Thomas Edmund Dewey) uspeo je da ga nadmudri i privede pravdi. Laki Lučano je 1936. godine dobio kaznu od 50 godina u zatvoru s maksimalnim obezbeđenjem i to je bio najveći udarac mafiji od hapšenja Al Kaponea 1931. godine.
Duh Makijavelija
Počinje Drugi sv. rat. Opet na delo stupa američki pragmatizam. Amerikancima su bile potrebne usluge američkih gangstera. Nije to bilo bez osnova. Dok su SAD zahuktavale mašineriju, mafijaši su sanjali svoj američki san kako da iskoriste ratnu situaciju, ali ni sile Osovine nisu mirovale. Nemačka, Italija i Japan širom Amerike su imale hiljade svojih nekadašnjih sunarodnika s američkim državljanstvom. Oni su veoma lako regrutovani za potrebe obaveštajnih službi tih zemalja. Od obaveštajaca su postajali saboteri koji su se u početku osećali kao dete u prodavnici slatkiša jer Amerikanci nisu baš najspremnije dočekali kontraobaveštajni rat na svojoj teritoriji.
Operacija ”Underworld”
Tako je pokrenuta operacija simboličnog naziva ”Podzemlje”. Zbog moguće sabotaže u velikim lukama Njujorka mornarička obaveštajna služba je uspostavila kontakte s ključnim ljudima iz mafijaškog miljea. Računali su, s pravom, da su i mafijaši pragmatični, očekujući da im država kao ”zasluge za narod” progleda kroz prste kod sitnijih dela, tretmana od strane pravnog sistema, dobijanja državljanstva, itd. Za sve se, čak i u zatvoru, pitao Laki Lučano. On je potegao svoje veze pa su vlasti mogle da ostvare bolju bezbednosnu kontrolu na dokovima i nad sindikalnim radnicima. Hroničari tog vremena i dalje se spore u kom obimu je to bilo, ali ne treba im zameriti. Ipak je reč o kontraobaveštajnim, ratnim naporima gde su saboteri vrlo lako stizali do omče, ali i ubačeni vladini agenti nisu ništa manje rizikovali.
Zašto je to bilo važno?Polovina američke spoljne trgovine, kao i transport američke opreme ka Evropi i Severnoj Africi, odvijala se preko luka Njujorka. Prikažimo to slikovitije: dokovi u Bruklinu, Kvinsu, Menhetnu i Nju Džerziju prostirali su se na gotovo dvesta kvadratnih milja (nešto više od 517 km²)! Nemačka je vrlo lako zagospodarila dokovima Njujorka pa su sabotaže postale uobičajena stvar. Sve je to lako išlo dok su obaveštajci delovali po pravilu službe.
Mafijaši tih problema ni kočnica nisu imali. Njima ruke ničim nisu bile vezane, naprotiv.
Posle dogovora s Lučanom (koji je uključivao njegovo oslobađanje posle rata) stvari su krenule drugim tokom. Njegova ćelija postala je štab u kome su dvaput mesečno koordinisani planovi i sumirani rezultati…a oni su se brzo pokazali. Mafijaši nisu morali da se drže vojničkih ili policijskih kodeksa već su na svoj način smanjivali broj sabotera. Često bi na nekom kranu osvanuo buket obešenih saradnika neke od nemačkih službi, ili bi neko završio sa sidrom oko vrata na dnu luke. Egzekucije su bile tako maštovite da je njihov psihološki efekat bio zastrašujući. Poruke su svi odlično razumeli. U tome mafijašima nije bilo ravnih. Kontraobaveštajci su zadovoljno trljali ruke. Njujork je brzo očišćen od diverzanata. Pošto je model saradnje bio uspešan, nije bilo potrebe da se menja.
Maramica sudbine
Tada je na red stigla Sicilija. Opet je Laki Lučano bio ljubazan pa je preko svojih kanala šefu lokalne koza kostre Kalođeru Viciniju (Calogero Vizzini – Don Calò) poslao poruku šta da radi. Amerikanci su dobili čak i topografske karte (”sekcije”) koje su bile u posedu italijanske vojske kao vojna tajna. Na taj način su se pripremili za iskrcavanje kao da izlaze na neku plažu Floride. Mafijaši su raširenih ruku bili spremni da dočekaju ”neprijatelje svojih neprijatelja”. Na dan iskrcavanja, 10. jula 1943. godine (operacija ”Haski”) jedan usamljeni američki avion bacio je paketić na prostrano imanje spomenutog Don Kala koje se nalazilo u opštini Viljalba. Umotana u zlatnu maramicu sa verzalom L bila je poruka Lakija Lučana. Dva dana kasnije, tri američka tenka pojavila su se na glavnom trgu Viljalbe u centralnoj Siciliji. Na jednom od njih bila je zlatna zastava Lakija Lučana. Don Kalo se popeo na tenk i pozdravio stanovnike mesta. Sledećih nekoliko dana on je na tom tenku proveo vozeći se od mesta do mesta pozivajući na predaju lokalne garnizone.
Musolini je imao mnogo pristalica na Siciliji, među njima i fanatike kakav je bio komandant Monte Kamarate, pukovnik Salemija. Međutim, duge ruke ”hobotnice” pripremale su teren mnogo ranije pre Don Kalovog dolaska. Garnizon Monte Kamarata trebalo je da zaštiti glavni grad Sicilije Palermo, a on se predao bez borbe! Kada se utvrđenju koje su držali fašisti približio tenk, Don Kalo u uniformi američkog oficira se popeo na vozilo i na savršenom lokalnom dijalektu pozvao na predaju. Tako je, kao i svi drugi, pao i ovaj garnizon. Ova romantičarska priča je dograđivana i ulepšavana kao svaka legenda. Istina je mnogo pragmatičnija. Primenjen je oproban recept. Danima ranije mafijaši su ”ljubazno” u privatnim razgovorima na ulici, u kafani, u ”slučajnim susretima” sa oficirima podsećali da i oni imaju žene, decu, očeve i majke…Njima nije trebalo dvaput reći šta će se dogoditi ako bude otpora. Do jutra 21. jula dve trećine garnizona je dezertiralo a tvrdoglavi pukovnik je ubijen. Za svaki slučaj. Amerikanci su dan kasnije preuzeli kontrolu nad tvrđavom i ušetali se u Palermo.
U američkom štabu uopšte nisu bili naivni. Sve informacije koje su dobili od mafijaša, uključujući i veze koje su ostvarivane na terenu, a bile su zaista zlata vredne, nisu delili s Britancima. Njima je, na čelu s Montgomerijem, ostalo da vode teške i dugotrajne bitke s odlično ukopanim i pripremljenim neprijateljskim snagama, krvareći za svaki pedalj.
Ko s đavolom tikve sadi…
Amerikanci su se držali reči pa su nagradili mafijaše za to što su mogli da provedu svoje trupe kroz Siciliju s minimumom gubitaka. Alberto Anastasija (Lord High Executioner), šef organizacije ”Murder incorporation” Lakija Lučana, najbrutalniji gangster svih vremena, dobio je američko državljanstvo. Don Kalo je postao gradonačelnik Viljalbe i počasni pukovnik američkih Oružanih snaga, a sam Lučano je pušten iz zatvora i poslat u Italiju. Svi su dobro prošli. Amerikanci su ostvarili vojne ciljeve, a mafija je lepo profitirala jačajući svoj uticaj.
Tada se, međutim, otvorio drugi krug kriminala. Stigle su generacije koje nisu bile više u džetlmenskoj obavezi koju su imali Lučano i američke vlasti, pa je mafija postala država u državi, ulazeći u legalne tokove biznisa iz kojih ju je i danas nemoguće izbaciti. Jednom opran novac više nikome nije smrdeo, pa će Amerika imati čime da se bavi u sledećim decenijama navikavajući se na suživot s tim polusvetom koji je izrastao u poslovne partnere.
Mit o ulozi mafije
Pored nesumnjivog doprinosa ratnim naporima ostaju notorne činjenice: posle rata mafijaši su maksimalno iskoristili situaciju da sebe predstave kao istinske patriote i saveznike pobednika. S druge strane, početkom Hladnog rata, američke vlasti nisu imale mnogo interesa da se hvale time kojim metodama su se služili i ko su im bili partneri na dokovima Njujorka i u Italiji. Tako je vremenom nastala priča da oni bez Lakija Lučana ne bi osvojili Siciliju i da je on praktično organizovao njihovo iskrcavanje. Ko imalo poznaje organizaciju upotrebe oružanih snaga zna da to nije tačno.
И даље су одлични пословни партнери јер им је интерес исти: разврат, пљачка и злочин.